Credibile quia ineptum

 

   Ludost predložena. Obijena radnja na ćošku, stariji ljudi se šetaju u laganoj letnjoj odeći.

Prst pokazuje na Petera.

Prst pokazuje na Leona.

Prst pokazuje na Mirka.

Prst pokazuje na cigaretu koja dogoreva, pa onda prema nebu  visoko visoko prema nebu.

    Igla u čelu, pretinac pun žileta, kore od pomarandži, razmazani zidovi uljanim bojama i jedno sivo zbunjeno lice. Strah čuva našu pokornost. Dosta kamenčića, nepopločana prostranstva, noga može lako da zapne, o busen, o granu. Trava se ugiba pod teretom koraka.

     Hrana za pse, usta se instiktivno otvaraju, zeleni jezik guta sve.

    Ogromna lutka uvijena u ukrasni papir, nema vazduha, nema pokreta. Nema vazduha.

   

    -"Sve što vidiš ne postoji , barem ne u tom obliku, ti znaš svog protivnika, ali ne ubijaš to što vidiš, ubijaš sasvim drugu stvar. Sve je stvar intuicije, moraćeš uvek da bacaš novčić u svojoj glavi, uradi prvu stvar koja ti padne na pamet, a opet nemoj se prevariti da uradiš prvu stvar koja ti padne na pamet, razmisli ".

    Stajao je ispred mene crne kože,  crnih pokreta, nisam ga razumeo. Lica izviru iz zidova, smeju se, pokazuju zube, obnažene devojke trljaju svoje bradavice, lekovi su nepotrebni, mozak ima čudniji ukus.

    -" Možda u početku nećeš moći da veruješ svojim očima, danas možda i nije sunčano"- rekao je gledajući prama zidu. Stajao je par sekundi, a onda naglim trzajem pružio ruku i prstom napravio rupu u zidu, razvukao je zavesu - " Vreme će prolaziti, i videćeš da nije vredno pomena, nije vredno truda."

 

     I sunce,   prija telu slobodno otvori nova vrata,  slobodno otvori novi svet,    žmure crne oči, koža se otvara  zamišljena crvena boja, zamišljena krv    nož prelazi preko unutrašnjih organa. Mora da se uradi brzo i precizno. uradi se brzo i precizno. Nema više pupčane vrpce da mi donosi neophodne informacije, nema više toplog sna  u tečnosti utrobe.

    Šarena haljina cvetni dezen.

        Crnci su ljudi sunčanog podnevlja   druga kultura, drugi jezik, crnci su izmisli rasizam ne belci, kako da ne mrziš nekog ko repuje kraj mora, u zgradi, na svemirskom brodu. A ovaj misli da mi je poklonio život.

      Ljudi igraju oko vatre tradicionalni ples izumrlog plemena.  Grnčarija sa dalekog Istoka se ne uklapa. Konjanik spušta kacigu.

                   Dva oblaka ko dva brata

                   Dva oblaka tako slična

                   Dva oblaka kao jedan

      Koplja se izdižu, Sto kila čelika pritiska umornu životinju, kopita se više nikad neće odvojiti od zemlje             Neće se odvojiti od zemlje.                          Crni   bajker je samo pogledom pokazao curi u tesnoj kožnoj jakni da se popne na motor. Baš su ludi             Neće se odvojiti od zemlje.

        Prst je jedno vreme visio preteći u vazduhu, masa je čekala, mogao si videti uzdah, mogao si videti suze nadu u očima   a onda se spustio izrekao kaznu.  Mora se umreti vreme je.

  Dva oblaka prašine   razilazi se magla.   Neće se odvojiti od zemlje.

       Globalno đubrište informacija          provajder trlja ruke. Svet izgleda nebulozno gledajući očima deteta.

 

      -"  Samo još malo   tu smo  čeka nas odmah iza ovog brega " rekao je i izgubio se  u šumi . Gledao sam ga neko vreme šireći pluća gutajući vazduh, blato mi je prljalo kolena, vazduha nema dovoljno   pluća se cepaju na dva jednaka dela svaki za sebe obrađuje podatke.    Celofan se pomera , prsti kidaju ukrase, pojavljuje se lice zeleno ne belo  izmučeno  ne sveže.

          -" Pa gde si ti do sada".

        - "  Izvini ".

 -" Izvini moralo je tako  to je jedini način da proverimo da li si sposoban da li možeš izdržati ovo nije ništa u poređenju sa onim šta te čeka  tvoj um i tvoje telo sada moraju biti jedno. Njhova hrana je priroda njihovo piće je etar. Probaće da ti zamažu oči jakim halucinogenim sredstvima,  čulo mirisa će ti otupeti od jakog smrada, noge će ti postati slabije ".

       Postignuti uspeh  nas navodi na pogrešne zaključke, preuranjene.  Slava je dobra cena  vredna žrtvovanja, vredna teških reči, vredna uvreda. Samopouzdanje je najvažnija stvar kod pokleklih slučajeva.

        -" Znači spreman sam".

      - " Pao si , suviše si slab, žao mi je".

      Raspršeni snovi nisu moji,     povređen ego nije moj.

     -" Ali ja sam jedini stigao dovde, ja sam jedini pobedio crnog viteza, on se nikada više neće odvojiti od zemlje".

        -" Pogrešio si put, besmisleno je boriti se sa crnim vitezom, ostali su to shvatili i okrenili su leđa, ti si potrošio suviše energije, slab si, gozba počinje večeras".

 

     Reka je mirna posle podneva, cigareta grize naprslu donju usnu.     Zašto su mi predložili ludost, jedino bekstvo je ostati ovde, izbrisali su mi sećanje zato što su verovali da im mogu pomoći, a njemu je žao, ja sam taj koji je ostao bez detinjstva, ja sam taj koji se ne seća nikoga. Znam da sam imao prijatelja, osećam da sam voleo fudbal   razum mi stalno prikazuje sliku semafora i 88-i minut, još samo dva do kraja.

       Kakva ironija pomislio sam i počeo da se valjam po pesku  nije me bilo briga, oni su se prevarili ne ja, imam novu šansu novi život  sam   potpuno sam zar to nije rešenje  divno je ovde  sunce sija, kako se ne sećam kiša, kako to da se ne sećam svog imena.

       Umor dolazi brzo, zaustavio me je visoki žbun, upleo sam se u njega.

          Poraz pokušavamo da izbrišemo na više načina postoji više koraka ka tom cilju, ka zaboravljanju,   zaboraviti sve brige je prvi nesrećni korak ka tom cilju. Pokušavajući da zaboravimo nećemo zaboraviti.        Drugi korak je nevoljnost, beskorisno je truditi se uopšte  drugi korak vodi ka alkoholu.

 Učitelj nije u pravu, tek sada shvatam da mi ni svoje ime nije rekao, mogao se zvati kako ko poželi mogao se zvati neprijateljem, mogao se zvati preprekom. Samopouzdanje je najvažnija stvar kod pokleklih slučajeva, a ja sam Bog ja mogu da porušim sve pred sobom, ja mogu da zaustavim vreme. Gozba počinje večaras.

 

        

    Zanimljiva knjiga je ona koja ti ne dosadi, sa životom bi trebalo da bude isto, razlika je u tome što dosadnu knjigu lako možeš baciti, života se nije tako lako odreći, pa zato imamo gomilu likova koji su samo tu, postojanja radi.

        Nisam imao nameru da skinem boju sa lica, nesvesno sam ušao u vodu. Moram se sad mazati biljem priroda je puna boja, livade su neiscrpan izvor života.

        Palata se dizala visoko ka oblacima, kako to da je tako tmurno.   Stražar ne primećuje   plave čuvarkuće pletu se oko zidova, hodnici su neosvetljeni  uski.

          -" Pazi da ne prosipaš vino"- govori mi kepec, znam ga s ulaza, govorio mi je "Nema problema".  Gubi se u mraku, oči su se već privikle    kaldrma žulja bose noge  dalje   odjednom zelena svetlost stroba na tren pokazuje ćorsokak u koji sam upao. Limunovo drvo sa moje desne strane sa samo jednim plodom mami     žvaćem koru sedeći na niskoj klupi   osećam da sam se osvežio  nestala je modrica sa noge. Jedino su snovi realnost. Odbaciti ih znači odreći se svega stvarnog.

 

       Dolazim do paradoksa: dosadan život može biti zatišje pred buru, pomirirti se sa sudbinom znači da ti se više ništa zanimljivo neće desiti, barem neće imati smisla, dosadan život je vredan življenja.

       Suviše veliki lavirint  suviše hodnika     Gubljenje volje je donekle posledica umora, treba se smiriti  odmoriti  

             -" Ako nešto uporno tražiš nećeš ga naći, izgubićeš vreme"

           Trznuo sam se  -" Ko je to rekao?"

             Tišina.      Nekako se osećam živim  u tišini, mogu da čujem kako dišem    sve je mrtvo oko mene.         Potopljeni čovek će posle izvesnog vremena isplivati na površinu.          Potrebno je da prođe par meseca hladnoće kako bi se zemlja odmorila i pripremila za nove pupoljke.

          

    -" Zdravo".

       Trome ruke trljaju sanjivo lice- " Odakle si se ti pojavila".

        -"Dolazim sa porukom ".

       -" Kome treba da je predaš?".

      - " Čoveku koji se bori za ispunjenje tuđih snova dok njegovi ostaju po strani, zapostavljeni".

        I ko zna odakle se javlja tračak nade u nama, ponekad su to sve stranputice na koje sami sebe navodimo.   Ponekad su to lepe zelene oči poput ovih koje trenutno gledam.       Nemoj verovati nikome  tvoje oči se lako mogu zamazati lepom haljinom, lepim licem, ali čija su to merila, dali smo mi to sami zaključili ili nam je to neko rekao. Kada bi imao samo trunku mog nekadašnjeg sećanja mogao bi pravilno da rasuđujem, ovako

      -" Kako glasi poruka?"

       -" Žao mi je samo taj čovek je može čuti"

     

       Iskidani lanci vise sa zidova.   Tragovi borbe.  Rupe u zidu su posledica udaraca mačem. Suviše nasilja zaista rađa samo još više nasilja, trudimo se da budemo originalni čak i u načinu na koji povređujemo.

      Krv.  Ljudi su oduvek želeli da tlače svoju vrstu više od bilo koje druge, nijedna druga životinja nema poriv da ubija pripadnike svoje vrste, ljubavni zov je druga priča mada opet životinje mnogo brže zaboravljaju protivnike.

        Urlik koji ledi kožu, okrećem se oko sebe  dosta dobra vidljivost mi govori da je urlik bio zaista snažan i da dolazi iz daleka.

       Strah.          Pažljivo se provlačim kroz uske tunele, svakog časa može nešto skočiti na mene.          To je bila gozba.     Ti ljudi su ostavljeni da umru, oni su bili žrtve, najsuroviji običaji najsporije zastarevaju.      

         Ne mogu da verujem da do sada kroz moju glavu nijedanput nije prošla misao da možda ne stoji čovek iza svega, iza ove igre, jer  ovo je ipak igra, na život ili smrt ali u svakom slučaju to je igra.

          Kod sve dece se redovno javlja strah da pogledaju sebi iza leđa.   Nesvesno sami stvaramo iluziju natprirodnog prisustva, taj osećaj se nikad ne gubi samo se s vremenom pomirimo sa njim. Vidimo samo  čega se plašimo, lepe interesantne stvari promiču našem oku. Suviše smo zaokupljeni mislima da ne učinimo ništa pogrešno, te ništa dobro ne činimo. Bojim se za svoj strah, čini mi se da me napušta. Nemati čega da se plašimo, nemamo čemu da se radujemo, a radujemo se kad izbegnemo opasnost više nego kada postignemo, nešto.

 

       Bunar  izvor života   slane usne gutaju hladnu tekućinu.    U pustinji omaleni bušmeni sa lakoćom pronalaze vodu, u njima preovladava žeđ za životom, iako za moderna shvatanja civilizovanog čoveka vode dosta skroman život, on je za njih sve oni nikad nisu videli tehnološka čuda civilizacije, iako ne znaju da surfuju internetom, iako bi se uplašili i sijalice, bušmeni mogu da prežive u najsurovijim uslovima tropske pustinje.    Ali zbog toga nikad neće uživati u čarima brze vožnje automobilom, njima je glupo jurcati za loptom, njihovom telu kao da fali žlezda za lučenje andrenalina.

       U velikom gradu ćeš lako naći vodu,      guba je posledica nedostatka samitarnog čvora, ili to ili su je izmisli.

           Posle ozdravljenja čovek zaboravi na muke kojima se patio tokom svoje terapije, njegovo telo je idalje krhko i on se plaši povreda samo još izvesno vreme posle zaboravlja i opet sebe gura u istu vatru.

 

    Nerviram se što uvek otkucam lai umesto ali, ne znam u stvari zašto se ispravljam, možda se bojim da ne budem shvaćen, moram se ispucati, lai lai lai lia lai  lai lai lai lai lai lai la la la lai.

        Treba lagati.

    

      Na ovom mestu sam već bio  vrtim se u krug verovatno bežeći od tog stvorenja zaboravljam da mi je osnovni cilj bekstvo iz lavirinta.

      Želeo ne želeo moraš potonuti, dalja borba je uzaludna, koliko puta se svađamo sa istim čovekom, dragi nam čovek uvek izbegava osećaj mržnje, koliko puta se nađemo sami  i poželimo da niko drugi ne postoji.

           -" Koliko puta je alkohol spas".

     Svet se budi, uvek osećamo prisustvo nečeg novog, nečeg stranog ali to se samo prošlost u nama budi, opominje, vraća na put,

             -" Vidim da si zbunjen, ali samo želim da sa tobom podelim to vino"

        Predlog u dva sata noću, ne može se odoleti, zvuči intereasantno glas sa druge strane žice                               -" moraš se probuditi".

       Zgažena mačka leti kroz vazduh kao da je živa, leluja levo-desno onda se ustremi i atetira na mene, ostao je samo rep.                Grickamo kikiriki, situacija deluje poznato.

          Već treća flaša vina     Velika biljka mesožderka  hrani se muvama, ima ih dosta.

         Poučen primerom trčim kroz prostoriju nailazim na sitnije insekte, hvatam ih za sitne maljave nožice.  Naša hrana je priroda.         Starac počinje da se smeje, pokazuje prstom na mene, drži se za stomak.

       Ruke mi se tresu, zaglavljen sam u liftu.   Kako klaustofobičari mogu da podnesu skučen prostor svog kovčega nakon smrti, oni se moraju spaljivati.

       -" Ti nisi odavde" govori ne prestajući da se smeje.

       -" Dolazim sa drugog sveta" -  nnisu moje reči.

     Pratim tragove, koji me odvode na pogrešna mesta.

      Pratim tragove koji me odvode do tuđih ljudi.         Rok upotrebe neograničen, pušenje u trudnoći škodi razvoju deteta, nikotin 0.8mg   katran 9mg.

     -"Hm, da li ja imam majku, mora biti nežna žena puna razumevanja za dečje nestašluke"

      Žena doziva dete, pridikuje mu, stresa blato sa njegovih pantalona, dete gleda u stranu, njegovi drugovi se igraju Ledenog dede, provlače se jedno drugom kroz noge.

      Izgledamo tužno dok čitamo knjige, ako hoćeš da iskompleksiraš nekog pričaj mu od malena bajke.

       Uvek se više plašimo natprirodnog.  Minotauri ne postoje.    Urlik je bio stari snimak reprodukovan na dotrajalom kasetofonu.  

     -" Budalo drugi svet ne postoji", -reče Ledeni deda.

 

           O kako sam pio glup, lavirint ne postoji.        

        Nije moj život tužan lavirint postao, ali cepam deo sebe, cepam deo sebe.

  -" Ispričaću ti jednu priču"- vina više nije bilo i sada su reči naši opijati a njegovo mlado lice razvučeno u osmeh je bilo spremno,

      -" Svaki dan je prazna strana koju treba popuniti. Buđenje  je  najgori deo te strane, svaki početak je težak, svaka borba je  uzaludna, u svom životu mladić čije ime nije važno nije želio da se bori. Strah od života mu je usadilo osećanje prolaznosti, uzaludnosti. Probudio  se naravno i tog jutra, težak, prazan, ali sve je podsećalo na jučerašnji dan koji je podsećao na prekjučerašnji, koji je podsećao na dan ranije, koji je..... Razgovora se ne sećamo, dane je razlikovao po ljudima koje bi sreo, a imao je veoma precizan pojam o vremenu, verovatno zbog toga što je toliko uporno pokušavao da pobegne od njega, da pobegne od tog vremena, da. Dan je isuviše dugačak, priče su suviše nezanimljive, ljudi se toliko puta ponavljaju, Mladić se toliko puta ponavljao. Odakle mu osećaj da je ovo njegov dan, da danas ne pripada nikome, da može da radi šta god poželi, neznam. 4. april, dan studenata. Ustao je i otišao do wc-a, jutarnji pogled u ogledalo, malo vremena da se izoštri slika, mehanički se odvijaju dalje radnje, desna ruka odvrće česmu, ruke uranjaju u hladnu vodu, miluju se, hladan šok za njegovo lice ,pa još jedan, pa onda još jedan,otvara se pretinac, izvlači pasta za zube,i istiskuje malo na četkicu, gutalj-dva vode. Onda se ima minut i malo jače vremena da vidi šta je sa njegovim licem, da li je čisto ,da se nije preko noći pojavila koja bubuljica. Ne ovo nije njegov dan, ovo je nečiji drugi, kao i svi raniji ovaj mu ne pripada.

   U Beogradu je gužva, ljudi se guraju po stanicama, po menzi, po prodavnicama, po autobisima, ljudi se guraju, cene skaču, samo da se ne povećaju plate, samo da ljudi ne dobiju veću kupovnu moć, to bi dorinelo razvoju zemlje i tako uništilo našu priprostost, kako bi nam onda. Korak-dva i zastaje i tako više puta neka praznina koči njegove pokrete. Par dobrih ideja, par predloga, zanimljiv dan predstoji. Zastao je i nije se imalo kud dalje ni korak, zastao je i digao pogled, ljudi žure, ljudi se guraju. Čemu?

    Soba miriše na jeftine cigarete, skinuo se i zaspao.

     Nije hteo više da se probudi, nikada više ".

            -"Mislim da ne razumem".

           -" Treba da budeš zahvalan ".

        Da li smo zaista shvatili nečije reči, da li je govornik hteo da nam kaže to našta smo pomislili.    Priče imaju dublji smisao, neke shvatamo tek kada ih zaboravimo.      Govor je izvor nerazumevanja, pričati nema smisla, mimika je ta koja određuje raspoloženje, bore nas odvajaju, osmesi zbližuju.    Ljudi treba da se rađaju sa 20 godina. To je pravo vreme za avanturu.

  

        Nakon dugog perioda provedenog u mraku naše zenice se skupljaju kada dođemo u dodir sa blještavom svetlošću.    Ljudi igraju, lavovi igraju malo dalje.

         Pije mi se jogurt.  Treba pripremiti hranu za goste, igra će ih iscrpeti.

      Ne mora da znači da si optimista, ako igraš, ceo dan može biti ili dosadan ili naporan ili uzaludan, ali noću treba igrati.

      -" Pokreni polugu"- rekla je i otišla, njihala je privlačnim dupetom.

    Da li treba slušati ?      Ko nam pomaže, a ko čini zlo?

        Kriška jabuke sa stola nikom ne govori ništa, da li želi da bude pojedena, ili bi radije da se ucrvlja, možda joj je ljudski organizam odvratniji.

          Pogledaj istini u oči.  Istina ne postoji, svaki dokaz može se opovrgnuti, naravno nekima će zvučati glupo da nikada nisu bili u pravu.

           Mora da mučno izgleda unutrašnjost mog organizma s obzirom da ga nikada nisam prao. Mora biti da smrdi više od znojavih nogu, usranih gaća, tegle ubuđalih kiselih krastavaca.  Ne smem to uraditi jadnoj jabuci, ništa mi nažao nije učinila, sa jogurtom je drugačije. Moj život je kao jogurt, četvrt litra sa 3.2% mlečne masti.

        Želim da se osećam moćnim, hoću da ovi likovi postanu svesni mog brilijantnog uma, istančanog smisla za humor.

              - " Zašto šećeraši ne smeju da se jebu odpozadi".

         Par zbunjenih lica.

            - "To mnogo slatko".

         Smeh, gomila se divi, zabavljači uživaju izvestan respekt. Umetnik je onaj ko nabaci osmeh na umorno lice, ali pod uslovom da to nije kurtoazija, već srčani osmeh, na trenutak zaboravljene brige. Klovnovi su svuda dobrodošli, smejte se, smejte, uvek se smejte.

      Nije fer. Zašto je morao da zna taj vic, mrzim stvorenje u crvenom sakou.

       - Nije tačno - dodaje sličan glas.

        Tek sada zaboravljen. Mržnja bi trebalo da je suprotno osećanje ljubavi.    Ljubav ne postoji.

          Mržnja nije suprotnost, to je dar.

 

        - " Koliko puta bi trebalo da ti pomenem jednu istu rečenicu, da bi počeo da razmišljaš o njoj, da bi pokušao da razumeš".

        -"  Mislim da imaš najizazovnije dupe u univerzumu".

         - " Univerzum je pojam koji mnogi shvataju pogrešno, tako je mali, nije mi dovoljan".

         - " Kada njišeš njime u ritmu muzike, sve ostalo gubi smisao"

        -" Kasnije"

        Jedna reč i jedan osmeh, mogu da povrate sjaj. Pokrećem polugu, zarđali mehanizam se buni, telo ignoriše pokret. Nije početak težak, strah od neuspeha se pretvara u noćnu moru. Naše telo je jedinstveni mehanizam, treba uživati u svakom njegovom pokretu, treba mu pružiti šansu, drmnuti ga iz letargije. Videćete kako je sve umornije polako dobija svežinu, polako dobija gipkost pokreta. Vežba i samo vežba čini majstora. Sakrite se od pogleda i videćete prirodu na delu, pokret nije suvišan, pokret je reč, reči su suvišne.

       Naše telo je jedinstveni mehanizam, na stranu opasku da drugo nećemo dobiti.

        Jabuka je mrtva, obrađuje je kiselina.

        -" Kakva je ovo muzika".

         -" Popularna".

    Jedna reč i jedan osmeh mogu da poruše sne.

 

           Devojka sa apstraktnim licem, odvaja dve čaše sa stola, ritmički isipa u njih tečnost iz flaša, stavlja po trešnju u svaku i pruža mi svoju dugačku ruku.

         -" Da li misliš da je ružno lepo" - pita me.

          Tišina zna da odbije. Ponekad se osećamo smetenim, bežimo u carstvo uma, ko god narušava tu ravnotežu želi nam zlo, želi da usresredimo svoju pažnju na neke druge činjenice. Kako malo njih shvata da je samoća neophodan faktor za pravilno razvijanje ličnosti. Ljudi koji ne znaju da samuju, ne znaju da se osećaju komforno sami sa sobom, ne znaju ni da se druže.

-" Gubeći stvari koje nam znače gubimo kontakt sa ostalim svetom, poništavamo postojanje lepog, jer najlepše smo izgubili".

     Okrenuo sam se i pljusnuo joj šamar   -" Odakle ti pravo da sudiš".

    Čaše su joj ispale iz ruku,oči su počele da suze,  -" Htela sam samo da ti pomognem".

       Još jedan šamar, pa još jedan, jer tri su za sreću. Fobofobičar mi prilazi prvi, razbija flašu o moju glavu, slike počinju da se mešaju.

      Ustajem i počinjem da ga grizem, otkidam mu parče po parče kože, gutam mu nos, njegova i moja krv se slivaju niz crna odela, padaju na pod.

      Prilazim devojci sa apstraktnim lice, cepam joj odeću, kruškaste grudi ispadaju iz svojih ležišta, opušteno vise, rastežu se, grabim ih i pokušavam da ih vratim na mesto. Ništa gore od pokvarene erotske fantazije.

       -" Zašto moraš da budeš toliko stara".

     Plačljivi glas guta suze, grcanje ne liči na reči.

     Vučem već iskidanu haljinu, šok onemogućava bilo kakav vid odbrane, prepuštena je meni. Ljudi su već napravili krug oko nas.

      Lepljivi jezik prelazi preko naslaga sala, preko ne skoro depiliranih nogu, ruke kroz salo stomaka pronale put do unutrašnjosti, jezik sledi primer.

     -" Nemoj ".

      Nema nikog ko bi se obazirao na molbe pri totalnoj prepuštanosti instiktima.

      -" Nemoj imam sidu".

      -" Ne boj se, nećeš umreti sama".

      Ružno je lepo, grizem joj unutrašnjost, teku kiselkasti sokovi, po kineskoj legendi muški i ženski polni organi, su suprotno naelektrisani, telesna hemija. A mrtvo telo uživa, počinje da se znoji, prihvata ritmički pokret. Neko pojačava muziku,  pokreti postaju brži. Malo mučenja da se pogodi rupa bez ključa, takmičari u streljaštvu problem rešavaju smireno, zaustave dah, stapaju se sa metom, uzimaju u obzir fizičke uslove i kada je koncentracija na vrhuncu, odapinju svoju strelu koja nepogrešivo pronalazi put do cillja.

       Uzdasi  ječanje. Uzimam je, podižem i lagano hodam po sobi, prebacuje mi ruke preko ramena.

 Plešemo, latino američki ples, odskače njeno telo od mog, vraća se, obavijam je rukom oko struka prebacujem gornji deo tela preko nje, ljubim kruškaste grudi. Jebanje suviše traje, italijani su po anketama najlošji ljubavnici, kod njih seksualni čin u proseku traje desetak minuta, ali ovde nema tog olakšanja.

         Naša tela se ponovo oslanjaju na moje noge, pada preko mene, telo mi je u krvlju, ustaje i oblizuje mi kitu. -" Kako izgleda jahati na ovom nestašnom dečaku".

   I Čarls bukowski,

       I Milo Manara,

         I markiz De Saad,

         I Madonna

           i Frojd.

             Nikada nije postojao tabu na žensko telo, ono pripada svima, žene vole gole da poziraju slikarima, ako se vaša lepša polovina ne šeta gola po kući nađite neku koja to radi.

        Ljudi se lože na vulgarnost, kočijaški vicevi se prenose sa kolena na koleno. Erotski simboli su svuda oko nas, na svakom koraku po neki krastavac, banana, sunđer, česma, kutije,  šolja za kafu etc.

      Lepo je svršiti devojci u kosu, ko god ne vidi trunku nadahnuća u tome glup je i priprost, kosu posle čina svršavanja možete oblikovati na više nažina, može se napraviti provokativna frizura za izlazak u grad. Korisno i praktično.

          Odsekao sam jedan ulepljeni uvojak kose  i zalepio ga sebi na grudi, sitnice čine čoveka srećnim. 

       

          Inteligencija inicira samoću. Izvod iz katastra nepokretnosti :

      Dva muzička diska

         Šolja za kafu, neoprana

        Krevet

      I moje telo.

 Glasovi me podsećaju na zavijanje psa, hladan vazduh ispunjava prostoriju.

 Ljubav ne postoji, postoji praznina, životinje još uvek igraju, sedam trbušnih plesačica pokazuju svoje telo, prolaznici im gnječe grudi. Nema svrhe, postoje trenuci kada trebamo umreti. Pogled mi je zalepljen za jednu tačku na zidu, telo posle povremenih napada žmaraca duž kičmenog stuba, pada u depresiju. Nije tačna filozofija da naš mozak uvek  obrađuje neke informacije, praznina postoji, vidim zid ispred sebe i samo zid ispred mene, nema tu o čemu da se razmišlja. Razmišnjanje ne vodi ka razumu.

     Kako su mi slatka uplakana lica, želim da poližem suze sa svakog od njih, čemu mogu da se nadaju uplakana lica, sutrašnjica nije nikakav izgovor, opet ću se probuditi, opet ću se osećati beskorisnim, opet ću ubijati vreme na ovaj ili onaj način, opet ću se nasmejati istim šalama, opet ću letargijom smarati okolinu, postoje trenuci kada trebamo biti odlučni i jaki i ubiti se.

         Pustio sam da mi suze klize po telu, osetio sam slani ukus u ustima.

    -" Zar ne želiš da upoznaš nekog novog?"- pojavljuje se tip.

     -" Ne, jer svi mi ličimo jedni na druge, upoznaću nekog starog u novom telu".

     - " Zar ne želiš da doživiš nešto novo, da se opet osećaš živim, zar nisu neka lica tako draga, pojavljuju nam se u snovima, obraduju nas svojim pozivom, odvedu nas na egzotična mesta, gledaju sa nama izlaske sunca, gledaju sa nama rađanje".

    - " I sutra kad odu, zar se ne osećaš još više slomljenim, kada pustiš muziku i sagneš glavu, kada nema nikog sem misli da je postojao neko u tvom životu, pušiš cigaretu za cigaretom  dosada kad te ispuni i isprazni. A prijatelji su obaveze, prijatelji su napast, iscrpe nas njihove reči, ukradu nam pozitinu energiju. Znaš svako gleda kako da izvuče neku korist, ambiciozni ljudi su tek prava napast. Ništa nije gore od plastičnog osmeha, od te lažne mimikrije. Ništa gore od činjenice da svi oko tebe imaju cenu, ništa gore od činjenice da ja sam imam cenu."

      - " Ne volim tako mračne ličnost, zar nisi našao nekog zbog koga ti je drago što je samo tu, sa kim je lepo ćutati".

       -" S tobom  je to očigledno nemoguće".

       -" Budalo, grubost nije nikakav lek, jel misliš da si faca kad spuštiš nekog, osećaš se superiornijim, a pederu impotenti".

     -" Smrad buđavih jaja jači je od tvojih reči, srešćemo se mi opet a do tada trljaj te zubiće i ne zaboravi kružne pokrete ".

     Uvređeni gubimo deo sebe.Uvređen čovek odlazi, neki likovi nas nerviraju na prvi pogled, i sasvim pravilno želimo da im nabijemo flašu u dupe, da osete bol, takav je Tom Džons, njega bi opaučio bez ikakvog upozorenja, mora da je divno takvom raspevanom zavodniku skakati po kičmi, šutirati njegovo debelo lice, neki nas sasvim suprotno nerviraju tek kad ih upoznamo, njima želimo mnogo gore stvari njima želimo  crve koji polako grickaju njihovo još uvek živo telo.

     

    - " Jer se osećaš nekad snuždeno zbog svojih reči, zar ti nikad nije bilo krivo što si ispao skot".

     -" Brzo prođe, znaš lepo je ponekad povrediti nečija osećanja, to nas tako usreći".

     -" Kako si ti jedna mračna iskompleksirana ličnost".

 -" Ja mračan? Ja iskopleksiran?  Ja ličnost? Ja jedan?

  -" Vidim da nikad ne gubiš smisao za humor, ali ne znaš da se strpiš, da sačekaš, lepo sam ti rekla kasnije".

       Ista reč. Laži, gledao sam te smejući se. Laži, misli da ti verujem. Laži, da sam tvoj lokalni bog, da imam lepe oči, divan glas. Laži, vraćam te, tvoje lice guram nazad u bezličnu masu. Laži, uveravaj me da to činim ispravno. Laži nisi više moje jutro, moj si bol neko vreme, a onda ni to, ništa više, ništa više. Usamljeni ljudi ne mogu bez patetike.

      Glas mi je tako hladan. Zašto je toliko dosadno, monotono, ponekad iskra, ali uglavnom monotono, zašto ne mogu da budem fudbaler, nasmejani prodavac dnevne štampe, sisata plavuša sa domaće estrade, DJ, političar, nego moram da sagledavam svu ovu besmislenost iz svog lepljivog ćoška, da kenjam kako će se jednom promeniti, kako će ljudi početi da razmišljaju, kako će svi raditi šta žele. Neko ima lep osmeh, hajde da mu plaćamo samo da se smeje, neko je mio i drag svima, plaćajmo mu za to, neko mrzi ceo društveni poredak, plaćajmo mu.

            Uhvatila me je za ruku i podigla, budi moj Demijan, vodi me objasni mi kako grešim u svojim predpostavkama, tako sam nesiguran, tako izgubljen, negde daleko daleko, gde nema te i nema me.  Sličan se sličnom raduje, zato je moje lice tako tužno, zato je mrak u mojoj glavi, sinonim sam za zalaske sunca, uteha sam nervoznim razočaranim, odbijam postojanje, samo zato što nisam našao sličnog.

   -   Počeo si da se sećaš, polako ali ipak sasvim primetno ti se vraća pamćenje, ako tako nastaviš setićeš se i protiv čega se boriš, a ako do toga dođe nećeš pobediti, ne možeš pobediti, pobednik je samo onaj koji toga nije svestan, sve svesno se radi zbog superiornosti, i zbog ponižavanja drugog naravno, jer nismo pobedili dok nekog ne ponizimo.

   -  Protiv čega se ja uopšte borim.

   -  Protiv sebe, protiv poslepodnevnog buljenja u TV, protiv drameža u koji su ljudi upali, protiv činjenice da te vuku sa sobom, protiv neophodnist marljivog rada da bi se uživalo, protiv napretka, protiv promovisanja urednog nad aljkavim, protiv ljubaznog osmeha, protiv trke za suknjom, protiv inteligencije, protiv ispiranja mozga, protiv te industrijske mašinerija koja iznuri svakog ne ostavljajući mu ni trunka vremena, protiv obaveza, protiv forsiranja znanja, protiv... ..

    Počeo sam da obažavam ta velika usta, počeo sam da se stapam sa tim toplim rečima, osećao sam nešto više, nešto drugačije, neku davno izgubljenu nit je ponovo počela da tka u meni. Video sam zrak svetlosti, koji je pravo sa tavanice padao na njeno teme, video sam potpuno beli zrak svetlosti praćen sekirom koja je raspulutila njenu glavu. Dve velike crvene kriške pale su mi na grudi, dva duboka plava oka poljubila su mi vrat. Počeo sam da povraćam, da izbacujem iz sebe ovu sliku. Crnac je snažnim zamahom povukao sekiru nazad i položio je na levo rame.

  -  Zašto isustio sam između crvenih komadića moje unutrašnjosti.

  -  Počela je da ti otkriva tajnu, počela je da te vraća na pravi put, a prava linija je najduži put do cilja, prateći pravu liniju nikad ne možeš zalutati, nikad ne skrećući sa puta je tako predvidljivo i monotono, tu nema iskri, samo monotonost, a i sama je rekla ako znaš protiv čega se boriš nećeš pobediti, a to povlači i moj poraz.

  -   Ko si bre ti? - urlam, udaram nasumice ispred sebe pokušavajući da spojim svoje pesnice sa njegovim licem, jednim direktom me spušta na zemlju.

  -  Zovi me Zonfa, znaš lepota je oduvek bila sredstvo kojim sve možeš postići, idealizacija, nije tebi krivo što nema više njenih reči krivo ti je što nema njenog lica, njenog dupeta.

  -  Ali ti si crn.

  -  Ja sam u crno obojio svoj ten, dok si ti u crno ofarbao svoje misli, isti smo.