Borislavu Radoviću
Zgusnute reči nas uvode u sjaj bića,
davno od nas su šumski proplanci,
u popodnevni mir zaneta kuća,
zdela mleka i ćup meda na stolu,
da se dozovemo prvog i potonjeg,
jednostavnosti i strasne ravnoteže.
 
Mesečevim bićima zabranjen je pristup u naš zabran,
istaknut je znak da se rado podajemo dnevima
a netragom neka se gube noći
kad onostranici od zraka predu niti
od kojih se tkaju svilene zastave zaumlja.
 
U našoj gustoj, kao mleko i med, gradskoj sobi
naum uvede za jedinicu duše strasnu meru,
predmeti sklopiše bratstvo po nesanici
kao na stablima jabuke u starom zavičaju
iz kojeg se preseliše u zdele na pisaćam stolu.


 

uveče prazan zanoći sto
sa malo mesečine u tanjirima
uredno postavljenim na vrhu planine
među ružama na belom damastu
ucvetalim u snegu tkanine
 
ko ume, ako ne sen - ukućani
da u kašiku zahvati mesečine
da iz bokala u čaše
presipa svetlucanje noćnih sati
na vrhuncu sveopšte pažnje
dok biserak zri na granama tame
ko ume, ako ne sen - ukućani
da srcem podupre prazno vreme
treba ih prepoznati kad nailaze
sa njima beli medved i polarna lisica
u naručjima perunika bogiša
da štiti od ponoćnog groma naš dom
od božje iskre naš svet