Draga Ivana,

     ustao sam iz očaja. Pokušao sam da stresem nepokretnost sa sebe. Pri ustajanju mi se desna ruka zaglavila između ormana i kreveta, i ja sam pao nazad na krevet. Krevet me neda, uortačio se sa masivnim ormanom i sad me drže zarobljenog. Ima li snage u ovom telu da pobegne iz zamke, hoće li mi ko pomoći? Gledam oko sebe, stolica odbija da mi pomogne, sto odbija da mi pomogne, kompjuter pušta muziku ignorišući moje vapaje, televizor neću ni da pitam. Drugom rukom napipavam knjigu, knjiga će mi pomoći, dobra knjiga će mi pomoći da zaboravim svoj problem. Knjiga mi nudi rešenje, kaže " Ma šta će tebi desna ruka". Tačno. Šta će meni desna ruka, ja to mogu i levom.

    Očistio sam cipele i izašao da se prošetam. Ja volim da se šetam sa rukama u džepovima. Neki ljudi kada se šetaju užasno mlataraju rukama, ali ja ne, ja ih tople držim u džepovima. Gledam te ljude kako mlataraju rukama, kako nose u rukama cegere, cegerljudi, kako drže u rukama cigarete, cigaretljudi, kako nose kišobrane, kišobranljudi, kako ne znaju da voze kišobrane, kako kišobranima pokušavaju oči da mi izvade, kako se guraju, kako pokušavaju da me munu u bubrege, a kada oni mene pogledaju oni vide mladića sa rukama u džepovima, i ne znaju da je meni džep probušen i da ja lagano češkam muda šetajući polako ulicom. Šetam ja tako kad primetim da svi ljudi drugom stranom ulice idu, a ja sam na ovoj strani. Pređem ja ulicu, međutim ljudi ko do mene da beže, brzo svi na drugu stranu ulice. Opet ja pređem kod njih a oni opet na drugu stranu. Tada im ja doviknem:

 - Ma ljudi što bežite od mene

 - Mi se bojimo čoveka koji razmišlja - dovikuju mi.

 - Braćo, pa onda se mene nemate šta bojati

 - Znamo, znamo, ali se mi to u stvari samo šalimo sa tobom - dovikuju mi.

    Pa dobro, šale se veseli ljudi. Tada pred mene stupa devojka Marija. Ja je rukama dohvatim za sise pa je pitam:

 - Čije su sad ovo sise?

 - Pa moje.

 - Kako tvoje kad ih evo u mojim rukama.

 - Ja sam ti ih samo posudila da ih razgledaš. To se ja samo hvalim svojim posedstvom, ti mi dođeš samo kao drag kritičar.

 - Ali ja ih volim više od tebe.

 - Ali one će sa mnom kući odšetati

    Tu do nas doskakuta žaba.

 - Vidi žaba - pokaza Marija.

 - Ajde da je ubijemo - predložih.

 - Ma pusti jadnu malu žabu.

    I mi pustismo žabu da odskakuće dalje. Jadna mala žaba. Šetamo mi tako dalje i došetamo do prodavnice.

 - Ajde da ukrademo pivo - predloži Marija.

 - Imam ja pare.

 - Ma ne, ajde da ga ukrademo, zabavnije je

 - Zar se sada krade zabave radi?

 - Kada je strašno dosadno i krađa je odlična zabava. Nama treba uzbuđenje, treba nešto da se dešava u našim životima, krađa je odličan način da se dobije malo adrenalina. Jel imaš pametniji predlog?

 - Retko.

    Ukradosmo pivo i izlazeći iz prodavnice Marija se osvrnu, za nama je išao čovek sa veknom hleba u ruci.

 - Neko nas prati - reče

 - Ma to je ona žaba, jel' sam ti rekao da treba da je ubijemo.

    Seli smo u parku na neku klupu i krenuli da pijemo pivo. Marija otpi gutalj, a ja zapalih cigaretu. Onda se Marija počeša iza uva i odveza mi pertle, a ja sam joj uzeo flašu. U sred gutljaja Marija mi ote flašu i navrnu je sebi u grlo. Ja joj brzo uzeh flašu i pobegoh na drugu klupu gde sam navrnuo flašu. Marija dotrča ote mi flašu i otrča nazad na svoju klupu, ja potrčah za njom ali sam se zapleo u svoje pertle i pao sam. Marija dođe do mene, čučnu i reče:

 - Pivo je moje

 - A čije su ove sise? - zgrabih je za sise i upitah.

 - Moje. Pusti.

 - Daj mi pivo!

 - Neću.

 - Neću ni ja da pustim tvoje sise ako mi ne daš pivo

 - Pivo je moje.

 - Pivo je naše, zajedno smo ga ukrali, a ove sise koje držim na tebi, u ovom trenutku su isto zajedničke i mi smo zajedno u ovom parku

 - A ona klupa jel' i ona zajedno sa nama.

 - Ma to je ona žaba, jesam ti reko da treba da je ubijemo.

 - Nismo mi zajedno, ja čuvam svoje jedno čak i u tvom prisustvu. Kvadriraj me koliko hoćeš ja idalje ostajem jedna.

    I ja krenuh da kvadriram Mariju. Kvadriram je jednom i ona poraste, kvadriram je ja još jednom i ona još više poraste.

 - Jel vidiš da sam ostala jedna. Puko si -kaže mi pobednički

 - Ma to je nemoguće nisam pukao, da sam pukao bilo bi me na više mesta, moja unutrašnjost bi se našla van mene, to je poenta pucanja, postojati na više mesta van sebe.

    Marija se nagnu i dunu mi u usta topli ugljen dioksid, ja uzvratih duvanjem ugljen dioksida. I sada je moj vazduh bio u njoj, a njen vazduh se našao u meni, i mi zadržavamo dah što duže možemo ne bili barem za kratko neko drugi bili, ali to sam ja i dalje bio ja sa njenim vazduhom.

 - Sada smo biljke i prerađujemo jednom drugom vazduh -reče Marija ispuštajući vazduh.

 - To je sigurno, jesmo biljke koje piju, biljke koje hodaju, biljke koje su isto tako i tegle, prazne tegle.

 - Duk-duk- duk -reče Marija

 - Idem ja da kupim još piva -rekoh

 - Duk -reče Marija

 - Vidi što je divan zalazak sunca- pokaza mi Marija kad sam se vratio.

 - Ma to je ona žaba, jesam ti rekao da treba da je ubijemo.

 - Vidi ptice, lete u toplije krajeve, ajdemo i mi na jug, ovde postaje hladno.

 - U Keniju? Idemo u Keniju.

 - Ajdemo prvo u Zanzibar.

 - Put će biti dug, trebaće nam još piva

 - Ukrašćemo ga, niko nas neće tražiti u Zanzibaru.

 - Sada krademo da bi obezbedili zalihe za put, krademo ne samo puke zabave radi

 - A ja sam jedno veliko P, vidi - reče Marija oblikujući se u latinično P.

    Pijući usput pivo nađosmo smo se pored velike reke. Uzeo sam jedan kamenčić i bacio ga daleko u vodu, onda se pored mene našao još jedan kamenčić i ja ga isto tako bacih u vodu. Onda sam video da tu ima još jako puno kamenja i krenuo sam da ih grabim rukama i bacam u vodu. Marija uze da pravi žabice. Iz vode pred nas iskoči žaba.

 - Evo to je ona žaba, ajde da je ubijemo - rekoh uzbuđeno.

 - Da li si siguran da je to ona izta žaba?

 - Što se mene tiče to je ona ista žaba, noge, telo, usta koja se naduvavaju, to je ta žaba.

 - Da li i sa ljudima tako rezonuješ?

 - Uglavnom. Razlikujem kineze od crnaca, muškarce od žena.

 - Znači ja bi mogla biti bilo koja?

 - Otprilike, ali ti nisi bilo koja, tebe znam, razlikujem ljude sa kojima provodim više vremena, mislim da kognitivna psihologija tu dolazi do izražaja, a kako ćeš primeniti psihologiju na ovoj žabi.

 - Opovrgnula bi te da više znam psihologiju, ali opet ne znači da si u pravu ako ne postoji neko ko bi ti dokazao suprotno.

 - Ali kako ovde nema nekog ko poznaje psihologuju žaba, nije pogrešno ako ovu žabu hoću da ubijem. Kako ne znamo da li ću pri tome pogrešiti ne znamo ni da li ću učiniti dobro delo. Znaš, kajao bi se posle da znam da sam mogao da učinim uslugu ovoj žabi, a da to nisam uradio.

 - Kre - reče žaba.

 - Eto vidiš da hoće da je ubijem, vidiš da shvata uzaludnost svog života - rekoh Mariji.

 - Kaži mu žabo da nećeš da te ubije - reče Marija žabi.

 - Kre - odgovori žaba.

 - Eto vidiš da neće da je ubiješ

 - A ti kao poznaješ jezik žaba.

 - Isto koliko i ti.

 - Kada žaba kaže kre, ona hoće da je neko ubije.

 - Kada kaže kre znači da je gladna - uhvati me za ruku Marija - a ionako da hoće da se ubije ubila bi se sama.

 - Kako? Udaraće glavom o kamenje sve dok je ne smrska, ne, plaši se ona tolikog bola. Ubićemo je i skuvati, ješćemo fine žablje batake, prepustiću tebi zvanje glavnog kuvara.

 - Nisi sasvim čist. Zašto vi muškarci posle malo više alkohola postajete ubilački nastrojeni.

 - In vino veritas.

 - A u pivu?

 - Kre - reče žaba.

 - Marija, ova žaba me proziva!

 - Pio i ostao glup -reče Marija i odšeta malo dalje.

    Ja dotrčah do nje i uhvatih je za sise.

 - Čije su ovo sise? - upitah

 - Tvoje - bezvoljno odgovori.

 - Šta ti je?

 - Bolesna sam, hladno je i u ovom Zanzibaru, dosadno je i u ovom Zanzibaru.

 - Blago tebi, ti si bolesna, ja nisam ništa na b.

 - Bradat?

 - Ne.

 - Baksuz?

 - Da - odgovorih spuštene glave

 - Popilo nas je ovo pivo - rekoh

 - Guc po guc. Ajde, idem ja kući da se lečim.

 - Meni leka nema.

 - Pa dobro javi se onda neki dan.

 - 3728856? 

    Marija mi zapisa broj na autobuskoj karti i ode. Sedeo sam još neko vreme, gledajući u vodu, a onda sam ustao, bacio još jedan kamen u vodu i krenuo. A onda sam se vratio i krenuo sumanuto da bacam svo kamenje na koje sam naišao u vodu.  Pljus čulo bi se a ja bi bacao još. Pljus, pljas  - još. Pljus, pljus, pljas, dosta je bilo.

    Kada sam se vratio kući pozvonio je telefon. Pomislio sam da to mene neko zove, međutim tražili su cimera.

 - Nije tu -rekoh.

    Posle nekog vremena neko je pokucao na vratima, opet sam pomislio da to meni možda neko dolazi, međutim došli su kod cimera.

 -Nije tu -rekoh.

    Posle je opet par puta zazvonio telefon a ja se više nisam ni javljao. Ja sam sedeo, slušao muziku i pušio. Dosta dugo sam tako sedeo, sedeo, a onda sam razmestio krevet, skinuo se, ugasio svetlo i legao. A onda mi je pala na pamet pesma, i ja sam ustao, upalio svetlo i zapisao:

          Cveće je zeznulo stočić.

          Miris je pojeo pasulj,

          Udesno krivi se vreme.

 

          Napolje, beži iz mene

          Govoriš ti sa cigarom,

          A mene već nema u tebi,

          Nema ni meda u tegli.

    Onda sam ugasio svetlo i legao. Ležao sam neko vreme bez sna i na pamet mi je pao nastavak pesme, ustao sam, upalio svetlo i zapisao:   

          O, kako je pošao jutros

          Daleko posuđen dan.

          Nisu svi kuvari isti!

          Nisu svi tanjiri čisti!

     Opet sam ugasio svetlo i legao, međutim bio sam žedan, ustao sam, otišao da popijem vode, vratio se, legao. A onda mi je na pamet pala misao, ustao sam, upalio svetlo i zapisao: " Topla plima je uštinula srce dečaka". Nisam znao šta bi to moglo da znači, ugasio sam svetlo, legao. Tada mi je na pamet pala Barouzova knjiga snova, ustao sam i zapisao: " knjiga sova". Nasmejao sam se, baš bi bilo dobro napisati knjigu sova, sa slikama i opisima svih tih sova: Buljousta sova, sova koja kaže huuu, imigraciona sova, sova glavookretuša, žalosna sova...

    

                                                                                            Voli Goya