Draga Ivana,

džabe palim šibicu kad nemam cigarete.

džabe u isto ogledalo godinama gledam

Ah da oslepim

ah da ne vidim.

I juče sam nacrtao kvadar

U njemu video malu žabu

-Šta me gledaš? - žaba pita

Ah da oslepim

ah da ne vidim

Šta to moje ruke rade?

Slepo kucanje vežbaju one.

A onda u sobu zbrdozdolisano upadaju sijalice

 Ideja- rakla bi ti,

ne, to samo sijalice upadaju u moju sobu.

Moju sobu sa mirisom dunje.

Šta to miriše na dunje? - pitala me kad je došla

Dunje?- kažem upitno.

Dunje s nevericom pita gošća.

Da dunje iz fijoke vadim dve.

Mora videti da bi poverovala.

Ah da ne vidim

 ah da oslepim

Vidi što sam kupila lepu haljinu,

Ah da ne vidim

ah da oslepim

Kupila sam je na bazaru, jeftino

ah da ne čujem

A što ti ne bi otišla?

Nasmejala se mojoj duhovitosti

A što ti ne bi otišla?

Moraš joj dvaput ponoviti da bi poslušala.

Otišla je druga došla.

Na krevetu polugo leži Goya

Jastuk krize, čaršaf cepa

poludeo-rekla bi ti

ne, to Goya voli da radi, voli Goya.

A da te ja slikam golu

tvoju sliku okačim na zid

pored Aleksandra Tokovića?

Znaš dolaze mi ponekad kamiondžije.

A sad ti se ide?

Pa razumem, obaveze.

Jer večeras ja sam taj što gasi svetla.

Zdravo, da nisam se dugo javljao,

zovem samo da ti kažem da ne želim više da te vidim

U stvari ja ne mogu da te vidim

Oslepeo sam, da, jako tužno.

Pa ćao.

Jer večeras ja sam taj koji ćao kaže

Ali ćao Winterfresh ledenim glasom onim.

Ćao, posle koga nema više ko da piše

ko da diše

i sve tiše mrak dok jeste

ja se klonim svih tih bića

iz fijoka vadim dunje,

opijte me drage dunje, vid moj zamaglite

ah da ne vidim

ah da oslepim.

Ali avaj dunje ćute

Na mene su dunje ljute

i žaba se na me duri

i sam sebe  za kragnu vučem.

odvlačim se na ulicu

ali onda drugom rukom se za kragnu hvatam

i odvlačim se nazad u sobu.

Ali onda opet za kragnu sebe na ulicu vučem pustu

a onda opet drugom rukom u sobu.

A u sobi mali Pera dunje on žonglira moje

Beži Pero! Pusti dunje!

Pero razvući ću ti creva odavde do Kalemegdana!

(Efikasnost moje zadnje rečenice leži u tome što se radnja odvija u studenjaku)

Pera ćuti, nema druge

razvuko sam njegova creva linijom 75

ali Pera i dalje ne pušta dunje tvrodoglavo žonglirajući

Ne valja se prepirati sa tvrdoglavim ljudima ja se setih

Pa laganim korakom u kafanu

u kafanu tužnog lica

u kafani ljudi piju

u kafani žene piju

zidovi vlagu piju

ispred mene tužna čaša

suvim ustima desna ruka tužnu čašu nudi.

Ali onda shvatim da se ja nalazim miljama daleko od kafane

miljama daleko od sebe

i potrčim si ja u pomoć

ali ubrzo izgubim dah

pa svratim u kafanu " Kosovo" na jednu s nogu.

I eto sad isti čovek na dva mesta isto ljuto piće pije.

Kako je to moguće? - pitaš me

A kako je moguće da na svetu toliko nesuglasica ima?  -pitam ja tebe

Teškim nogama nakon pola sata ja iz kafane

Ja iz kafane Kosovo

Ja izbeglica sam od sebe

ali ipak sam po sebi aksioman

sebi dovoljan drugima nepotreban

               

                                          Voli Goya