Preko reke pa u dupe

 

-        Ja sam velim, momak pravi – reče Mita jednoj kravi. Krava samo mirno pase, ne obraća pažnju, ali zato Mitu ču jedna Ana i dotrča iz svog stana.

-        Ti si frajer, veliš Mito, dal' si velik kao Tito? Ako jesi ti pomozi, dete mi ukradoše avganistanski avanturisti i odnesoše ga preko reke, a njemu trebaju ruke meke, da ga neguju i da ga paze, ruke avanturista ga sablaze.

-        Kao tito nisam velik, vidiš da sam nizak rastom, al drug mi je Baš Čelik, evo njega tu pod hrastom. Tebi dete vratićemo, drugarice ako daš, malog brata spasićemo, pa da ovlažimo brk naš.

-        Ok, ako mora dobićete cure lepe, al ih nešto grlo boli, pušile su krdžu neku, pušile su krdžu s mišom.

-        Nije problem, kupićemo septolete, za grlo im se ti ne boji, mi imamo kitu meku, obloženu finim plišom.

Dogovor je tako pao, Baš Čelik se razigrao, i Mita je srećan bio, litar loze sam popio, pa krenuše oni tada putem kojim mnogi strada, pregaziše sedam mora, pa dođoše do grada Bora.

-        Čuvaj se dragi Mito – reče Čelik neveselo – ješću ti na grobu žito ako uđeš u ovo selo

-        Nije selo, to je grad – odgovori Mita živo – mada oseća se čudan smrad, sve je tužno, sve je sivo. Ne boj se ti za me druže, viđao sam gora mesta, no daj mi to tvoje uže, a onda idi – široka ti cesta.

Da tad čelik Miti uže, krenu onda putem svojim, al ko krava posle muže, pomisli : »Ja ne postojim!. Kakav sam ja to čovek, drugar moj zar sam da strada, znam ga skoro ceo vek, ma vraćam se ja do Bora grada«. Stiže čelik usred kiše, na kolena svoja pade, obešen se Mita njiše, o uže što drug mu dade.

-        Ko god ubi moga Mitu, odseći ću mu mačem kitu – reče Čelik, pada kiša, reče Čelik, sve se stiša. Svet se sakri u budžake jer junak ovaj nema mane. Da oplače druga svoga, krete čelik do kafane.

U kafani tu za šankom, sede dva mrka lica, pije vodku Petar s Stankom, a služi ih krčmarica.

-        Daj da pijem lepa devo – reče Čelik pa je seo – Drug moj napolju na trgu visi – Poče čelik da se jada, al obradova se lepoj sisi. Krčmarica naša mlada, razgolićena pred njim stoji, ne boji se ona smrada, oće Čelika da napoji. Pije Čelik mleko lepo, kakvo više ni Impaz ne pravi, napio se nije krepo, pa krenu da tačku stavi. Grle njega Stanko, Petar, sreću oni njemu žele, jer napolju je gadan vetar, tako barem mnogi vele.

Na sred ceste diže šatru, pred njim stavi tačku boje mora, pa zapali jaku vatru, ubica misli doći mora.

I stvarno dođe tu ubica, vidi lepu tačku plavu, ozaren mu izraz lica, al mu Čelik razbi glavu. Srećan Čelik slupi glavu, njom nahrani krdo svinja, pa uzjaha svoju kravu što zvao je Avetinja.

-        Avetinjo moja mila, idemo iz ovog grada, tu je čudna neka sila, što junaka mnogog svlada. Nek na istok put nas vodi, Kandaharu, rodnoj kući, završava se post na vodi, čekaće nas presci vrući.

Jaše Čelik svome domu, Avetinja korak pusti, al umorna pade u komu kad zađoše u šibljak gusti.

-        Avetinjo, moja kravo, što ne reče da je teško? Ostavit te nije pravo, poneću te, nisam peško.

-        Ja sam peško, izistinski – iz žbunja će mali Duško – dečko mi je Klaus Kinski, dobar glumac, pravo muško.

-        Dušane crna vrano, otkud ti u ovom Kraju?

-        Nosim tebi pismo strano, poslato je još u maju.

-        Ko ga šalje, šta tu piše? Pričaj brže proklet bio.

-        Gle tog pisma nema više, ja sam njega izgubio

-                            Au problem to je, u zamenu za to pismo ti mi reci nešto divno

-        A! A, znam. Peško sam ja, tra la la la la

-        Baš je divno – Čeliku se lice sija, svidela mu se melodija

Ode Duško, dođe Lale, pa sad Čelik sa njim peva, al Laletu cure bale, a pritom i dosta zeva. Dosadno je sad Čeliku, postalo je monotono, al tu banu Bane tromo, obradova se Čelik liku

-        S koje strane, dragi Bane? Izgledaš mi umorno

-        - Ima evo mesec dana kako tražim neko dete, poslala me neka Ana, s obale reke Lete

-        To ne možno – vikno Čelik – pa i ja sam eto na tom tragu, da krenemo mi sad složno, ajmo nazad tome vragu. Drugarice ona daje, svakome ko prođe tuda, dal ta deca i postoje, il je to samo priča luda.

-        Stani Čelik, stani rode, prešao sam velik put, pregazio preko vode, i sada sam stvarno ljut. O devojci ja toj Ani, saznao sam mnogo toga, od žene što je hrani, ime joj je Babaroga. Kaže meni Babaroga: »Ne slušaj je, to je droga. Drogira se kao luda, pa sad laže koga stigne, navukla je jedna guda i učila da podrigne«

-        Narkomanka, znači tako – razljuti se Čelik jako – pa naći ću ja tu Anu, pretvorit je u svinjsku hranu

I nađe tako Čelik Anu, pretvori u svinjsku hranu, pa nahrani njome svinje, a za dezert dade dinje

-        Brate Čelik, ti si lik – napraviše svinje slik. Voleše ga kao svoga, i sa njima Babaroga

-        Hvala svinje – ko sa česme plače Čelik srca čista

-        Ako plačeš ti zbog pesme, pustićemo Franca Lista

-        Ne svinje, baš ste divne, plačem ja za drugom Mitom, kad bi mogo on da živne, da ne hranim mu dušu žitom

-        Što kroz suze Čelik reko, učini mu ti sad reko – reče tada Babaroga, onda dunu iz svog roga. Nabujala reka tako, oživela Mitu lako

-        Mito brate, to je čudo – veseli se Čelik ludo – živ si, zdrav si, kakva sreća, neće trebat meni sveća

-        Živim brate tek toliko da obučem ovaj triko. Vidi, vidi kakva igra, okrećem se kao čigra. De zaigrajte i vi tuda, i ti Čelik, i ti guda

Igraju sad svi veselo, vrte se svi kao čigre, pa zaigra celo selo, nikom dosta ove igre.