Testera u dupe

  Povremeno me je grizla savest što je nisam ubio odmah tu i tada, već sam čekao tolike godine da se sasuši i ona i moja volja da je ubijem. Nije bilo teško, samo me je mrzelo. Njeno društvo mi je prijalo, na neki način, nasmejala bi me kadkad, osećao bi se voljenim, potrebnijim. Čitali bi zajedno ljubavne romane, rešavali testove iz Huper-a. Bilo bi nam lepo. Ali kad bi otišla, rupa bi se polako otvarala u meni, vraćao bi se svojoj literaturi: Barkeru, de Saadu. Pogled bi mi lutao po sobi, po oštrim predmetima.

  Vreme nije sužavalo prazninu, niti je ikako moglo, mada sam sam pokušavao da je izdelim na relativno jednake i podnošljive intervale ne bi li svojoj psihi kupio još malo vremena. Predmeti su postajali sve oštriji.

  Kakva glupa i primitivana osoba. Danijela. Znao sam da se ne smeje samo sa mnom, znao sam da su tu i drugi, gomila njih. Kako smo samo pristajali da ispunimo njen život, njenu želju za dobrim ljudima. Verovala je da i od najgoreg monstruma, može postati primeran čovek. Čovek, kakva teška, meni mrska reč.

  Danima bi dolazila mirušući na čisto, onako sterilno, pokajnički čisto, koje kao da želi da kaže nisam, a jeste. Tu i tamo bi se izlanula nekim malim gestom, čim bilo, uveravajući me da je to samo moja ljubomorna mašta, ali ja nisam lud, ja sam znao. Znao sam da je sve to samo njena igra, genijalno smišljeni plan - da mi natakne belu košulju sa dugačkim rukavima. Da li je to moja lakovernost bila u pitanju, pa sam je puštao da povede svoj ples i ostalo nije bilo važno. Skrećem pažnju kako sam u tim trenucima zaboravljao na dokonost ostalih ljudi oko sebe, kako sam prestao da ih mrzim, da prekoravam njihove prizemne probleme, kako sam počeo da komuniciram i sa drugim osobama suprotnog pola, a ona je mislila da je sve još po starom, da sam i dalje duboko zakopan u svoju letargiju i da je i dalje neizmerno volim. Nož je virio iz fijoke, satara sijala sa police, šilo za led visilo sa zida, a ja sam osetio onaj slani ukus u ustima. Pojavila se na vratima i pozdravila me. Otpozdravio sam.

  Jutro je sve vratilo u normalu, bivao sam sve rešeniji, izgarao u nameri - da mi više niko nikad neće smetati, da ću moći da se usresredim na svoj rad, i jesam, oslobađao sam deo po deo svog mozga, otvarao sebe višim vrednostima, lutao sam po parkovima, gledao u nebo, želeo ga. Naravno dvorište će me uvek podsećati na nju, na njenu ruku. I taman sam se polako navikavao da živim s tim, kad sam upoznao Mariju.