Draga Ivana,

      kupi Bogomir kilo oraha, u antikvarnici ih zameni, uz doplatu, za karburator iz 1932, i stavi ga kući iznad kamina. Bogomireva žena Julija se baš oduševila ovim ukrasom.

 - Jao pa to je karburator - oduševljeno će Bogomireva žena Julija kada je ugledala karburator iznad kamina

 - Da i to iz 1932- ponosan je Bogomir

 - Baš fino, idem ja sada do komšinice, jesi joj doneo onaj ventilator iz tvog preduzeća.

 - Zaboravio sam

 - Zašto?

 - Zato što sam zaboravan.

 - A karburator nikad ne zaboraviš da kupiš, puna nam je bre kuća karburatora, jel možeš ti da doneseš kući nešto drugo, recimo inflektor ili recimo šlem, eno Returno je ženi prošle nedelje kupio baš lep šlem, ne skida ga sa glave, čak mu je i mašnicu prišila, znaš kako je to sada in -gnevna je Julija

 - A Fikus će se sutra kotrljati niz stepenice u palati pravde

   Kod ove šokantne izjave Juliji upade grozni zrak sunca u levo oko i ona momentalno uze flašu brendija iz bara, navrnu flašu i poče da loče. Pije tako Julija Brendi, pije, ne može da ga popije, i na kraju ga popije.

 - Jel ima još nešto da se pije u ovoj kući - već je pod gasom Julija.

 - Julija, da to ti nisi pod gasom?- upita je Bogomir, i ono stvarno vidi Julija da se nalazi tačno ispod boce sa gasom za smejanje, koji nije više mogao da levitira već pade i razbi Juliji glavu i ona pade mrtva. To je međutim bio lekoviti gas za smejanje koji je brzo počeo da deluje i Julija se podiže sa osmehom na usnama.

 - O, Julija vidim da si dobro raspoložena, iskoristiću ovaj trenutak da ti izjavim ljubav i da te upitam da se udaš za mene - reče Saša Obradović koji je baš izašao iz kupatila.

 - Šta ti radiš u mom kupatilu? - upita ga Bogomir

 - Kupam se

 - A od kada si ti u mojoj kući

 - Pa živim kod vas već tri nedelje, otkad su mi odsekli  levu ruku pa mi je propala košarkaška karijera, sa jednom rukom sam nekako i mogao da igram al kad su mi odsekli i nju, ni slobodno ne mogu da pogodim, oni mi kažu slobodno pogodi, a ja ne mogu, oni tada misle da ja neću, pa me najure

 -  I sad hoćeš da se oženiš mojom ženom?

 - Da i  neko lako štivo za čitanje  

 - Bogomire da se udam za njega, šta misliš? - dvoumi se Julija

 - Mislim se šta da mu dam za čitanje de Saada ili Koelja

  U kuću tada iznenada banuše atletski građanin sa jedinstvenim magičnim brojem i njegov gramatički prijatelj pa kažu:

 - Nas su rudari navukli na rakiju!

 - Jao jadni - poče da plače Saša Obradović, ali kako nije imao ruke nije mogao da obriše suze sa lica, pa su one padale na jako skupoceni persijski tepih.

 - Neću da se udam za tebe - uzrujano poviče Julija, uze nož i ubi Sašu Obadovića, koji pade sav krvav na tepih. Kad vide kakvu je štetu nanela svom jako skupocenom tepihu, Julija se zaplaka, ali ona je imala divne lepe ručice te svoje suze obrisa tako da nijedna nije pala na tepih i to je malo odobrovolji.

 - Julija ti vrlo brzo rešavaš sve svoje emocionalne probleme - primeti atletski građanin.

 - O zašto ja moram da budem ubica, krvave ruke se ne mogu oprati, ravnodušnost u srcu mome se ne može zaraziti osećanjima - zavapi Julija

  - Da, da, život je ekonomski magazin a ti si sestro u strašnom deficitu - složi se atletski građanin

   Tu se nešto slomilo u Juliji, oseti to Julija te reče:

 - Nešto se slomilo u meni

 - Samo da nije ključna kost - brine se Bogomir

 - Muka mi je od vas ljudi, stalno ste zaokupljeni svojim problemima, ni rakijom da me ponudite - iznervira se gramatički prijatelj, koji je do tada ćutao ali sada progovori - idem ja u Bergamo, tamo su ljudi širokog srca, tamo je dobra loza - i ode gramatički prijatelj u Bergamo i sa sobom povede atletskog građanina, za svaki slučaj. A u Bergamu jedan mali Berlioz, sedi u fotelji na sred ulice.

 - Što sediš u fotelji na sred ulice? - upita ga atletski građanin

 - Zbog svojih snova. Ponekad je to kupa koja ponire a ponekad neshvatljiva fantazmagorična avantura - odgovori mali Berlioz.

  Tu dođe crnkinja sa uznemiravajuće velikim dupetom pa joj Berlioz kaže:

 - Ja sa jednim prstom mogu da sakrijem sunce, a ni široki džemperi tebi ne mogu pomoći da sakriješ to dupe.

 Vidi crnknja stvarno joj široki džemper ne zaklanja dupe, ma ni malo, pa ode, ali onda tu dođe hladan vetar i počne jako da duva. Berliozu hladno, pokrije se ćebetom, ali ćebe nema toplinu ljudskog tela, ljuska je to, ispod ljuske badem. Ni za taj badem u sebi ne brinemo - pomisli Berlioz, a nos mu je već crven, crveni su mu i obrazi, i on sam crven, stidljiv, uplašen, grče mu se prsti, trese ga groznica, groznica u srcu, u samom epicentru. Nije njemu hladno zbog vetra, hladni su ljudi ovde na uglu Četvrte i Mej, ispred parfimerije. To duva duboki nespokoj, to duva nesigurni libido, duva i iskonska patetika - turobni muzički povetarac. Dosta sam nepokretan, moram se više kretati - pomisli Berlioz, al  za pokret ne beše vremena jer Berlioz već beše mrtav. Umro je još jedan čovek, al ne od raka ili side, njega je srušio zemljotres scra po hladnom vetru, tu među ljudima, na uglu Četvrte i Mej.

  U isto vreme u Ubu se jedan dečak vozio biciklom, na jednom proplanku jabuka je procurela od zrelosti, a kolaboratornoj devojci je upao crvčak u kovrdžavu kosu. U njenoj kovrdžavoj kosi cvrčak se snađe ko na rodnom mu pašnjaku, devojka je koristila neki cvetni šampon, pa je cvrčku mirisalo na ljubičici, koprivu i kukurek, pa joj kosa još mekačka, milina jedna, ma mlogo dobro mu bilo pa je počeo da cvrči. I cvrči cvrči cvrčak, a ljudi misle to devojci peva kosa, pa stadoše da joj se dive:

 - Mnogo ti lepo peva kosa

 - Aha - odgovara devojka, pa fino devojci, fino i cvrčku pa napraviše kompromis: devojka će kad bude prala kosu izvaditi cvrčka i staviti u finu staklenu posudicu koju je kupila na letovanju u Grčkoj, da ga kojim slučajem ne bi sprala, a cvrčak će kada se opet bude našao u kosi cvrčati, cvrčati iz srca. 

  Sretne jednom devojka plavokosog Adrijana, a cvrčak cvrči li cvrči. Adrijan se oduševi kosom kolaboratorne devojke pa reče:

 - Mnogo ti lepo peva kosa

 - Aha - odgovori već zaljubljena devojka.

 - Aj se jebemo - predloži zabavu lepi Adrijan

 - Aha - prihvati devojka.

  Cvrčku tu ne beše svejedno, Adrijanove ruke počeše da ga dodiruju prolazeći kroz kosu devojke, pa mu bi neprijatno, nikada ranije nije bio sa muškarcem. Ali zagolica ga znatiželja, ali razum preovlada. Cvrčak poče da falšira neki setni bluz, pa se Adrijanu oklembesila kita.

 - U čemu je problem? - upita devojka videvši ovu tugu

 - Baš sam jutros bio na rektoskopiji.

 - I kakvi su rezultati?

 - Predlažu rektotomiju.

 - Au jadniče, pa kako ti se to desilo.

 - Nisam ni primetio, mora da sam zaspao, mora da me sada mrziš

 - Da, mrzim te - interasantno je ljuta kolaboratorna devojka

 - Pa nisam samo ja kriv, ne zavise sve odluke samo od nas samih, Kalipso je držala Odiseja zarobljenog sedam godina, a ja sam zaspao samo na tren, zaspao samo na tren u jeku divlje žurke, pao sam na kauč, a preko mene drug.

 - To, pričaj mi još, tako lepo pričaš - poče da se samozadovoljava kolaboratorna devojka, neumorne su njene ruke, poče i cvrčak trljajući svoje nožice da pevuši vesele note. Adrijanove poljuljane oratorske sposobnosti oživeše te on veselo nastavi:

 - Zajedno smo kruške brali, zajedno smo na glasanje išli, devojke smo vešto krali, pre nego bilo ko šta primeti. Al sa drugom treba znati gde granica intimnosti leži, drug ako čudan postane, ti od njega uzmi beži. Nevolja je moja bila, taj kauč je dosta uzak, a tu beše puno pijanih ljudi koji su počeli da padaju po kauču, eto tu me sanak uze, slatki sanak nasamari, nasanka me, obrlati, saću da ti pokažem kako je to tačno bilo - reče Adrijan i uze da u do detalje, slikovito objašnjava kolaboratornoj devojci kako je to bilo.

 - Jaooooooooooo. Ajjjoooojjj - ne zna se dal uživa ili saoseća devojka a sa njom i cvrčak cvrči, ili se to možda Adrijan tačno seća događaja.

 - Ooh yes - ovo su već sasvim sigurno reči devojke.

 - Evo, vidiš kako mi je bilo - nastavlja da objašnjava Adrijan

 - Pa nije ti bilo lako

 - A onda sam se našao u ovom položaju

 - Kako si posle takvog ataka uspeo da ostaneš normalan?

 - Lako

 - Ne verujem ti, ne verujem da je to baš tako lako

 - Tvoj problem je što mi ne veruješ

 - A ko-ko- koji je je je je  je je je je je moj problem? - upita Magnus koji je tu slučano prolazio

 - Tvoj problem je što mucaš i pljuješ dok pričaš, a i non-stop češaš muda pa te zato prijatelji izbegavaju.

 - A mene prijatelji izbegavaju? - ne može da poveruje Magnus

 - Da prijatelji te izbegavaju, eto vidiš i prijatelj sa kim si došao jedva je čekao da se zapričaš pa je pobegao.

  Vidi Magnus stvarno pobegao mu je još jedan prijatelj, poče da plače, a onda pade na kolena napravi kolut unazad, počeša se za muda, pa nastavi da plače. Adrijan prekide svoje objašnjavanje pa potrči Magnusu u pomoć, međutim saplete se i pade u neki jendek koji je uvek u ovo vreme prolazio tuda, ali Adrijan to nije znao, te ga jendek odnese svojim putem. Kolaboratorna devojka potrča za jendekom, jer volela je Adrijana, tanke su njene noge, raspevana je njena kosa. Njena majka maligni tumor ima, seti se toga kolaboratorna devojka pa potrča majci u pomoć. Njen otac muku muči- nigde ne može da nađe rezervne delove za motokultivator, seti se i toga kolaboratorna devojka pa potrči i njemu u pomoć. Trči kolaboratorna devojka, mnogo brzo trči, ali sve u krug trči, tačnije po nekoj spirali, umišljenoj spirali. A u spirali, umišljenoj spirali, Horhe Ludesma - upada u govnjivi Dunav. Svidi se to kolaboratornoj devojci, pa krene i ona sa Horheom da upada u govnjiv Dunav, a po govnjivom Dunavu plovi brodić "Flaširana nostalgija", iako je nivo vode pao. "Flaširana nostalgija" zahuka sirenom, a putnici mašu Horheu i devojci, mašu i oni njima, i u jednom mahu pošalje Horhe putnicima na brodu puno gumenih bombona. Hoće i kolaboratorna devojka da pošalje u jednom mahu puno gumenih bombona, ali ne uspeva, šalje ona tako bombone šalje, i na kraju ih u jednom mahu i pošalje. Međutim " Flaširana nostalgija" je otplovila, ali za njom plove još tri broda: " Verbatim", " Mrđa" i " Svete devojke", te oni primiše puno gumenih bombona, podeliše ih, i u znak zahvalnosti pozvaše kolaboratornu devojku i Horhea Ludesmu na čarobno krstarenje po Dunavu. Horhe Ludesma i kolaboratorna devojka prihvatiše poziv, doplivaše do broda " Svete devojke", i ukrcaše se bez ikakvih problema. Na brodu sve sami intelektualci - penušavi odmor od teškog života, i zvuk turbina koji se savršeno uklapa u sečenje talasa.

 - Istina, stvaranje nas čini nesretnijim. Ako svi smo čokoladni puding, da li biće dovoljno cimeta? Biće dovoljnog cimeta kao biće razularenog paprikaša - svi se merimo ličnim hedonizmom. Sve u početku deluje zanimljivo a u kakav se smrad sve pretvara - ne može se bez granica hipi. Dim i krug, čovek bi pomislio da postoji samo dim i krug, onda ti neko kaže svetlost je svemu kriva, da nema svetlosti ne bi bilo krivice, i tako se krivica prebacuje, dok ne stigne do šerpe - šerpa je kriva što je prazna. Praznina - da li donosi nervozu ili mir, po praznini uporediti Vesnu Marković i Jerry Cantrella, puni puni puni tu prazninu: rečima, pokretima, hranom, dimom, muzikom, još, još, još odzvanja eho u nama, samo ne odzvanja pačje kvakanje. Pa šta ako si i pametan, kakva korist od toga, kad nema Kupidona, sve same egzistencijalne strelice, čika Sartr, levo krilo, desna noga, debelo crevo sve do trougla relativne tuposti, sve misli, sve u meni misli, sve u tebi misli, ja- misao, ti -misao, i to tako traje, traje, traje, traje, traje, traje. Samo neko da priča sa mnom, a ne kupus da ćuti, a ne pumpa da se smeje, a ne papuča da je nema a ne burek sa sirom. Zašto tepih ima šaru, zašto oblak ima oblik? Zbog nas, zbog sebe, zbog bebe? Dosadno mi je Dragane Lakićeviću!!! Kako tebi pomažu boboške, odakle tebi taj tvoj žir? Ja nemam žir imam lenjir, pa meri, 20cm, 5:15, nikad dovoljno, svega previše, imam i makaze šašave makaze, pa seci, seci ,seci, seci, sitno, sad imam prah, tužni prah, nesrećna prašina! Nešto fali, neki element, ne brom, šta će mi brom, u stvari daj ovamo taj brom, uzmi makaze, seci, toliko predmeta, seci, seci brom, seci zavese, seci sebe, seci papir, leptire, muve. Treba usmeriti svu tu energiju, ka kome, ka detetu možda, detetu u meni, maloj egzistencijalnoj mrlji, iscrpeti se vožnjom bicikle, i onda ležati, ležati. A gde je to dete? Gde si dete, dođi, nastani se ponovo u meni, i igraj se, dođi dete, ne boj se ništa, dođi, dođi. A gde je to dete? Makar taj Kupidon. Gde je taj Kupidon? Gde je ta ljubav, gde su te devojke? Zašto se ovaj brod po njima zove? Njih nema, nema, nema, nema, nema - ču se glas iz trupa nesretnog broda.

  Kolaboratorna devojka i Horhe ludesma, se ubzo nađoše u čudu, ne samo da nije bilo devojaka, nego nije bilo ni intelektualaca na brodu, to što su oni u prvi mah videli bile su samo neme virtualne projekcije. Posle početne uplašenosti preko perioda zbunjenosti pogledima se dogovoriše da tragaju za glasom. Ceo brod beše pust -rezultat je njihovog tumaranja.

 - Zašto se zaista ovaj brod zove " Svete devojke"? - seti se Horhe Ludesma glasa - možda bi to trebalo da nam bude trag, kako se ti zoveš?

 - Zovu me kolaboratornom devojkom, ali moje pravo, već zaboravljeno ime je Greška, Greška Morarević

 - Ja sam Horhe Ludesma, drago mi je - rukovanje uz naklon.

 - Možda su imena besmislena - frapantan zaključak Greške - a možda i nisu, ako ima neke logike ovo bi značilo da nema svetih devojaka, da smo sve ogrezle u blud.

 - Greška -reče Horhe Ludesma>

  Stajali su na palubi, a apsurd je polako počinjao da bude nezanimljiv, a panorama je bila divna, a Dunav ih je nosio, i dodir je bio neizbežan. Posle nekoliko minuta dodir ih je nosio, a panorama je bila nezanimljiva, ni apsurd nije bio važan, a u Dunav se ulivao Begej. A onda je dodir postao apsurdan, a panorama neizbežna, ali je Dunav i dalje nosio. A onda je Dunav postao apsurdan, panorama postala dodirna, a neizbežnost nezanimljiva. A onda se opet začuo glas iz utrobe nesrećnog broda:

 - Kada mi je puna dlaka prijatelju, dlake su mi pune peruti, perut mi je puna prljavštine, prljavština to su moje misli. Moje misli - pokrivač, neoprani pokrivač, bušni tanki pokrivač, kao ozon koji će pružati utehu još neko vreme. A vreme prolazi, putnici prolaze, kuće se ruše, ptice umiru, ništa stalno, ništa kao pi, ništa kao 3,14. Neverovatno je dragi moj Garsija Lorka kako mnogo seremo, da dobro si čuo seremo ne povraćamo - kao što ti misliš, niti u tom sranju pronalazimo lek. Veliki je teret u nama, slaba su naša pluća, krive su naše noge.

  Kolaboratorna devojka primeti da su joj stvarno X krive noge, i primeti da nije primetila da se cvrčak udavio. U ponovnoj potrazi za glasom u jednoj kabini nađoše flašu piva, indijance istrebljene i prognane, i veselog Markovića. Beograd je bio blizu. Flaša piva je bila prazna. Kabina je bila mala za sve njih. Indijanci su se smanjili, počeli su da pljuju, napunili su flašu.

 - Baš su veseli - primeti Greška Morarević

 - Aha, i goli - dodade Horhe Ludesma

 - Ljuta je naša pljuvačka - ponosno će indijanci pružajući flašu Ludesmi

 - Ne, ne. Ja znate ne pijem iz flaše u koju je neko pljuvao

 - Oštra su naša koplja - uvređeno će indijanci

 - Pa dobro, daj vamo tu flašu - rezignirano će Horhe Ludesma, uze flašu i poče da pije, popi sve iz jednog cuga pa doda: - i ovo vi zovete žestinom, probajte vi ovo - te izvadi enormni slinac iz svoje leve nozdrve.

  Stariji indijanci prebledoše, mlađi naglo ostariše, al iskoči mali Hijavata ali i on ostari, pa poraso, velik, snažan, lep, najlepši u celom plemenu pa kaže:

 -  Budimo razumni

 

                                                                                                         Voli Goya