Draga Ivana,

     juče je jedan čovek pao na autobuskoj stanici, ja sam mu se smejao, kako sam mu se samo slatko smejao. Čovek je došao i udario me rekavši "Smej se sad". A ja se tad nisam smejao, ja sam plakao, plakao sam Ivana a čovek se smejao. Onda sam ja njega udario, i toliko sam ga jako ja ojačali udario, da je on zaplakao, on sad plače a ja se smejem, i mislim se da ti samo jedan čovek pored tebe treba kako bi se silno zabavljao. Ali tada se taj čovek iznenadno pretvorio u šest glavica kupusa, a meni ne treba šest glavica kupusa, ali ja sam ipak pokupio tih šest glavica kupusa, stavio ih u džak, a džak na leđa. I hodam ja tako po beogradskim brdima sa džakom na leđima, kad iz jutarnje rose izleti najezda skakavaca i saleti onaj moj džak, saleti kupus u džaku. Trudio sam se da odbranim svoj kupus, da odbranim svog čoveka u kupusu, ali skakavci su to, kad oni vide kupus, oni taj kupus hoće da pojedu, pojeli su moj kupus.

    Znaš ti mene, ja ne odustajem, otišao sam na bajlonijevu pijacu, i kupio novih šest glavica kupusa. Ali to nije bilo to, kad kupiš drugih šest glavica kupusa, to je kao kad kupuješ novu ljubav samo da prežališ staru. Tada se desilo nešto neverovatno, toliko neverovatno da ja u to ne mogu da poverujem, mene je Ivana kupus poljubio, poljubio me tako da su mi noge zadrhtale, ja sam poljubac uzvratio, zavukao sam svoj jezik među njegove listove. Kupus mi tada reče -" bez jezika", i ja se zamislih: Bože kako je pametan ovaj moj kupus. I ponesoh ja svoj kupus tražeći neko skriveno mesto, ne bi li bio sam sa njim, međutim u Beogradu ima jako puno ljudi, u svakoj ulici, na svakom ćošku jako puno ljudi, tako da sam se tražeći to mesto umorio. Od umora sam ogladneo, seo na neku klupu i pojeo jednu glavicu kupusa. A onda sam shvatio, kakav sam ja to gad, pa ja svoju ljubav jedem, pa ja to radim svim dragim osobama - ja ih proždirem, i zato ja sedim sam na klupi sa pet glavica kupusa. Onda sam ustao, ostavljajući kupus na klupi, jer ja sam jači od toga, jači od prizemne ljubavi.

Jedna devojka tada protči pored mene i ja potrčah za njom, jer ja volim zdrave devojke koje trče. Devojka je izgleda u kondiciji i pobeže mi, a ja pomislih: Zašto trčati za devojkama, zašto one same do mene ne dođu. I stajao sam tako, čekajući da devojke dođu do mene, stajao sam pola sata, stajao sam sat vremena, ali nijedna devojka meni da priđe. A onda mi je prišla neka ciganka tražeći neki dinar i ja sam joj dao devet dinara. A onda je neko kuče dotrčalo do mene, omirisalo me i otišlo. Zamisli ja samo stojim a svet od mene odlazi, udaljiše se od mene i niske klupe i lepi platani i autobuske stanice i sve uopšteno govoreći ide a ja stojim. I jedan radnik idući prođe pored mene i kaže mi : " Ja peške idem na šljaku". I eto on peške na šljaku ide, a ja stojim. I što da stojim za džaba, rekoh sebi i tu beše neki red, i priđoh i stadoh u red. I eto ja sada stojim u redu, ja opasna kontrasexualna životinja. Ta ista opasna kontrasexualna životinja dođe na red, pristupi šalteru, a sa one strane stakla čovek - Izvolite - reče.

A ako je sa jedne strane stakla čovek, sa druge strane mora biti odraz ili bar predeo ili pak mašta. Ja mu rekoh svoja zapažanja, a on meni kaže da ja rasipam njegovo vreme,

 - To je nemoguće - kažem ja - ja samo ulepšavam tvoje postojanje.

 - Ma ti si selja -reče mi on.

  I ja pogledah i vidim pod mojim nogama maslačak, i taj maslačak me jako zainteresovao, jer naime i on stoji, i on je kao ja, i ja sam kao on, ja maslačak. I tada podigoh svoje ruke i podigoh glas:

 - Ljudi ja sam maslačak koji vaše noge gaze.

  A ljudi su me čudno gledali. I ja njih čudno pogledah, i taj moj čudan pogled je uzrok cele ove priče, jer se ljudi rasuše. Rasuli su se ljudi po zelenoj travi i svi mali, malecki, a ja veliki, najveći. I tako veliki, najveći, krenuo sam da i ja jednom gazim po ljudima, i to mi je bilo prijatno neko vreme, a onda sam otišao, kupio martinke, i vratio se da gazim po njima sada u martinkama, i to mi je bilo prijatno neko vreme, a onda sam obuo fine meke papučice i lagano gazio po njima. Tu se odnekud stvori isto tako jedan veliki čovek, Franc Kafka. Njegova veličina me nekako iznervira i ja njega isto onako čudno pogledah i rekoh mu:

 - Kafka ja sam maslačak koje tvoje noge gaze.

 A Kafka mi reče:

 - Ja jašem na kofici uglja.

 Ja ga pogledam. -  PPa Kafka, da li si ti normalan. To sam rekao grickajući usne, sa mojih usana poteče krv, iz mojih očiju sevnu munja i ubi Kafku. Eto mu kad nije normalan.

  Dalje sam rešio da se napijam u svom životu, jer nekako alkohol se meni čini najrealnijim, najobjektivnijim. Odmah sam kupio pivo, iz piva poteče ječam, poteče ječam pravo u mene, ovaj svet dobi boju, dobi neki smisao, i šta ti ja znam uživam u njemu.

 

                                                                                                                     Voli  Goya