(Regnava nel silenzio...)
Senima Marije Kalas
Tiho prozva glas večeri
Lunu bledu vetrom tkanu.
Dan zabravi svetla dveri,
na dno srca ključ propanu.
Dok govori gde je ne znam,
kao da me se odreklo.
Po ćutanju tek ga poznam
u tišini me je steklo.
Bdenje davno izda budne,
molitva je reči plenom.
Ko da miri ruke žudne
s bezdna duše vaseljenom?
