2. odlomak iz romana

POZDRAV IZ CRNE RUPE

        Dragi moji, užasno mi je teško što vam nanosim bol, i što vas ovako nenadano ostavljam. I primam na sebe svu pokoru, da sam sebičan, bezdušan... Ali vas iz sveg svoga bića preklinjem da mi oprostite. Jer, moram ovako. Moram.
Za sve očeve i majke koji su ostali bez sinova. Što ih je progutala ova neman s dve najveće i još par sporednih glava. Kakva svetska zavera. To je zavera monstuma lokalnih. Dogovorili se zapodenuti rat, samo da bi se održali na vlasti. Svet je kriv utoliko što ih na vreme nije utukao kao bubašvabe, iako je mogao to. 
        Ne, nije mene ubio očaj što ostah bez sina jedinca. Ne očajavam ja, jer bih time na Boga hulio, a ne smem, iako Ga svakog dana pitam zašto. Ubio me osećaj - krivice. Griža savesti. Što sam ga pustio da ode, što sam glupo verovao da će ga sačuvati ta… koja nije dostojna vojskom se ni nazvati, što ga nisam naterao da uzme taj lažni pasoš.
Dragi Bog isuviše je dobar za nas. Zaslužuje li iko spasenje, osim životnja?
        Ponekad pomislim, ako bih mogao da doprem do krvnika i ubijem ga. A onda, kako ni to ne bi imalo smisla. Isaka time ne mogu vratiti, i sve da ih pobijem.
        Naša vera uči: oko za oko... Zaslužio je isto. Sina svog jedinca on da izgubi. Ali, to samo umnožava zlo. Vaša: Ljubi neprijatelja svoga. Kako to mogu? Kako da oprostim? Čini mi se nekad da ne pomažu ni jedna ni druga. Samo znam da bih voleo da pati bar sekund moga bola. No, i kad bude patio, kolika treba da bude ta patnja, da bi se iskupio za sva zla, sve mladiće poput Isaka?
        Ali, od njegove patnje hoće li meni biti bolje? Nama svima, crnim gavranima ucveljenim, hoće li to muke umanjiti? Ne, nema nadoknade patnje. Ti si govorila, Hristos je uteha. Suzu će mi utrti. Oprostite mi, i ti i On. Ali za mene utehe nema. A suzu utire očajanje. Ne, ne mogu da volim neprijatelja svoga. Nikada to neću moći. Niti hoću. Nikada mu oprostiti. Nemam na to pravo. Bog je tu da prašta. Mi da sudimo i pamtimo.