Destilovana voda kao digimon

 

     Gospodin Milan Sretić je živeo u malom gradiću u vajmarskoj oblasti i prodavao destilovanu vodu, najbolju u kraju. Ustvari, bila je toliko dobra da je pored nje sve ostalo delovalo loše. Skupe se tako svi velikani Vajmara da vide o čemu se radi, odu kod gospodina Milana Sretića pa ga pitaju:

- Gospodine Milane Sretiću, mi smo svi velikani Vajmara i skupili smo se da vidimo kako je to vaša destilovana voda toliko dobra. Hoćete li nam reći? - a gospodin Milan Sretić ćuti i gleda zamišljeno u daljinu. - Gospodine Milane Sretiću - nastavljaju svi velikani Vajmara - da li nas čujete? - a gospodin Milan Sretić ne čuje, već samo gleda zamišljeno u daljinu. Vide svi velikani Vajmara da ih gospodin Milan Sretić ne čuje pa nađu najsposobnijeg među sobom da komunicira sa njim na apstraktnom jeziku unutrašnjeg govora. A najsposobniji je bio Oliver Birof koji je uvek dobro igrao glavom, te sedne tako Oliver naspram gospodina Milana Sretića pa i on krene da zamišljeno gleda u daljinu. Njihov razgovor je trajao satima, a kada se završio Oliver Birof pade mrtav od umora.

- Ovo ne vodi nikud, - primeti Hajdeger, jedan od velikana Vajmara - nije voda dobra zato što je dobra, već je dobra zato što smo mi loši!

     Ova obzervacija zabrinu sve velikane Vajmara pa počnu svako ponaosob da preispituju svoju dobrotu. Werner Heisenberg, istaknuti velikan Vajmara, brzo zaključi da je on jedan od najboljih i da bi to dokazao prisutnima ode u siromašnu četvrt da deli gumene bombone.

- Ma ne trebaju nama gumene bombone, nama trebaju pare, vidiš li u kakvoj bedi živimo - surovo odgovaraju meštani siromašne četvrti na ljubaznost Wernera Heisenberga

- Ako uzmete ove fine gumene bombone biće vam zasigurno bolje - persuazan je Werner Heisenberg

  Jedan od meštana Karl Fridrih, uze šaku gumenih bombona, pa sve mljackajući odgovara Werneru Heisenbergu:

- Evo jedem gumene bombone ali meni nije bolje, jes da imaju ukus kao čoko-lešnik ali ja i dalje živim u bedi

  Werner Heisenberg se tu zamisli, stroga definicija bede nije postojala, granični uslovi lakoće življenja nisu bili definisani, te se konstatacija Karla Fridriha mogla višesmisleno shvatiti. Karl Fridrih je mogao imati ženu sa imenom Beda, mogao je svoj stambeni prostor odmilja nazivati bedom. Sve te dvosmislice Werner Heisenberg stavi na papir i vrlo brzo izađe pred javnost sa eksperimentalno proverenom terorijom bede. Po matematičkim formulama terorije bede (skaraćeno Teorija B), bednim se mogao smatrati onaj i samo onaj ko je sušta suprotnost onog ko ne živi u bedi a to je bila flaša destilovane vode za koju je utvrđeno da živi vrlo lagodnim životom. Stanovništvo Vajmara hoteći da utvrdi svoje društveno stanje stade da se upoređuje sa flašom destilovane vode.

- U odnosu na ovu flašu, ja sam teži, viši i gipkiji - primeti Oto Han - To znači da nema razloga za brigu. Ne moram da mislim o novcu već se mogu posvetiti proučavanju uranijuma. - I proučava Oto Han uranijum. Proučava, ne može da ga prouči, i na kraju ga prouči. Zna sve sad Oto Han o uranijumu, stoji prekrštenih ruku u ćošku sobe i zlobno gleda. Primete njegovi drugovi da se osamio, misle da je tužan pa dovedu Peđolina da ga zabavlja. Dođe Peđolino kod Oto Hana pa reče:

- Nemoj da tuguješ Oto Hane, možda bi bilo bolje da se smeješ. - reče Peđolino

- Ma nemoj, pa da ljudi misle da sam neozbiljan. - ne slaže se Oto Han

- Ma ne bi oni... - negoduje Peđolino - hajde probaj, samo malo.

     Snebiva se Oto Han, neprijatno mu da se smeje u društvu, pa pomisli da bi možda mogao da plače, a ostali možda i ne primete. Pa krene da plače Oto Han, onako iz srca a ljudi primete iskrenu emociju pa počnu i oni da plaču. Svi plaču samo Peđolino vozi mali kombi na baterije po sobi, vozi Peđolino tako kombi na baterije od sobe do kupatila, od kupatila do hodnika, pa sve niz stepenište do dvorišta male Hajdi. Vide Peđolino baš je mala Hajdi, mala kao njegov mali kombi na baterije.

- Mala Hajdi hoćeš li da se provozaš sa mnom? - upita Peđolino malu Hajdi

- Hoću drage volje. A gde idemo?

- Idemo u planine.