Senima Irine Vasiljevne Jasenske
Noć je tiha. Vetar ne uzdiše.
Pesma setna u krošnjama drema.
Već je znano: s nama su najviše
oni kojih na tom svetu nema.
Misli daju da ih seta slama
bića tog što i jeste i nije.
Njegovoga srca gorka tama
ne dade mu zoru da ispije.
Tek sad čujem reči što prozbori
u života još paklenoj studi.
Svoju tugu ne hte da sagori,
u strpljive udomi je grudi.
Mada ne hte poezije dara,
odričuć se njenoga dodira,
protkala ga ta tanana lira,
iskra reči vatru stiha stvara.
Noć je tiha, vetar ne uzdiše,
al ja ipak čujem uzdisaje.
Onaj kojeg davno nema više
uporno bez postojanja traje.
