Flowmaster u dupe

 

   Ide Pseudo-Dionisije ulicom i misli o hrišćanstvu. Misli on tako, sve same pametne stvari mu padaju na pamet, a onda odnekud iskoči mali hrčak i poče da žvaće. Žvaće on tako, ali glasno žvaće, nervira to Pseudo-Dionisija, ne može da misli o hrišćanstvu, pa kaže malom hrčku:

 - Hrčku mali, molim te nemoj da žvaćeš više - a hrčak ko i svaka druga poslušna domaća životinja prestade da žvaće, i nikad više nije žvakao nego guta u komadu. Jednom prilikom krene on da guta neku pršutu, veliko parče, pa se zagrcne i zadavi. Društva za zaštitu životinja odmah reagovaše i smestiše Pseudo-Dionisija u zatvor pod optužbom da zlostavlja sitne domaće životinje. Ali i tu se Pseudo-Dionisije brzo snađe, za tili čas postade zamenik glavnog masera u zatvorskoj teretani. Tu on nabasa na GaMaD.

 - To smo mi GaMaDi u zatvorskoj ćeliji, milicajce delili, sve ih sosom prelili - pevaju oni tako.

 - Ko ste sad pa vi? - upita Pseudo-Dionisije.

 - To smo mi GaMaDi u zatvorskoj ćeliji, milicajce delili, sve ih sosom prelili.

  I vidi Dionisije stvarno svi milicajci preliveni sosom.

 - Koji sos koristite, vrlo je ukusan? - pita Dionisije žvackajući jednog pandura.

 - Tartar sos.

 - Lepo, lepo. A šta ćete posle?

 - Posle idemo da se napijemo

 - Jelte. A gde?

 - Kod Čiče.

 - Jel mogu s vama.

 - Ne može.

 - Dobro, vidimo se onda, idem ja u svet.

 I ode Pseudo-Dionisije u svet, i tamo nađe retrogradnog Polinežanina, i upita ga:

 - O dragi retrogradni Polinežanine, imam da te pitam nešto lično

 - Pitaj - reče retrogradni Polinežanin

 - Da li veruješ?

 - Ne.

 - Ne?! - uzviknu Pseudo-Dionisije i brzim potezom izvuče pastrmku iz džepa i nabi je u usta, pa pokuša da kaže nešto - Mmm  m mmm  mmmmmmm.

 - Ne razumem, izvinite -reče retrogradni Polinežanin

 - Mmm mm m mmmmm - reče Pseudo-Dionisije.

 - Ne, ne, i dalje ne razumem - reče retrogradni Polinežanin i poče da kopa rupu. kopa on tako, kopa, ne može da iskopa, i na kraju iskopa. Napravi on bunar dubok 120 metra, al ne može da izađe, pa se tu udavi i umre.

  Plače Pseudo-Dionisije kao kiša, ipak, dragog prijatelja je izgubio, plače on tako plače, ali dođe mali Stefa pa kaže:

 - Nemoj da plačeš Pseudo-Dionisije. - I ono stvarno, Pseudo-Dionisije prestane da plače, i ne plače više uopšte, nego se ritualno smeje zajedno sa malim Stefom. Dođe onda Komodor i počne da plače.

 - Zašto plačeš? - Pita ga Pseudo -Dionisije.

 - Ne znam - kaže Komodor.

 - Pa ti mora da si tužan

 - Moguće, ali ne, ja se trudim da sagledam apsurd.

 - Fino, eto nečeg za početak

 - I bavim se fenomenologijom, u utorak imam kolokvijum.

 - Super. Ti ćeš da stojiš tu i svakog ko prođe mlatni ovom bejzbol palicom, mali Stefa će zavodnički da namiguje, a ja ću da se udaljim za svaki slučaj.

   Prođe sat vremena, ali niko ne prođe. Stefi se upališe trepavice od silnog namigivanja. Pokuša Pseudo-Dionisije pljuvačkom da ugasi plamen, međutim Stefa skačući s jedne na drugu nogu učini sebe teškom pokretnom metom. Dionisije tako ispljuva tužnog Komodora, u kome ugasnu zvezda vodilja i zamre smeh na njegovim ustima. Komodor ispusti bejzbol palicu, dohvati klavir i poče da svira Mesečevu sonatu. Dionisije dirnut prestade sa pljuvanjem, strpa duvan u svoja suva usta i poče da žvaće. Mali Stefa takođe dirnut, zaplaka, puštajući da plamen s obrva pređe na njegovu "princ Valijant" frizuru. Dionisije tiho prdnu i neprimetno šmrknu, te dohvati Stefu i poče da ga ljubi. Plamen zahvati duvan s ukusom čokolade i Dionisijeva usta počeše da se puše. Ko zna šta se malom Stefi tad poče motati po galvi, ali on naglim trzajem skide svoje pantalone. Pseudo-Dionisije pomisli da je to ovdašnji običaj te i on skide svoje.

  Tužni Komodor završi sonatu, okrenu se prema malom Stefi i Pseudo-Dionisiju čekajući aplauz, i vide gde se njih dvojica dime sa spuštenim pantalonama. Dionisije i Stefa se upitno zagledaše u Komodora, al on brzo skrenu pogled, pognu glavu i nastavi da svira, ne usuđujući se da više digne pogled. Dionisije i Stefa se pogledaše, konstatovaše da to nešto nije u redu sa tužnim Komodorom i rešiše da odu da ga uteše, potpuno zaboravljajući da im vatra već obuhvata gornji torzo. Tužni Komodor reši da ide u korak s vremenom, podiže glavu, međutim vide gde se dve prilike, sa gornjim delom tela u plamenu, spuštenim do članaka pantalonama, polako gegaju ka njemu govoreći : " Dođi jadan, dođi nam  na grudi, mi smo tu, ne budi tužan". Komodor se uplašen sklupča pored klavira. Stefa i Dionisije dođoše do klavira, taman što nisu zagrlili Komodora oni padoše mrtvi sa dignitum kitama i opekotinama četvrtog stepena, ostavljajući tužnog Komodora istraumiranog do kraja života, gde u jednakim vremenskim intrervalima pritiska Fis.

   I pritiska Komodor tako Fis danima, nedeljama, i jednog dana tuda sasvim slučajno prođe Vagner. Čuje on tužnog Komodora kako setno pritiska dirku pa ljutito priđe i reče:

 - Šta je bre ovo?! Kakvi crni molovi?! Durovi! Durovi! Ovako - viče Vagner i snažno pritiska dirke na klaviru. Ali Komodor ne odreagova, kao da Vagner uopšte i nije tu, nego nastavi da pritiska svoju Fis dirku.

 - Ne, ne, ne! Ovako ! Ovako! - ponovo se razljuti Vagner - Ne tako pederski! Muški ! Iz prepona ! - ali Komodor ne reaguje. - Pfuj, gadiš mi se - reče Vagner i isuče sablju pa njome udri po jadnom Komodoru. Utom se pojavi Žikić Nemanja noseći šrafciger pa poče da bode jadnog Komodora njime. Ni Ernest Hemingvej nije mogao da odoli, pa dotrča sa svojom sačmarom, nanišani Komodorovo međunožje, ali greškom sebi raznese glavu. Izgledalo je kao da sirotom Komodoru nema spasa, ali pojaviše se Komodorova tri amigosa - Goya, Le Ja i Martin Hajdeger i svojim snažnim telima napraviše zid oko jadnog Komodora. Ove tri grandiozne prilike uplašiše Vagnera i Žikić Nemanju te ovi počeše da se izvinjavaju i molećivim glasovima traže oproštaj. Goya i Le Ja im oproste, ali Martin Hajdeger, koji je na fenomenološkoj osnovi bio vezan za Komodora ne bi tako mekog srca. Videvši gotovo beživotno telo svog fenomenološkog saborca, Hajdeger gnevno skide pantalone. Shvativši to kao poziv na plažu, Žikić i Vagner željni sveže morske vode, učiniše isto. Onda Hajdeger poče da pravi neke nerazumne radnje sa svojim spolovilom, da ga uvija, vuče, steže - što je bilo prilično neprijatno za gledati, ali su i Žikić i Vagner ubrzo shvatili da je prilično prijatno u praksi. Onda Hajdeger poče da čupa svoje nokte na nogama, što se Žikiću i Vagneru činilo bolnim pa nisu želeli da probaju. Onda je Hajdeger rasekao sebi arteriju i krv je šiknula. Ovo se pak i Žikiću i Vagneru učini zanimljivim, pa pokušaše i oni isto i to vrlo uspešno. Posle kraćeg vremena sva trojica behu mrtva, a Goya i Le Ja samo stoje tu, i ni makac. Dođe Anđelina Žoli, zapali cigaru, savije levu nogu u kolenu i navali se na zid, a Goya i Le Ja ništa. Počne Anđelina oblizujući usne da im gricka arterije, a Goya i Le Ja ništa - pričaju o sumraku midola. Dođe Branka Zgonjanin, počne da igra oko njih, a Goya i Le Ja ništa - diskutuju o nepostojanju vremenskog toka. Goya naime tvrdi da vreme ne postoji a Le Ja mu se smeje. Tad prilazi Ivana Perić i počinje da pravi osmice. Le Ja i Goya ispustili jezike, izbečili oči, dok Ivana mirno nastavlja da pravi osmice. Pri svakom krugu Goya i Le Ja se približavaju tlu, nemoćni da to spreče udaraju o pod, a Ivana se lako poskakujući penje na njihova leđa i počinje da ih gazi.

 - Elektrotehnički materijali i komponente - priča Ivana

 - AAAA,  Mmmm , HH, OOO O O O - čuju se Goya i Le Ja gde stenju pod njenim mekim stopalima.

 - Operativni sistemi i računarske mreže - nastavlja Ivana u istom ritmu

 - Ne, dosta!!!  Dosta!! - između ubrzanih izdaha Goya i Le Ja uzvikuju.

 - MIKRORAČUNARI - udara finiš Ivana, a Goya i Le Ja isplaženih jezika konstatuju nepostojanje vremenskog toka.

 - Ipak postoji - uspeva da kaže Le Ja dok mu Ivana i dalje skakuće po kičmi.