TATU

     Klarens je bio jako glup čovek, nema sumnje, tu bi se svi složili, ali ipak, svi su voleli da ga slušaju, jer kad bi on završio priču, svi bi osećali onaj slatki dremež koji obično osećaš predveče, isuviše umoran da išta drugo uradiš do da se prospeš po krevetu i izgubiš u lavirintu svoga uma. Istina, Klarens je smarao, jako, ali to nam nije predstavljalo problem jer je uvek bilo dovoljno pića da utolimo žeđ za idejom koje u njegovoj priči očito nije bilo. Ponekad bi neko probao da preuzme inicijativu skrećući priču na drugu stranu, ali ne, Klarens je znao svoj posao, i za tili čas bi tok razgovora vratio na njemu poznat teren, koji je inače bio jako uzak, ali zato dug u nedogled. Nakon tog monologa svi bi ustali, pozdravili se sa domaćinom, pohvalili rakiju, pa zatim nestali negde u pomrčini.

     Od svih ljudi koji su dolazili na te grupne seanse, samo sam ja imao problema sa spavanjem, svi ostali bi zadremali još u fotelji, slušajući Klarensovo izlaganje, tako da bi ostao jedina svesna jedinka u prostoriji, pošto Klarensa apsolutno ne možemo smatrati svesnim, jer niko ko se iole svesno ponaša ne može da priča osam sati bez prestanka, a iznad svega, Klarens je bio glup, i tu bi se svi složili. I tako, u tim momentima svesnosti primetio bih da Mrga nosi bele čarape, da Stivenu vire dlake iz nosa, i da Maja ne nosi donji veš, što me je činilo jos budnijim. Nakon seanse, svi bi otišli pospano kui, a ja bih otišao kod Čiče na pivo.

     Jednog dana smo sedeli kod mene, pili neku domaću lozu i slušali Klarensa kako rezimira svoj monolog od prošle večeri. Loza je bila dobra, a Klarens te večeri neponovljiv. Ljudi moji, pa to je trebalo čuti. Znanje koje je sipao iz sebe sve nas je zapanjilo, jer on je bio glup, kao što već rekoh, i tu bi se svi složili, tako da smo očekivali priču adekvatnu njegovom razornom intelektu. Ali ne, on je te večeri bio blistav kao nikad do tad, i kao nikad nakon toga. Svi su bili budni, nikad budniji, a svojom pričom je uspeo da zadrži pažnju čak i Maji koja ponovo nije nosila donji veš, što mi je bilo drago. Pričao je, i pričao satima bez prestanka, a svi su opčinjeno pratili njegovu priču. A onda je najednom stao. Ćutali smo iščekujući prosvetljenje. Klarens se zavalio u fotelju, ispio ono što je ostalo od loze, pogledao nas i upitao: "Jesam vam ikada pokazao moju tetovažu?". To je bilo retoričko pitanje, i mi smo to znali, jer nam on naravno nikada nije pokazao svoju tetovažu, štaviše, nikada nam nije pokazao ni lice, uvek je, kao i mi nosio neku glupu masku nalika na prevelik šlem koja bi mu prekrivala oči. Skinuo je masku, pokazavši svim prisutnima svoju tetovažu na čelu. Pisalo je "Mile JNA", što nas je isprva začudilo, jer, ko je dovoljno lud da istetovira uspomenu iz vojske na čelo, pogotovu ako to i nije njegova uspomena? Pomislio sam da je Mile možda bio Klarensov dečko iz vojske, ali sam se brzo odrekao te misli, jer, koliko sam znao, Klarens nije bio homoseksualac, a pacifista po prirodi, uspeo je da eskivira i odsluženje vojnog roka. Možda to i nije bio Klarens, već Mile, koji je učinio nešto strašno našem prijatelju i zauzeo njegovo mesto, što bi bilo najlogičnije objasnjenje, jer bi to objasnilo njegov intelektualni prasak tog dana. Ipak nije bilo umesno nagađati, strpljivo smo čekali da nam "Klarens" objasni o čemu se zapravo radi, a on je otvorio novu flašu loze, otpio malo, stavio masku na lice i nastavio priču tamo gde je stao.

     Sedeo sam zavaljen u fotelju, slušao Klarensovo izlaganje o paramentalnim strategijam umiranja, otpio malo od one loze, još malo se divio Majinim nogama i još ponečemu, sklopio oči i zaspao.

Le Ja je nežan