Draga Ivana,

 kako mi nedostaješ, o draga Ivana, ti sa tvojim, ali dosta o tebi, tu sam i ja- žut. Kažu da u žutoj boji nemaš problema  sa nesanicom, ali ja eto imam, ne mogu da zaspim, ujutru ne mogu da se probudim, ne mogu šta ćeš. Ali, zato mogu da pišem, pišem o predivnim stvarima koje mi se dešavaju i ta pisma šaljem tebi.

    Juče, eto, iz sobe nisam izašao ali sam društvene aktivnosti nadoknađivao gledanjem kroz prozor. Pored mog prozora prolaze skoro svi studenti iz prvog i drugog bloka koji idu u menzu gladni, brzim korakom, i oni koji se siti lagano iz menze vraćaju. Prolaze oni, prolaze a ja im mašem, neki uzvrate mahanjem, neki me ignorišu, drugi opet me ni ne primete, a ima i onih koji me opsuju. Išo bi i ja u menzu ali me je nešto boleo stomak, stoga sam ja kuvao čajeve, prvo sam skuvao čaj od nane, potom čaj od kamilice, zatim crni i na kraju od lipe. Stomak je i dalje zaokupljao moje misli, bol nije jenjavao i ja sam se zgrčio. Tako zgrčenom mi je bilo bolje. Moj cimer se u međuvremenu probudio i krenuo da radi sklekove. Tada meni sinu da su neki ljudi u boljoj fizičkoj spremi od drugih, uzeh da objašnjavam cimeru genijalni tok mojih misli a on uze da broji.

  - Ti si vidiš snažniji od mene i radiš sklekove - objašnjavam mu

  - 8,9,10 - broji on

  - A ja slabiji evo ležim zgrčen na krevetu

  - 14,15,16

  - Ti ćeš najverovatnije posle i u menzu da ideš, jer trebaće ti snaga za još sklekova, a ja ću i dalje ležati zgrčen na krevetu, meni snaga nije potrebna

  - 19,20, 21, 22

  - Ti tako snažniji trošiš više energije od mene iz prostog razloga jer imaš više energije od mene, meni ovako zgrčenom energija nije potrebna

 - 27,28,29,30

   Tu on prestade da broji a nedostatak brojeva izaziva neku nelagodu u meni, baca me u depresiju, bez brojeva nauka ne bi imala smisla, dobro nauka i onako nema smisla, ali Ivana bez brojeva. Bez brojeva nastali bi problemi u komunikaciji, eto recimo treba ti dve kile soli, ti uđeš u prodavnicu i kažeš:

 - Dajte mi dovoljno soli za kućne potrebe moje porodice u narednom semestru

 - Da li je velika vaša porodica? - prodavačica ne zna koliko soli da ti da.

 - Pa tu smo moj otac, majka, sestra, baka i ja

 - Da li baka voli više da posoli od majke? - i dalje je neodlučna prodavačica

 - Pa onako - prebireš ti po sećanju - ma evo ja ću sama da uzmem koliko mi treba. Koliko to košta?

 - Isto koliko jabuka, sweet, i čipsi milenijum

 - Aha, a koliko vam koštaju jabuke?

 - Jeftine su

 - Gde su ti oni afrikanci? Daj da ih malo slušamo - prekinu me cimer rečima prebirajući po mojim diskovima

 - U Africi - odgovorih a on me preko pogleda, a onda uputi isto tako prek pogled kroz prozor i reče:

 - Pada kiša

 - Da, oko ekvatora padne dosta kiše

 - Ma ne, ovde pada kiša

  Tu ja skočim, jer svi znaju koliko volim kišu, međutim stomak, stomak me prikova za krevet, ali dosetio sam se vrlo brzo i rekao cimeru:

 - Ti si jak, a ja imam sedamdeset kila, ti me možeš lako podići i prineti me prozoru, tu ja mogu videti kako kiša pada po studentima, pada po njihovim licima stvarajući na tim kamenim licima sliku suza.

  Cimer me uze u naručje i priđe prozoru. Gladni studenti su tu i dalje prolazili put menze, a ja opet uzeh da im veselo mašem zgrčen u cimerovom naručju dok  im je on upućivao preke poglede. Studenti su nas nekako čudno gledali, oni koji veruju u Boga su se krstili, tu ja podignem pogled ka cimeru i upitam ga " Da li ti veruješ u Boga?", a on mi ništa nije odgovorio nego samo spusti pogled ka meni, gledali smo se tako nekoliko trenutaka a onda me on pusti da zgrčen padnem na prašnjavi pod.

 - Trebalo bi da oribamo pod - primetih, ali cimer nije čuo moje reči jer je već bio otišao do kupatila. Iz kupatila čuh šum vode, žubor takoreći, a žubor opuštajuće deluje na nas ljude, te se ja malo opustih i uzeh da gledam šta to na podu pored prašine ima. Video sam da ispod mog krevete leže dve hemijske i upaljač, video sam kablu crne boje, kako iz priključka za telefon ide do kućišta mog kompjutera a odatle kabla bele boje ide put telefona, a pored telefona papuče, u tim papučama noge a na njima moj cimer - Idem ja u menzu -reče.

  Ležim ja tako zgrčen na podu kad eto ti ga neko kuca.

 - Ajde - viknuh ja pitajući se ko bi to mogao da bude sada u vreme ručka, vrata su zaškripela, koraci su jedan za drugim uveli Žikić Nemanju u sobu, mog prijatelja.

 - Šta radiš bre to na podu, debilu? - radoznao je Žikić.

 - Opuštam se, da li možeš molim te da u kupatilu pustiš vodu sa česme da ide.

  Žikić odvrnu česmu drage volje a potom sede na stolicu ispred komjutera, uze miša u desnu ruku i krenu da klikće po ekranu. Sobu ubrzo ispuni težak zvuk benda My Dying Bride, nadglašavajući žubor vode iz kupatila.

 - Žiko, aj smanji malo muziku

 Žikić ustade sa svoje stolice i eleganto me šutnu u stomak pojačavajući i ovako nesnošljiv bol, a onda opet sede i upita me:

 - Dal radi internet? - i nastavi da klikće mišem ne sačekavši odgovor

 - Žiko, a da li ti veruješ u Boga?

  Žikić ustade sa svoje stolice i još jedared me šutnu. Bolje je ništa ga ne pitati kad je nervozan. Tu opet neko pokuca na vrata sobe 167.

 - C'mon - viknuh a zatvarajuću vrata za sobom u sobi se otelotvori Ana Perić, tvoja sestra, koja "zdravo" reče.

  Njih dvoje su me potpuno ignorisali, skuvali su sebi kafe, ne pitajući me da možda i ja ne želim kafe. Nisam hteo kafu ali ipak treba pitati. Srčući svoje napitke oni su živo razgovarali, uspeo sam da uhvatim samo jedan deo razgovora pre nego što su moje misli skrenule u sasvim trećem pravcu.

 - Kad sam bila mala ja sam imala astmu - Ana je čini mi se rekla.

 - Ja kad sam bio mali imao sam kombi na baterije, a kad sam imao voz polomio sam šine - rekao je Žikić - kad god imam nešto na navijanje to mora da se pokvari - dodao je.

  Mene su misli odvele kroz moj prozor, preko mokrih ulica suzama napotpljenim, sve do neke od usamljenih klupica na kojoj bi verovatno sad sedeo da nije mog bolnog stomaka. Tu bi ja sedeo i kisnuo dugo, dugo, a posle bih verovatno do menze otišao. Vrata se u tom trenutku naglo otvoriše, ja pretpostavih da je to cimer, i ono jeste bio on, uhranjen iz menze došao pozdravljajući pridošle goste. Razgovor između njih se okrenu ka svim tim divnim jelima koja u plastičnim tanjirima stoje po linijama u menzi. Cimer je jeo grašak i pire sa bečkom, tvoja sestra nešto posno, a Žikić pasulj sa dosta bibera naravno. Još neko je pokucao na vrata, pošto se cimer vratio nisam imao potrebe da reagujem. U sobu je užurbano ušao čovek poznatiji kao G. Moja soba  se jako brzo napunila ljudima, neki su stajali, neki sedeli, svi živo pričali, a jedini ja na podu ležao. Tada na moju radost se pojavi momak, preko ramena noseći devojku sa bolnim izrazom lica i baci je pored mene na pod. Njeno lice se nađe pored mog i ja primetih da je jako lepa.

 - Jako si lepa - rekoh joj eto to.

 - Boli me stomak - ona divnim glasom odgovori

 - I mene boli stomak

 - I ti si lep

   Izvijajući svoje glave mi se poljubismo, što je revoltiralo momka koji ju je doneo te on poče da nas šutira. Cimer nije dozvoljavao nasilje u sobi, prekorio je momka, a zatim su nas izneli u hodnik gde je momak mogao nikom ne smetajući da nas šutira. E sad, moja soba je na kraju hodnika i tu na kraju hodnika prostire se sve od poda do plafona veliki prozor koji gleda na ulicu kojom prolaze 45, 71 i 82. Tu smo mi mogli mirno ležati i gledati kako se saobraćaj po kiši odvija. Šutirajući nas, momak naše glave sasvim približi prozoru tako da smo nas dvoje jasno mogli videti skoro sve putnike po autobusima. Pogled je donekle kvario nesrećno postvaljeni erkondišn sa druge strane stakla.

 - Bilo bi divno kada bi i mi otputovali negde - reče devojka

 - Jako divno - složih se

 - Ti nas tako možeš i povrediti - skrenuo sam pažnju momku koji postade razumniji, uze devojku, stavi je na rame i odnese niz hodnik.

 - Stani, vrati je - dovikivao sam za njim, ali on se nije obazirao na moje vapaje pa sam morao da dopuzim do vrata svoje sobe i pokucam. Otvorio je cimer a ja sam viknuo:

 - Onaj momak mi je odneo devojku - tu su se svi u sobi slatko nasmejali, sažalili se na mene, postavili me na krevet i pokrili peckajućim domskim ćebetom. Zatim se dogovoriše da odu do G-a u sobu i puste me da se odmorim malo i oporavim. Meni tužnom je prijala samoća, tu na krevetu sam proveo ostatak dana razmišljjući o svojoj usamljenosti. Ali ne, pa ja imam puno prijatelja, a i ona devojka zasigurno sada misli na mene, pa zar sam onda ja tu neki usamljen čovek.

   Ne, ne, ne.

   Da, da, da.

                  

                                                                                                                                         Voli Goya