Draga Ivana,

   sagledao sam sebe, lepo sam se video, stojao sam žiletom u ruci, sa rukom pod vratom, i opet sam se posekao pri brijanju. Moja ruka je ugledavši krv ispustila žilet, moje grlo je uzviknulo " Šta to radiš čoveče". Uznemiren uzeo sam da mrvim svoje postojanje o zidove  kupatila, moje bivstvovanje pretvoreno u prah palo je u zapadni deo večnosti gde gladan i beo stojim na sunčevoj svetlosti. Jedini koji postoji na toj livadi. Livada i mala i srednja i velika.

   Ne volim livadu ja više volim šumu, na livadi mi ne dozvaljavaju da koristim visinu pa hodam pogrbljen po livadi, uvek hodam pogrbljen po livadi.

   Mogu ja da budem radostan a mogu da budem i tužan. Mogu da budem i čaroban ako ima dovoljno bistre bele svetlosti. U beloj boji ja projektujem ali crna se projektuje u mene. Bela boja me tera na uživanje ali u crnoj ja uživam.

   Ka meni ide narandžasta devojka. Ne, nisam spreman da na livadu stavim narandžastu, ka meni ide prijatna devojka.

- Imaš burnu maštu - kaže mi

- Budnu mašnu?

- Maštu

- Masnu?

- Maštu. Š.

- A! Maštu.

- Da! Možeš da se tripuješ loše, možeš da se tripuješ dobro, zavisi od toga kako počneš da se tripuješ.

- A ti me podsećaš na nebo.

- Na nebo?

- Na plavo nebo. Na lepo nebo. Na mirišljavo nebo. Na ono nebo ispod koga ću ja biti.

   Znala je to njena dojka i pružila se trudeći se da dohvati moju ruku. Pronalazeći najkraći put do željenog cilja, pravolinskom putanjom nađe se njena dojka u mojoj ruci. Numenalan trenutak prekinu bolni jauk iz devojčinog grla i ja primetih da se onaj isti žilet i dalje nalazio u mojoj ruci i da je taj isti žilet koji je mene posekao, posekao i dojku prijatne devojke. Snažno sam zamahnuo bacivši žilet daleko od sebe. Ni devojka ni ja nismo videli gde je žilet pao pa krenusmo da tražimo žilet ne bi li izmerili koliko sam ga daleko bacio. Traganje u radijusu od trideset metara nije dalo nikakve rezultate.

- Evo ga! I dalje je u tvojoj ruci - viknu devojka, i ja brzo reagujući zavitlah žilet u vazduh, međutim kao zalepljen žilet je još uvek nemo obitavao u mojoj ruci. Probao sam da ga otresem ali bez efekta. Tužno sam pogledao u devojku.

- Nema veze pa valjda imaš i drugu ruku - reče devojka.

   Tačno. Imam i drugu ruku, o kako je to tačno, pa ja uvek na to zaboravim. Evo i moje druge ruke, evo je, vidi, ona može da skupi prste u pesnicu, može  i da maše, i da psuje, i da negoduje, i da se pruža i da dodiruje, oh da, da dodiruje. A dodir je savršenstvo pokreta, dodir je savršenstvo reči. Rečitiji od Hemingveja, dodir u svakom od nas.

- Mogli bi sad i da zaplešemo - reče devojka i ja je zagrlih zaboravljajući da je u jednoj mojoj ruci žilet.

- Opet si me posekao - primeti devojka

- Pa ti izgleda znaš sve o meni

- Da. Ja sam tvoja ženska priča.

- A ko je ovaj čovek ovde? - pokazao sam na čoveka koji se odnekud stvorio tu kod nas.

- To je Ralf on je karnivor

- Meni, pošto ništa ne želim ništa ne mogu uskratiti - reče Ralf

- Fino, vidimo se Ralf idemo sad mi - rekoh mu nakon rukovanja

- Jel mogu ja sa vama? - upita Ralf

- Ne Ralf. Ti to ne želiš.

    I uzesmo tako ta prijatna devojka i ja da šetamo šumama i livadama.

- Vidi kako je staro ovo drvo - pokaza devojka i ono stvarno to je bilo jedno jako staro drvo.

- Pomiriši, baš lepo miriše ova ruža - malo kasnije pokaza devojka i ono stvarno ta ruža je zanosno mirisala.

- Eno i potočića, u njemu ću ti oprati noge - reče zatim.

   Dok mi je prala noge prijatna devojka reče - "Možeš li da zamisliš jedan veliki veliki debeli zid, ali ne zid zid, nego zid živu ogradu" - ja zamislih takav zid -" e sad zamisli da si ti jedna radoznala gusenica na tom velikom zidu" - vrlo lako sam projektovao sebe u gusenicu. - "Tebe kao radoznalu gusenicu jako interesuje šta je sa druge strane zida i ti krećeš da polako grickaš taj zid". I grickam ja tako zid grickam, grickam, grickam, vrlo lako mi kao gusenici ide grickanje, ali onda sam se pretvorio u leptira i nerado grickajući pomišljao kako mi je samo bilo lepo dok sam kao mlada gusenica još voljno grickao, sada ne mogu da raširim krila , međutim i dalje grickam, grickam. Možda bi mogao i da se vratim na obod zida i barem jednom raširim krila na sunčevoj svetlosti, jer tamo sam barem bio na svetlosti, a ovde se prosto nalazim zaglavljen u jednoj rupi, ali ne ja grickam, i eto šta radim ja ceo svoj život, grizem, proždirem i serem u jednoj rupi, sve dok jednog dana cap i gotovo. Izgubio sam već i volju za daljim grickanjem i samo kad me glad na to primora ja otkinem još po koji listić. A onda me iznenada dok sam otkidao tako jedan list, obasja svetlost i preda mnom se ukaza lice one prijatne devojke koja me dodirnu vlažnim rukama i - Eto gotovo - reče.

                                                                                                                Voli Goya