IZ UGLA STRUČNjAKAPrivatizacija već privatizovanogDa li su akcionari dorasli vlasničkoj ulozi. - Podsticaji na prodaju - država bez vizionarstva - Berza najbolja tržnica Mnoge srpske kompanije završile su proces privatizacije bilo besplatnom podelom, ili prodajom akcija svojim radnicima i zaposlenima u društvenom i državnom sektoru uz popust. Među ovako privatizovanim preduzećima našla su se mnoga koja bi i domaći i strani investitori želeli u svom vlasništvu. Međutim, u našem "politizovanom" ekonomskom životu stranačke političke bitke i želja političkih eksponenata za prikazivanje dobrih reformskih rezultata nisu zaobišle uspešne kompanije. Uz to, određeni paketi akcija u rukama države, nikakvo iskustvo i nedovoljno znanje domaćih aktera o tržištu kapitala, njegovom delovanju i njegovima instrumentima, u kombinaciji sa već pomenutim okolnostima, kreirale su interesantan fenomen - "privatizacije" već privatizovanih, dakle akcionarskih društava. Tako, često čujemo i to iz najrazličitijih krugova, o privatizaciji "Bambija", "Knjaza Miloša", "Ce marketa", "Centroproizvoda"... Potcenjivanje manjinskih akcionara Vreme je, dakle, da se postavi pitanje kako se to privatizuje privatna imovina, jer gotovo 2.000 kompanija ima jasno identifikovane vlasnike, upisane u knjige akcionara i s tačnim brojem akcija i prava koja po njima poseduju? Stoga se nameće pitanje: da li se privatizacijom privatne imovine želi poručiti građanima Srbije - akcionarima da nisu dorasli za suvlasnike krupnog kapitala i da svoje akcije treba što pre, na bilo koji način, najbolje u što većem paketu (dakle neformalno udruženi) da prodaju nekom ko će uspešnim i zdravim srpskim brendovima bolje upravljati? Za akcionare je najbolje da svoj kapital promeću na berzi, jer tržište određuje pravu vrednost kapitala. Uz to, informacija sa berze o ponudi, tražnji i ceni je javna i deluje na donošenje investicionih odluka najšireg kruga interesenata, podstiče investicionu aktivnost sitnih investitora, a dobit od uloga investitor može znati u svakom trenutku praćenjem tržišne informacije. Izbegavanjem da uključi akcije na slobodno berzansko tržište menadžment preduzeća krši najmanje dva zakona iz straha za budućnost sopstvene pozicije nakon redefinicije vlasništva na tržištu. Država kao akcionar, odnosno suvlasnik akcijskog kapitala svake privatizovane kompanije poseduje od šest od 46 odsto. Veliki vlasnički paketi u državnom posedu stoga postaju za neke menadžere prava tempirana bomba. Zato se, valjda, iako je država samo jedan od akcionara, i dalje kod nas govori o privatizaciji akcionarskih društava. Državni promašaji Međutim, odnos države prema portfelju akcija koji poseduje, često je promašaj na kratak i srednji rok. Kratkoročni promašaji ogledaju se u propuštenim prilikama da se adekvatnim potezima uveća budžetski prihod, a srednjoročni i dugoročni negativni efekat je posledica toga što se ne pravi razlika između procesa privatizacije i prodaje akcija koje država ima u portfelju, što ukazuje na to da nedostaje vizija i strategija budućnosti akcionarstva i tržišta kapitala Srbije. Da je tako potvrđuju katastrofalni potezi - udruživanje paketa države sa akcijama manjinskih akcionara, sekundarni promet vlasničkim papirima van organizovanog tržišta, stalno insistiranje na primeni nestandardnih berzanskih metoda, iako je iskustvo pokazalo da se tržište hartija od vrednosti na taj način deformiše u tržište firmi, kao i prenebregavanje činjenice da Srbija ima tehnološki i organizaciono dobro organizovanu berzu! Kompanije koje su izložene neprijateljskom preuzimanju imaju mogućnost primene raznih strategija odbrane, ali firme čije se akcije promeću na berzi, imaju i dodatni mehanizam odbrane pre izloženosti ovakvoj ponudi. Jer, takva kompanija već ima utvrđenu tržišnu cenu akcije i sama ta činjenica tera potencijalne kupce da upućuju ponudu po ceni koja je iznad realne, ili da koriste druge mamce u ponudi za preuzimanje - proširenje delatnosti, zaokret u poslovnoj politici, pripajanje drugoj kompaniji... U vreme trajanja ponude za preuzimanje trgovanje na berzi se ne prekida, ali davalac ponude ne može istovremeno sticati akcije na drugi način u tom periodu, kao što ni kompanija koja je meta ponude ne može ući u proces dokapitalizacije do isteka roka važenja ponude. Međutim, kompanije čije su akcije na tržištu imaju mogućnost dokapitalizacije, što je suština akcionarstva, pri čemu postojeći akcionari imaju pravo preče kupovine akcija nove emisije, kako bi zadržali srazmerno učešće u vlasništvu. Stoga dokapitalizacija nije "privatizacija" akcionarskih društava, već, pre svega, služi kompaniji da, korišćenjem svojih tržišnih kvaliteta, dođe do jeftinog kapitala za dalji razvoj što je na korist akcionara, a ne sredstvo razvodnjavanja njihovog vlasništva, i način izbegavanja tržišta i konkurencije. Gordana Dostanić, |
