3. odlomak iz romana

POZDRAV IZ CRNE RUPE

        Zar baš moraš da se družiš s tim Jevrejima? Kao s neba, nenadano, otac pita, i dalje studeno, nimalo dramatično. Gledam ga upitno. Pa, i on se druži s”tim Jevrejima”. I odmah pomislim: on će za mene zauvek ostati enigma. Ne izbegavam ironiju. Otkad si ti postao antisemita? Nisam nikakav antisemita, ali, gledaj samo, sve su nam to oni i napravili. Sve je ovo masonsko jevrejsko maslo. A ti ako ne vidiš... Da, prekinem ga, Vatikansko-masonsko-komunističko jevrejska zavera. Ah, da i ustaško-mudžahedinska. Svi na istom poslu, uništenja Srba. Besan je zbog moje ironije, ali ledeno uzdržan kao i uvek. Samo se ti rugaj, sa svime, kaže, ništa drugo ni ne umeš… Udiše duboko, pogledom me seče, zatim čini mi se da mu u izrazu prepoznajem sažaljenje. Ili patnju što nisam drugačiji? Borbu sa sobom da oprosti, jer ne znam šta činim? Kao da kaže, ti si beznadežan slučaj. Istovremeno i besan na sebe što ne može biti drugačiji. Konačno, začarani krug nas opet uzima pod svoje. Ja kažem, smeta ti što kriju tvog voljenog sina od mobilizacije, to li je. Pa da, rade ti to judeo-masoni, podrivaju državu, kriju obveznike. Možda je David i član neke lože. Pogleda me besno, ali i dalje uzdržan. Nezadovoljan sam, ni sad nisam uspeo da ga isprovociram, a toliko bih voleo da ga konačno vidim kako gubi kontrolu nad emocijama. No, izgleda, robot se ne kvari. Odlazi iz sobe bez reči. Kad ostanem sam, opet me preliva teskoba, pomešana osećanja, mržnja s ljubavlju, patim, pitam se opet, jesam li mogao drugačije, da li je on, šta zapravo za mene oseća, i ja za njega.
 

OVDE STE DOBILI DVA ODLOMKA
 

        Šta su poslednje misli, osećanja, očajnički otrgnute od boli i užasa smrtnoga ropca? Da li, sem neizbežnog iznenađenja, gnev na sebe, što ovog puta ne može da pobedi telo? Koja je zadnja slika u tim očima? Visoka zgrada Opštine Vračar? Krovovi pijačnih tezgi sa Kalenića? Biblioteka “Petar Kočić”? Ili nebo iznad njih? U očima, čije boje više ne mogu da se setim? Ako sam je ikada znao.
        Gorčina, ljutnja, razočaranje? Sobom, iz nekih, ni njemu samom dokučivih razloga? Ili neispunjenim ambicijama, naročito u pogledu svoga starijeg sina? Zabrinutost za Nataliju Konstantinović, kako će podneti nagli odlazak? Ili ceo život preživljen iznova u jednoj sekundi? Postoji li uopšte zapravo išta od toga u času rastanka sa životom? Ili sve drugo guta iskonski strah od smrti, grčevita borba da se otme nezadrživo nadirućoj, sveosvajajućoj tami?