ODLOMAK IZ ROMANA U PRIPREMI
 

radni naslov:

DUGI POVRATAK KUĆI

Savremeni srodnik Romana o Londonu. Priča o Beogradu, nekadašnjem i sadašnjem, ispričana životom Srba koji su daleko od otadžbine. Priča o nostalgiji i muci emigrantskoj.

        Trst. Pretih i premiran za italijansko, za Mediteran. Grad - antikvarijat. Vreva i saobraćajna gužva je maska ispod koje leži pravi lik ovoga mesta, usporenog, katkad zaustavljenog vremena. Grad melanholije. Obojen čežnjom za prošlošću i ćutljivom setom skrajnutosti od centralne luke Carevine na rub Republike.
        No i grad Univerziteta. Osorne dražesti - reči pesnika Umberta Sabe. Na tihoj pozadini slovenskog, koju izreknu samo table s prezimenima na "ich", vlasnika radnji, advokatskih kancelarija lekarskih i zubnih ordinacija. I glas zvona Crkve Svetog Spiridona, čija bogosluženja Janko redovno posećuje. Gde se desi da bude jedini u crkvi. U koju odlazi i kad nije verskim osećanjima potaknut, u razgovoru sa sveštenicima žeđ za otadžbinom gaseći.
        Ali, u biti Trst je za Janka dalek kao i svi drugi gradovi sveta. Sem Beograda. Gradski žagor, reka automobila, ljudi, a sve to protiče kroz njega, jedva ga dotičući. Mučni je, no progutani imperativ da i on korača tuda, kao da je i sam izdanak toga Trsta, a ne svoga dalekog Beograda. A dovoljno je bilo da se ovde rodio. Živeo bi spokojno, i možda ne bi tako grozničavo, tako dramatično, očajnički prosto, bio predan Kseniji i usredsređen na nju. Voleo bi je, ne manje, sigurno, ali nekako - zdravije. I ne bi bilo te tihe podzemne mučnine žudi za zavičajem, potmule patnje koja mu iz dana u dan, godine u godinu, izjeda dušu.
        Proleće je ovde ljupko, i omamljujuće. Janku drago. Ali, Beogradska proleća...
        Gde postoji na svetu grad u kojem su prvi sunčani zraci tako prkosni prema topećem snegu, koji u njemu izazivaju dugin odsev i koji ga viteški prisiljavaju na povlačenje? Gde je na svetu grad u kojem prva proletnja toplina tako leno, teško i radosno prilepljuje zimsku odeću za leđa, i tako ultimativno prisiljava da je odbacimo? Gde je na svetu grad u kojem moćan, svež vetar nosi u sebi toliko čudne melanholije, jer ljupko potiskuje dušu u jutra puna blještećeg zlata koje se vidi u pravouglima proletnjih, modrih prozora? Gde je na svetu grad u kojem su proletnji ulični sutoni, ustreptali od azurnog etera, a natopljeni teškom, nikada objašnjenom čežnjom za nečim nepoznatim, nikad u životu neostvarenim, za nečim što veoma želimo i nikad ne dobijemo niti postignemo?