By Anet Bleich, editor for Central and Eastern European affairs of "De Volkskrant"

Populacija Holandije znatno se promenila za poslednjih dvadeset godina. Do poznih šezdesetih Holandija je bila prilično homogena nacionalna država; kulturne razlike bile su uglavnom verske prirode, sa stanovništvom čiji je sastav odgovarao gruboj podeli na 50 odsto rimokatolika i 50 odsto protestanata. Tokom proteklih stoleća Holandani su naučili da religiozne i kulturne razlike razrešavaju na tolerantan način.

Holandija je verovatno bila prva evropska država u kojoj je prihvaćena sloboda veroispovesti još otkako je zemlja stekla nezavisnost od Španije, u oslobodilačkom ratu koji je trajao osamdeset godina i završio se 1648. U malu ali naprednu Republiku Ujedinjene Nizozemske s raznih strana potekle su mnoge verske manjine u nadi da će tu naći utočište. U društvu Holanđana ugnezdili su se bez mnogo problema, ali, naravno, važno je imati na umu da su to bile samo male grupe.

Holandija je postala kraljevina na kraju vladavine francuskog imperatora Napoleona Bonaparte 1815, ali je uvek zadržala svoj slobodoumni republikanski duh.

DESNICA BEZ VOĐE: U našem veku mala ali miroljubiva Holandija bila je duboko šokirana Prvim svetskim ratom i periodom okupacije koju je doživela 1915. U maju 1940, neočekivano za većinu stanovništva, Holandiju je napala i pregazila nacistička Nemačka. Tokom pet godina ncmačke okupacije Holanđani su iskusili političke progone i glad. Većinu od 120.000 Jevreja, koliko je u to doba živelo u Holandiji, pretežno u Amsterdamu, likvidirao je nacistički režim. Za vreme Drugog svetskog rata i posle njega, pa do dana današnjeg, Holanđane je užasavala činjenica da nisu mogli da spreče to masovno ubistvo Jevreja u svojoj sredini. To je dovelo do jakih osećanja da se ne srne dopustiti da se takve stvari ikada ponove. Ovo verovatno objašnjava zašto je tolike ljude u Holandiji potreslo "etničko čišćenje" koje se u Bosni i Hercegovini sprovodno na račun Muslimana.

Ova istorijska svest, obojena jakom odbojnošću prema svemu što vuče u pravcu fašizma, takođe objašnjava slabe izborne rezultate - u poređenju s drugim evropskim zemljama - ksenofobične ekstremne desnice. Drugi razlozi za to su međusobne podele u grupama koje zastupaju ekstremno desne političke stavove i okolnost da ta grupacija do sada nije proizvela nijednog harizmatskog lidera.

To ne znači da je život manjina koje su migrirale u Holandiju za poslednjih dvadeset ili trideset godina bio raj. Šezdesetih godina, u vreme ekonomskog buma, strani radnici, pretežno iz Maroka i Turske, bili su dobrodošli.

Sledeći talas sačinjavali su stanovnici poslednjih holandskih kolonija u Centralnoj Americi. Ovi ljudi, iz Surinama i s Holandskih Antila, bili su većinom crnci i tada su se na ulicama holandskih gradova prvi put u znatnijem broju pojavili ljudi drukčije boje kože. Pre njih, neposredno posle Drugog svetskog rata, manji broj iseljenika iz Indonezije, bivše kolonije koja je proglasila nezavisnost od Holandije, prispeo je u malu državu na Severnom moru, ali oni su uglavnom bili mešovitog holandsko-indonežanskog porekla i jedva su čekali da se integrišu u holandsko društvo i prihvate novi način života.

To nije uvek važilo za ljude koji su stizali iz Maroka, Turske i Surinama, a ni za izbeglice koje su nedavno nagrnule iz raznih zemalja tražeći azil. Mnogi od njih žele da žive s Holanđanima, ali istovremeno da zadrže svoje kulturne navike. Pošto se to prvi put događa u Holandiji na relativno širokoj skali, došlo je do toga da se manifestovao niz predrasuda prema strancima i da se razvila debata koja je još u toku - kakav stav zauzeti prema novim kulturnim razlikama.

DILEME O STRANCIMA: Oko pola miliona stranaca trajno se naselilo u Holandiji, uglavnom u većim gradovima: Amsterdamu, Roterdamu, Hagu i Utrehtu. Sveke godine desetak hiljada izbeglica pokušava da ovde dobije azil; s obzirom na to da je holandska politika davanja azila još uvek malo liberalnija od nemačke ili francuske, ovaj broj se poslednjih godina dramatično povećavao. Očekivani broj lica koja će tražiti azil procenjen je 1994. na 55.000. Novi emigranti promenili su životni stil osobito u gradovima. U tim gradovima Holandija više nije homogeno već multikulturno društvo, u kojem podjednako lako možete pronaći restoran na čijem su jelovniku indonežanski bami, kuskus ili ćevapčići, kao i holandski burenkol (boerencool). Postoje džamije, kao i hrišćanske crkve i nekoliko jevrejskih sinagoga.

Mnogi se iskreno raduju takvim promenama; oni osećaju da ovaj kulturni pluralizam može samo da obogati holandsku kulturu. Međutim, drugi su zabrinuti i veruju da je ova gusto naseljena zemlja (s više od petnaest miliona stanovnika) puna, i da bi sada trebalo da zatvori svoje granice.

Okolnost što je stopa nezaposlenosti među Holanđanima dosta visoka i što se već javljaju problemi oko smeštaja, a to prate neizbežne tenzije i kulturni nesporazumi u siromašnijim gradskim četvrima, jača tendencije da se zavedu restrikcije na ulazak novih imigranata i to gledište stiče nove pristalice. Izvesnu ulogu u ovome imaju i holandski kulturni provincijalizam i konformizam.

Poznata holandska izreka kaže da "Ako postupate normalno, kao svi drugi, to je već dovoljno glupo". Mada se čini da ovaj restriktivni pristup katkad preovlađuje, stavovi ostaju vrlo ambivalentni. Kada je nedavno holandska vlada proterala devet izbeglica iz Irana ova odluka izazvala je zgražanje javnosti. Nadajmo se da će se slično desiti i s planovima koji su sada, izgleda, u" pripremi da se pošalju natrag neke izbeglice iz bivše Jugoslavije, izuzimajući one iz Bosne. Kao i svugde u Evropi, holandska tolerancija u ovom momentu ne preživljava svoj najlepši čas. Ali, imajući u vidu njene duboke istorijske korene u Holandiji, uvereni smo da će slobodoumnost na kraju prevladati...

Vreme zabave br. 14, januar 1995.