By Paul Scheffer, columnist for NRC-Handelsblad and author of several books
on Europeaan policy
Smisao za red, mir i staloženost, za koji se čini da prožima Holandiju, odvajkada je bio obojen primesom strepnje. Stolećima su se
mnogi u strahu pitali nije li ovako sređena i mirnodopska situacija u zemlji delti i suviše idilična za ovaj svet.
Kako jedna mala državu na marginama Evrope može sama da se brani od žestokih
prirodnih i političkih sila koje je okružuju?
Još od istorijskog odvajanja Holandije od Belgije, godine 1830, Holandlja je
bila država lake kategorije, koja ne bi izdržala zbirni efekat krupnijih
potresa i zato je uvek bila rigorozna u odnosu na svoju okolinu.
POSREDNIČKA MISIJA: U poslednje vreme stiče se utisak da su Holanđani znatno
nesigurniji u pogledu svog statusa. To jasno proizilazi, na primer, iz načina
na koji se sada topi nekadašnja jednodušnost o budućem evropskom poretku. Sumnje
u položaj Holandije u Evropi rastu sada, pošto se sama Evropa našla u stanju
najvećeg previranja od Drugog svetskog rata. Više no ikada mi se pitamo kako
naša nacija treba da reaguje na razne promene, čemu treba da težimo da bismo
sačuvali svoj identitet, To je zbilja vredno pažnje, Što god da se kaže o
holandskom identitetu, činjenica je da u ovim delovima nacionalizam nikada
nije bogzna kako prucvetavao.
Ovo odsustvo jakih nacionalističkih naboja ljudi objašnjavaju ranjivošću
"niskih zemalja" ili željom za bezbednošću, karakterističnom za malu državu,
koja - već i zbog trgovine - potpuno zavisi od svojih suseda. Tako mala zemlja
ne može da nađe spas u Evropi i eksternoj projekciji sile već u pravom
samoograničavanju. Sabijeni u trouglu velikih moćnika, Nemačke, Francuske i
Velike Britanije, Holanđani su se - iz razloga sopstvene bezbednosti - svojski
zalagali da potpomognu uspostavljanju ravnoteže između te tri džinovske nacije.
Holandska diplomatija nastojala je da podstakne razvitak međunarodnog pravnog
poretka i moralnu kodifikaciju spoljne politike. Ako zanemarimo neku
preterivanja, ta sredstva su najprikladniji oblik samozaštite za zemlju s
relativno oskudnim drugim izvorima moći. Kontrola politike sile pravnim
sredstvima i moralnim principima funkcioniše u dobro shvaćenom sopstvenom
interesu zemalja kao što je Holandija.
U kulturnim i diplomatskim pitanjima Holanđani na sebe rado gledaju kao
na "posrednike". Generalno posmatrano, ta] stav je za svaku pohvalu, ali bez
sumnje ima i svoje nedostatke: pre
svega, neumesni osećaj moralne superiornosti. U ulozi "posrednika" Holanđani
sebe često ne vide samo u misiji "između nacija" već i kao faktor koji je
"iznad" nacionalističko-religioznih strasti i uskogrudosti drugih nacija.
Čovek koji je udario temelj modernom holandskom Ustavu iz 1848, liberalni
državnik Thorbecke, nepokolebljivo je tvrdio još 1840; "Holandska politika,
sama oslobođena agresije, najbolji je kandidat da sudi o žudnji za vlašću
drugih."
Hoianđanl su uvek smatrali da je istorlja na njihovoj strani, da oni obrazuju
evropsku avangardu. Možda će borba biti dugotrajna, ali na kraju - u to niko
nije sumnjao - Evropa ću se prikloniti "holandskom modelu". I, malo-pomalo,
ljudi su zaista poverovall da će napredak ekonomskih i kulturnih interakcija
spontano pratiti jedan novi supranacionalni poredak.
PROBUŠENI KIŠOBRAN: Ovaj opšti stav bio je mogućan sve dok je
evropska kooperacija bila predmet malih ambicija, a odvijala se na jednom
mirnom kontinentu, pod sigurnim kišobranom Sjedinjenih Država i Japana.
Holanđani su mogli da deluju na dva fronta istovremeno: postojeći odnosi
sila nudili
su zemlji optimalnu zaštitu, a u isti mah Holanđani su mogli da se uzdignu
iznad "zaostale" sredine okolnih zemalja, koje su više mučile nacionalne brige,
i da zalegnu iza kozmopolitskog pledoajea za tzv. Sjedinjene Države Evrope.
Taj period je sada završen i neće se nikada vratiti. S ujedinjenjem Nemačke i
opadanjem američkog interesovanja za evropsku bezbednost, stari spektar
odnosa među silama u evropskom trouglu, koji čine Velika Britanija, Francuska i
Nemačka, a u kojem je Holandija tradicionalno zauzimala neutralnu poziciju,
umnogome je obnovljen. Atlantska zaštita se mrvi i izgleda da se ponovo
pomaljaju mnogi stari šabloni moći.
Evropski san, u koji bi Holandlja rado zaronila, razbijen je u paramparčad.
Kroz suze opet postaju vidljivi raznorodni elementi Starog kontinenta.
Svakim danom čini se da je sve slabija nada da
će Evropska unija obezbediti novi pravni poredak, sposoban da obuzda razne
konflikte među silama. Daleko smo od toga da je nestalo rivalstvo među
nacijama. Bode oči koliko malo ljudi danas još veruje da će se Evropska unija
razviti u istinski jedinstveni entitet. Ono što se do pre pet godina mnogim
Holanđanlma činilo kao čvrsto i solidno jedinstvo u namerama, sada se izgleda
pretvorilo u duboko otrežnjenje od iluzija.
Samo po sebi to ne mora biti katastrofalno, Možda ovo razbijanje iluzija u
pogledu ranijih ideja o Evropi zaista najavljuje početak restauracije
evropskog kredibiliteta, koji je bio tako ozbiljno ugrožen ratom u Bosni.
Mislim da je opravdano ono što je napisao Đerđ Konrad: "Evropa je nesigurna?
To je upravo ono što joj treba jer je suviše samopouzdanja put u zaglupljivanje.
Ako se integracija pretvori u neku vrstu religije, biće isto tako opasna
kao dezintegracija ako dobije oblik religije." Evropska unija nije čudesno
jedinstvo koje su neki proklamovali, već teško i kolebljivo traganje zemalja
da se uspostave oblici kooperacije. To traganje traje sada već duže od
četrdeset godina i imajući u vidu nasilnu istoriju Evrope, samo po sebi već
je dovoljno čudesno!
Vreme zabave br. 14, januar 1995.
