Curriculum vitae kao digimon

 

     Devojka po imenu Nataša  vidno uznemirena izađe iz pošte. Ne pređe ni deset koraka, ona se seti nečeg i ponovo krenu ka pošti. Pri ulasku u poštu njen kaput se zakači za iskrivljenu rešetku na vratima i iscepa se. Nataša glasno opsova skidajući kaput. Obezbeđenje pošte brzo reagova i istera je iz pošte zbog nedoličnog ponašanja. Nataša se pri tom jako otimala te joj obezbeđenje nehajno pocepa bluzu. Nataša stade pred klupu skidajući bluzu, tu ona primeti da je ostala samo u brushalteru, to primeti i dokoni manijak Petar te dotrča i pocepa joj brushalter. Nataša prekri golotinju pocepanim kaputom i sede na klupu da plače. Primeti Natašu gospodin Milan Sretić i priđe joj rečima:

  - Vi se baš divno smejete.

  - Ne smejem se, ja to plačem - kroz suze progovara Nataša.

  - Tužnog li osmeha - primeti gospodin Sretić.

     I ono stvarno, Natašin osmeh je bio tako tužan, skoro da bi se moglo pomisliti da plače. Ali ne, ona se to ustvari smejala. I smeje se tako Nataša, puče od smeha. Gospodin Milan Sretić uredno pokupi komadiće Natašinog tela i odnese ih kući svojoj ženi Jagodi za supu. Ali Nataša beše suviše debeljuškasta za supu, pa mesto supe napravi Jagoda od nje salčiće, prste da poližeš. I ližu prste svi koji probaju salčiće, ližu oni tako, ližu, ne mogu da poližu, i na kraju poližu. Više niko nema prste.

- Šta će nam prsti, igraćemo fudbal - ne uzbuđuju se previše meštani.

     Krenu oni da igraju fudbal, dobro se otvorio Bekam al niko neće da mu doda.

- Evo mene! Evo mene! - viče Bekam

- Beži bre, tebi da dodam. Gle kakav si - reče Flavio Rigonat, desna polutka, a Bekam se rastuži pa poče da se jede od muke. Prvo je jeo levu nogu, jer misli - ni ovako mu ničemu ne služi. Kasnije je prešao na genitalije, pa na bubrege. Onda se najeo, ma ne može da zine. E to problem beše jer se setio jedne jako dobre šale a nije mogao da zine da je ispriča. Krene onda da juri igrače po terenu pokušavajući pantomimom da im prepriča šalu, ali svi misle - Vidi ovog pedera, šta hoće od mene? - pa trče još brže, a Bekam sa jednom nogom nije mogao da ih stigne, onda uze da hoda na rukama, ali ni tako nije mogao da ih stigne, a onda uze da puzi po zemlji, ali čak ni tako nije mogao da ih stigne. Dopuzi Bekam ipak nekako do Hokinga, izbaci ga iz kolica, sede na njegovo mesto, ubaci u petu pa krene da piči po terenu. Piči Bekam tako, a pored aut linije stoje Jarno Truli i Vudu Popaj i ne mogu da mu odrede brzinu.

 - Ja mislim da ide stodvaes - kaže Jarno Truli, a Vudu Popaj ga gleda, zbuni se Jarno Truli, pa se brzo ispravi: - stopedes? - reče Jarno Truli, a vudu Popaj ga samo gleda i suzdržava se.

 - Nema šanse da ide preko stosedamdes - uporno pokušava Truli, a Vudu Popaj ne može više da ga sluša, pa se razdra na Trulija:

 - Stosedamdes, jel znaš ti šta je stosedamdes - pa uze da radi sklekove. Uradi Vudu Popaaj stosedamdeset sklekova pa kaže- evo ovo ti je stosedamdes.

  Shvati Jarno Truli da je pogrešio, al na greškama se uči, pa uze da greši, greši Jarno Truli tako, pa je sve pametniji i pametniji, pa hoće da drži katedru za matematiku na Kembridžu. Na Kembridžu mu kažu da jedino onaj ko vozi Hokingova kolica može da drži katedru. I pošto je Bekam bio u Hokingovim kolicima ode on u Kembridž da drži katedru. A katedra teška, ma mnogo teška.

- Mnogo teško majku mu - reče Bekam i umre usled preteranog naprezanja. Okuraže se i ostali pa hoće da drže katedru, da pokažu da mogu, a ono ne mogu, ma niko ne može. Pitaju se šta je to toliko teško, pa otvore fijoke, a tamo teška literatura: Hajdeger, Balzak, Niče i Ivica Živković. I iskoče sva četvorica iz fijoka pa udri po nevernicima.

- Neverovatno! - uzviknu Živković probadajući jednog od nevernika ognjenim mačem

     Uskoro su svi bili mrtvi osim Vudu Popaja koji je i dalje pružao otpor

- Veruj Vudu. - Hrabri Niče Vudua jureći ga oko stola

- Jao pa ja ne bih - okleva Vudu bežeći

- Ali vidi kako je meni lepo - reče Niče pa se zavali u fotelju, zapali lulu i gleda u plavičasti zalazak sunca.

- Ovaj, Niče, zalazak sunca je na zapadu - sugeriše Balzak.

- Ne interesuješ me - govori Niče gledajući na istok.

- A sada? - upita Balzak pošto se našminkao i sredio zanoktice.

- I dalje mi nisi interesantan.

- A sada? - upita Balzak pošto je sa Ivicom Živković popio bure rakije i krenuše njih dvojica da povraćaju naizmence.

- Ne, ne - nezainteresovan je Niče

- A sada? - upita Balzak i stade da peva za venčanim stolom, peva pesme Muharema Srebezovskog             

- Sad si mu definitivno privukao pažnju - umeša se Vudu Popaj u razgovor

- Misliš? - Balzak prosto ne može da veruje svojoj sreći

- Gotovo da sam sto posto siguran? - hrabri ga Vudu Popaj.

- Ne, nije mi privukao pažnju - dobacuje Niče.

- Tih, a ja baš mislio da jesi - teši Vudu Popaj Balzaka - Ali pusti Ničea, mene jako privljačiš. Hajde da se držimo za ruke.

- Hajde - ozari se Balzak i uze Vudu Popaja za ruku pa se njišu kao ljuljaške.

- Ljubav nas čini većima nego što jesmo - reče Balzak i kako to izgovori poraste veći nego što jeste, poraste baš velik pa ne može da stane u svlačionu pa izađe napolje. A napolju kiša, sivo, tmurno, depresivno, pa se rastuži Balzak ponovo i poče da misli o smrti, pogleda na sat pa vidi da su kazaljke poklopljene, pa pomisli - Neko misli na mene! - pa se zapita ko bi to mogao biti, ali se seti da je on baš tad mislio o smrti, pa da je verovatnoto mislio o sebi, pa shvati da je sigurno on ustvari umro. Rastuži se tu Balzak još više što je umro jer je voleo da živi pa ulete u pekaru pa stane da zapitkuje ljude:

- Ljudi! Ljudi! Zašto umiremo? Čemu onda to uzaludno življenje? Da li je smrt samo početak? Zašto smo ovde? Pošto burek?

- 200 dinara kolo.

- Dajte mi 300 grama.

- Ti ćeš da jedeš burek - podrugljivo će drkadžija iz burekdžinice - evo tebi bolje ovaj lonac.

 Uze Balzak lonac, šta će, odnese ga kući, sipa vodu, uključi ringlu na trojku i pozva prijatelje.

- Jao što je divan lonac - oduševi se Ivica živković pošto je imao dva oka i mogao je da vidi lonac, te uze da zaviruje u njega - Jao vidi ovu izbočinu ovde - govori Ivica Živković iz  lonca - A samo kad bih mogao da napipam ovo udubljenje, jao isuviše je tesno, jao kako je divan ovaj lonac, samo još malo - trudi se Ivica Živković da otkrije tajne lonca kad Hajdeger primeti da ključa voda u loncu, i primeti da ga nešto žulja na stolici na kojoj je sedeo

- Ivice brzo napolje iz lonca! Ključa voda! Šta li me ovo žulja majku mu!?!

- Samo malo, jao kako je divan ovaj lonac, na pragu sam velikog otkrića, samo isuviše je tesno i isuviše je vruće - reče Ivica Živković i proključa zajedno sa vodom.

- Jao jadan Ivica - ustade Hajdeger gnevan sa stolice i primmeti da je sedeo na banani i da ga je to ona svo vreme žuljala, te stade onako gnevan da ljušti bananu.

- Ne! - viče Balzak - Nemoj jesti bananu! - Čuvši ove reči Hajdeger toliko naglo okrenu glavu ka izvoru zvuka, te otkinu sebi glavu i ona pade pred Balzaka.

- Neeeeeeeeeeeee - arlauknu Balzak gledajući ovu krvavu scenu.

- Zašto ne? - upita se Vudu Popaj sisajući bananu - Baš je ukusna.

- Ne, zato što je banana otrovana - objasni mu Balzak, i ono stvarno vidi Vudu Popaj otrovana banana, i kud će, šta će, on umre.

  Pogleda Balzak mrtvi leže njegovi prijatelji, te otrča do Ničea, sve vičući:

- Evo moji prijatelji su mrtvi! Sad mora da sam ti zanimljiviji!?!

- Zanimljivost u tuđoj nesreći ne nalazim, gadiš mi se. - uvređeno će Niče, na šta Balzak briznu u plač. I plače Balzak tako, suza suzu stiže, a Niče srca kamena ni da ga pogleda. Poče da gricka nokte od muke, a Niče ništa. Polije se benzinom i zapali kao tibetanski monasi, a Niče ništa, samo se malo zbije uz vatricu da se zgreje. Ovo Balzak shvati kao Ničeovu prećutnu želju da se zbliže pa sretan raširenih ruku potrči Ničeu u zagrljaj.

- Dođi, dođi najdraži, ja ću te zagrejati

Niče ne stiže ni sočno da opsuje a već se nađe u plamenu strasti pa pomisli:

- Ovo je baš neprijatna situacija. - pomisli Niče pa zaspi i krene da sanja vlažne snove. Od vlažnih snova vatra se brzo ugasi a Niče i Balzak živeše sretno do kraja života.