Ponedeljak, jedan sat i četrnaest minuta

 

Zdravo, osećam se prilično potišteno dok gledam kako mesec nestaje za brdom.

- Misliš da su me razumeli?- upitao me je, umirući.

    Juli je, juli ljudi, tada su ulice pune dokonih misli, tada i stariji ljudi ostaju do kasno sedeći na svojoj terasi. Sedim na terasi.

   Gde? Pa na terasi.

Ah da jeo sam juče, bilo je divno, mislim jesti, danas to ne mogu, jednostavno ne mogu, tako skrivam činjenicu  da zapravo i nemam šta da jedem. Otišli su, otišli su moji drugovi, na spavanje. Srećni? Nadam se da primećujete kako se ponavljam? To se zove nedostatak ideja.

S kim sad da igram fifu 2000, AC Milan vs Manchester United i ti fazoni. Ulošci, krvavi ulošci, smrdljivi. Pijte krv, ne dajte da se baci, pijte.

   Gle ima malo sira, inače ja volim devojke u čijem se se selu pravi dobar sir, one koje su iz gradske sredine ni ne gledam. Ha u posudi sam našao i pilav, stoji tu već četiri dana, otkako je majka otišla, gle ima dva paradajza u polici i jaja, sve to zamislite stoji u frižideru. Ko još gleda u frižider- ljudi koji se nisu pomirili sa svojom sudbinom?

       Ok jeo sam šta sad, a da zapaliću cigaretu i vratiti se na terasu, grad je baš pun mogućnosti. Primetio sam da kad kažeš ljudima da je dosadno, oni to već znaju, i te kako, u stvari ja se super zabavljam za razliku od ljudi koji izlaskom u grad nazivaju svoju večernju šetnju do Baze. A dali vi znate zašto se ta prodavnica zove Baza? Mene je to interesovalo pa sam pitao, čoveku su naime kad je bio mali dali nadimak Baza pa je on svoju samostalnu trgovinsku radnju nazvao Baza, i mi tu sada pijemo. Čudan je život zar ne?

       Ha ha ha ha(smeh ), ne možete ni da predpostavite šta mi se sad dogodilo, sedim ja piskaram, žvaćem orbit bez šećera, kad ha ispao mi zub, ladno mi ispao zub i otkotrljao se ispod kreveta, šestica, gornja leva, ne mogu da verujem, zaustavio se među svom onom prašinom koja se tu taloži ko zna od kad, a ja se žalim na dosadu, ajde kome je  sad ispao zub, meni naravno. Prašina u stvari ne postoji, to su reči, reči koje svaki dan bacamo iz svojih usta, nepotrebno, e te reči ne mogu da se pomire sa činjenicom da su tek tako, budzašto napustile toplinu našeg organizma i talože vam se pod krevetima, na prozoru, na ormanu . . .

    Ej pa ovo nije moj zub, to je plomba, obična kalcijumska plomba, bem ti ni zub ne može da mi ispadne, razočaran sam, šta li ima na TV-u:

- Prodaja ribe je van sezone

- Ne možemo mi o tome da odlučujemo.

   Hm, mogao bi malo da pospremim sobu, možda neko i dođe do mene, pokazaću mu mu svoju kolekciju DIGIMON sličica.

- Šta je bre- dere se neko sa ulice- treba da čekam ovde još 15 minuta da se ispeče.

- E pa ja idem a ti kako oćeš- odgovara lik, zvuk paljenja motora.

- Kaske, Kaske- doziva treći.   Neko je Kaske.

- Dal je gotov ovaj leba- zapita se Kaske.

 

                                                            Voly Goya       2001