Kostimirana verzija arapskih uzrečica

detaljno sam proučila nogomet ne bih li utvrdla odakle proklectvo mojih nogu, jer one bi zatreptale svaki put kada bi on dao go, ili kada bi isto tako go protrčao pokraj mene i mirisao tako muški. on se zvao oliver, oliver kan a ja sam bila olivera, njegova sestra i tajnica. Sve je teklo sjajno dok jednog dana nije odlučio da stane na gol tog prokletog bajerna. Stalno treninzi, stalno klub, stalno taj prokleti nogomet... a ja?! A ja?! Šta sa mnom?! Za mene više nije imao vremena. sex? Ma kakvi. Karantin, sutra je važna utakmica, trener zabranjuje. Povremeno bih se pitala šta mi sve to treba. sav taj novac, poznanstva, putovanja, sve to nije moglo da me ispuni onako kako je on to nekada činio. I patila sam. Počela sam da pijem. I da se drogiram. I da pušim. I da grizem nokte od nervoze. Prijateljice su govorile: » ma pusti ga. on je karijerista šta će ti? Nađi nekog koji će te obožavati više od nogometa.« i poslušala sam ih. Ostavila sam olivera iako mi je teško palo, i počela da se zabavljam sa jednim alkosom što je menjao televizor za flašu loze. Taj stvarno nije pratio nogomet, pa nije ni bilo teško da me voli više. Umro je prošlog proleća od ciroze jetre. Ni ja nisam daleko, pa eto rekoh da vam kažem po koju lepu reč o sebi dok ne odem na onaj svet.

Le Ja je nežan