1. odlomak iz romana

POZDRAV IZ CRNE RUPE

        Isak obožava košarku, odlazi na sve utakmice. Ni na tv ih ne propušta. Imamo u kući dva, pa moj otac mirno može da gleda vesti. Iako povremeno nam kaže, zar gledate to, od zemlje koja nam sve ovo pravi. Ja bih da odgovorim, ali me Isak uvek samo ćutke povuče u sobu. Ili namerno češće zove Luku da gleda s nama, tada otac ništa ne zamera. Isak samo košarku na tv gleda. I snimak odabranih arija M. Callas. On uvek gleda kao očaran. Ne diše, rekao bih. U tim trenucima za nj ništa drugo ne postoji na svetu .
        Isak ima 18 god, napustio srednju školu. Ali igra sjajno, osetio sam i na svojoj koži, košarku. Druga strast - peva. Srećom, i ume, kaže ponekad njegov otac, samo je šteta što nije marljiviji. Jedino što je odistinski naučio da svira na gitari je sefardska pesma Este muntagna. Melodija preuzeta u osnovu naše starogradske Bolujem ja... A peva zbilja dobro. Ne znam nikoga da tako rado peva, u svakoj prilici. Kad hoda ulicom, zapeva, prolaznici se osvrću, čude se, ili smeše. Mislim, čuđenje je ipak glavno osećanje. Zar je nekom do pevanja ovde i sada?. Ali Isaka ništa ne može da pomuti. I dok igra košarku zapeva, naročito kad da koš, izvlači dugi ton. Obožava operu. Zna mnoge operske arije u originalu, iako ne govori italijanski. Otac kaže, šteta, pored mene živog, ni španski, ni ladino…
Najomiljenija mu je Va, pensiero. Hor Jevreja iz Nabucca.
 
        David uvek nosi ton sete u osmehu. Nikad nije preboleo ženu umrlu neposredno posle porođaja. Nikad se ponovo oženio. 
        Oči njegove nose u sebi vekovnu tugu pogroma. Takođe, ličnu, samo njegovu. Neprebola voljenog bića. Ali slutim u njima i neku drugu tajnu.
 
        Isak vedar, uvek nasmejan, (pravi Jic-hak), ima puno drugova. Ali, ne viđam ga s devojkama. One s kojima se druži oslovljava “drugaricama”. I one njega. Zapazio sam da bi neke rado taj status promenile za onaj drugi. Kad ga pitam o tome, samo nehajno odmahne rukom uz obešenjački osmeh, i kaže, ma, nemam ti ja vremena za to. 
Spava do podne. Noću sluša muziku, snima sa radija. Nikad se nije navikao da rano ustaje. Zato sam i školu napustio, kaže. Da je samo popodne, još bih možda nekako i izdržao. To me najviše brine u vezi s vojskom.
        Trenira u podmlatku velikog kluba. Sudije ga opominju da ne peva dok igra. Često zbog toga zaradi tehničku. 
        Ne uzimaju ga često u prvi tim, s obrazloženjem da treba više da trenira, nema kondiciju. Njemu kao da i nije mnogo žao. Nadoknađu je to igranjem sa društvom. U stvari, kao da mu bolje ide kad ne igra u zvanične poene. Uvek mnogo bolje partije pruža u prijateljskim susretima, i na uličnoj košarci. 
 
        Isak sve čini radije kad nije u formi obaveze. Čak i stvari koje naročito voli. Nedostaje mu upornost, da neophodne suvoparne delove temeljno savlada. Naučio s razumevanjem reči svih arija, pesama, na italijanskom, ladinu. Ali kad treba da malo nauči sam jezik, brzo diže ruke. Gitaru, samo osnovne akorde, tek da bi mogao imati pratnju pri pevanju. Čim mora detaljnije učiti note, teoriju muzike, odustaje.
 
        Nikako ne uspevam da ga potpuno dokučim. Neuhvatljiv, kao ona maca što leti s drveća. Kad hoda, kao da ne dodiruje zemlju. Kao da je san, ili priviđenje. Ili se nečujno stvori iza leđa, ni ne primetiš ga. Kao da jedino glas na njemu istinski postoji. I kad uz varku telom, ostavi protivničkog igrača i postigne koš. 
        Plav, izraženih jagodica. Oči plavo-sive, duboko usađene, stalno u pokretu. Izrazita Adamova jabučica jednako igra gore dole, treperi dok peva, kao da se i ona s njim raduje zvuku kojeg preko sebe pušta.
 
        Tražio ga nemački drugoligaški klub. Ali on ne ide. Glavni razlog nije neambicioznost, ili što mu ne daju da produži pasoš dok ne odsluži vojsku. Nego on ne želi. Kaže, ne bih mogao zamisliti da nisam ovde, u mome Beogradu, s mojim drugarima. Onim košem ispred zgrade… Otac mu kaže, da, ali vidiš li kako je ovde… A biće i gore. Pogledaj, samo odlaze, ko god može. Da, odgovara Isak, ali ovo je moj grad, zemlja. Volim, naprosto, ovo tle da gazim. Zar i ti sam nisi to uvek govorio. Jesam, pa i sada isto mislim. Ali bilo je drugačije vreme. A sad bi bolje bilo za tebe…