Kako je Mali Goya počeo da radi za NASU

    Mali Goya je jednog dana narastao na jednom hrastu i tu odlučio da živi. Hrast je kao i Goya, bio mali. On je rastao na jednom brdu koje je više bilo malo nego veliko. A mala brda, zna se, uvek rastu u velikim gradovima. To znači da je u velikim gradovima uvek sve malo, sem njih, gradova, naravno. Grad i jeste veliki baš zbog toga što je sve ostalo malo. Grad je, dakle, veličina i u to niko ne sumnja jer je to očigledno. Ustvari, bilo je očigledno, sve dok na hrastu nije izrastao Goya i svojom pričom uneo sumnju među stanovnike velikog grada. Ono što je očigledno - tvrdio je Goya okupljenima oko hrasta i ne mora biti tačno niti očigledno. Malim stanovnicima velikog grada nikako nije ulazilo u glavu kako to da nešto očigledno u isto vreme može biti i neočigledno? Hrastom dat talenat, Goya, nastojao je pojasniti problem, navodeći brojne primere iz života.
  - govorio bi napolju pada kiša, vi kisnete i očigledno vam
je da ste zbog kiše mokri. Kada, pak, dođete kući, vi ustvari shvatite najčešće, da vi ustvari i niste mokri već samo manje-više nakvašeni. Znači, iako se činilo očiglednim da ste vi mokri, ispalo je da ustvari niste. Vi ste nakvašeni.
   Ili primer Napad bubamara ili komaraca. Dok lete prema vama -
govorio je Goya komarci ili bubamare, čini vam se očiglednim da će
da vas ujedu, a vi onda zamahnete rukom, tap, one za tren budu
zgnječene, umru, padnu i ne ujedu vas. To znači da iako je bilo
očigledno da će vas komarci ili bubamare ujesti, one vas nisu ujele
što je dobar primer za to da očigledno jeste relativna i zajebana
stvar. I zato, kada se o njoj govori treba biti oprezan i vešt!
   Navodio je Goya i mnoge fascinantnije primere o zabuni koju
proizvodi nerazumevanje očiglednosti, a zapanjeni stanovnici velikog
grada nisu mogli da veruju. Naročito su razrogačili oči kada im je
naveo sledeći primer. Kada jedete Njamb kocke tvrdio je Goya čini
vam se da je to u vašim ustima njamb kocka koja se topi. A, ustvari,
to se u vašim ustima brže od najbrže kocke na svetu topi dezert od pet hrskavih korica, četiri sloja kakao fila sa prelivom od fine čokolade. Zvuči neverovatno, ali na pakovanju piše da je to u vašim ustima stvarno jedna takva fascinantna i teško pojmljiva struktura.
   Bilo je još  'očiglednih' primera o neočiglednosti same očiglednosti, ali ova o njamb kockama bila je malim stanovnicima najomiljenija. Zato su mali stanovnici stalno maltretirali malog Goyu da im je iznova prepričava. Goya bi je prepričavao, a oni bi, što su više mogli stajali ispod hrasta i trudili se da što više razrogače oči. Nista malim stanovnicima grada nije moglo više razrogačiti oči od priče o njamb kockama. I to nije, kako se čini, zbog priče, već zbog njamb kocki. Mali stanovnici prosto su bili navučeni na njamb kocke i svako je jeo bar po 50 dnevno. Mali Sreten je jeo čak do 90 za jedan dan i zato je, pogađate, imao najrazrogačenije oči pa su ga slali na takmičenja. Uvek se vraćao sa zlatom jer niko nije mogao da razrogači oči kao Sreten.
   E, sad, vrlo brzo nakon svojih propovedi, Goya je shvatio da se zajebao. Propovedajući i ispravljejući ljudsko percipiranje očiglednosti svojim poučnim pričama, Goya je ustvari želeo malim stanovnicima velikog grada da ukaže na to kako je njihovo poimanje očigledno malog i očigledno velikog bilo u potpunosti pogrešno. Odnosno, Goya je želeo da saopšti malim stanovnicima velikog grada da su oni ustvari obične seljačine iz Brezonika i da njihov veliki grad nije ni veliki, a ni grad tj. da oni ustvari žive u selendri koja se zove Brezonik. Upirao je Goya prstom sa hrasta na kokoške, ovce, plastične ograde, štale, traktore, opanke, na sve što bi zabludelim malim stanovnicima ukazalo na to da oni ustvari ne žive u gravu već u selendri. Bacao je Goya lišće po kosilicama za travu ne bi li ubedio koga da je u pravu, ali sve je to bilo bezuspešno. Malim stanovnicima nikako nije bilo jasno kako sad veliki učitelj sa hrasta, obožavani Goya, sam opovrgava svoje učenje pa ono što je očigledno sad nastoji da predstavi kao stvarno očigledno. Gde je tu relativnost pitali su mali stanovnici Goyu. Nervirao se Goya na hrastu zbog ljudske gluposti stanovnika Brezonika i uopšte zbog toga što ne mogu da shvate ni šta je očigledno, a šta nije, šta je relativno i kako to sve da povežu. Sve što je govorio nije imalo efekta. Na svaki njegov dokaz, mali stanovnici iznosili bi nekakav glupav kontradokaz o relativnosti očiglednosti želeći da zaštite svoje gradsko dostojanstvo. Nije Goya mogao da ubedi male stanovnike da oni očigledno žive u selendri i da nije svaki izgovor o neočiglednosti predočene očiglednosti stvarno tačan.
   Proklinjućie ljudsku glupost i sebe što je narastao u toj glupojselendri i primitivnoj sredini, proklinjući sebe i svoj jezik što je ikad prozborio o njamb kockama i principu očiglednosti, mali Goya je odlučio da ostatak svog života provede ćuteći na tom prokletom hrastu i angažovanju svoje pameti i obrazovanja na projektovanju novog tipa američkih raketa.