knjige prodajem decije i za odrasle

Ova je priča nastala na osnovu istorijskih događaja koji su zabeleženi delom u dnevniku revolucije jednog od stanovnika Tunguzije a delom na osnovu tadašnjih video zapisa, izvoda iz štampe i drugih materijala koje su povratnici iz zemlje sa druge strane stakla donosili sa sobom.

U Tunguziji nije bio redak slučaj da se noću ne spava jer su Tunguzijci imali čudan običaj da sve što slave slave noću a slavilo se sve i svašta. Ukoliko bi se buka čula iz više stanova to je bio znak da se slavi nekakav verski praznik a ako bi se galamilo samo iz jednog stana onda bi bilo verovatnije da je reč o sahrani, rošendanu, svadbi, zaposlenju ili tako nečem.

Te večeri kao da je ceo grad poludeo, pucalo se vikalo i deralo na sve strane i baš sam se pitao ma šta li sada slave? Sledećeg jutra kada sam po običaju krenuo u nabavku stao sam kao skamenjen na izlazu iz zgrade u kojoj sam stanovao jer je prizor bio i za tunguzijske prilike krajnje neobičan. Na skoro svakom drvetu u drvoredu koji se pružao bulevarom je bio obešen po jedan čovek. Na ulici nije bilo nikoga a ja sam momentalno izgubio volju za kupovinom i vratio sam se što sam brže mogao nazad u stan. Čim sam ušao upalio sam radio ali se nije čulo ništa. Počeo sam da okrećem skalu radio prijemnika i jedino što sam pronašao je bio program sa klasičnom muzikom bez ikakvog propratnog komentara. Upalio sam televizor. Program se jedino emitovao na prvom programu državne televizije i tamo su pokazivane slike prizora slučnog onom kojeg sam video kada sam izašao na ulicu a iz priče komentatora sam uspeo da razaberem da je izvršena revolucija u kojoj je narod svrgnuo postojeći režim i o drva je po unapred donetim presudama povešao sve one koje je smatrao krivim za veleizdaju i pljačku Tunguzije. Svakom obešenom je oko vrata bila okačena tabla sa imenom i profesijom koju je obavljao kako bi prolaznici znali o kome je reč. Komentator je pozivao narod da prijavi na dežurni telefon ako zna da se u njegovoj blizini skriva još neko ko bi mogao biti okarakterisan kao veleizdajnik i lopov narodne imovine. Na tablama su se pored imena najčešće sretala nazovi akademska zvanja akademik, prof.dr., mr i zanimanja kao što su univerzitetski profesor, asistent, saradnik a osim njih tu je bilo i raznoraznih njihovih slugu kojima su njihovi akademski gospodari nadenuli zanimanja političar, sudija, advokat, tužilac, general, pukovnik, kapetan, poručnik i kaplar ne bi li ih narod zbog toga poštovao i cenio kao umne, časne i poštene ljude a ne ko vucibatine i ponizne sluge.

Narodu je putem medija od strane revolucionarnog komiteta poručeno da u narednim danima ostane kod svojih kuća. Ulicama su patrolirala kola narodne milicije sa vidno drugačijim oznakama od onih koje je nosila dotadašnja lopovska i služnička milicija i proveravali bi da se niko ne udaljava iz kvarta u kojem je stanovao osim onih koji bi imali posebno izdate propusnice. U radnjama je bilo hleba i ostalih životnih potrepština u uobičajenim količinama a ako neko ne bi imao novaca mogao ih je dobiti i besplatno. Najstrože je bila zabranjena jedino prodaja alkohola. Medicinske ustanove su normalno radile. Život je u tih nekoliko dana bio onakav kakav svugde u svetu obično biva u vreme nekih vanrednih situacija.

Život se ubrzo normalizovao i narod je nastavio normalno da živi tempom kakvim se živelo u nedalekoj prošlosti u veme samoupravnog socijalizma. Tome je u mnogome doprinelo i to što se velika većina građana sećala kako se dobro onda živelo. Na tako brz povratak u bolja vremena je doprinela i neverovatna pojava koja se odigrala pred očima naroda trećeg dana od izbijanja revolucije i vešanja veleizdajnika i lopova narodne imovine.

Trećeg dana bez i trunke vertra u vazduhu počele su da se njišu grane drveća o koje su bili obešeni narodni neprijatelji. Klatile su se jedino grane na drvima na kojima su obešeni visili dok su ostala doduše retka drveća na kojima nije bilo obešenih mirovala. Prizor je bio groteskan. Obešenici su se njihali tamo vamo sve dok im se trupine ne bi odcepile od glava i dok tako obezglavljene trupine i glave ne bi pale na zemlju a tada se događalo novo čudo jer se pod njima zemlja otvarala i oni bi propadali u zemlju. Na mestu na kojem bi zemlja gutala ostatke narodnih izdajnika i nekoliko dana nakon toga bi bila primetna pomeranja tla a onda je i to prestalo i sve se smirilo. Narodom se ponela priča da ni drveće više nije moglo da trpi tu fukaru na sebi pa ju je streslo na zemlju a da ni zemlja nije htela da taj šljam drži na sebi pa ga je uvukla duboko u sebe sve do centra planete gde se kako se verovalo nalazio pakao u kojem je Đavo koga su odavno sa zemlje proterali sedeo i kuvo svoju čorbu.

Mesec dana kasnije širom planete je došlo do opšteg rada čak i onih vulkana za koje se verovalo da su davno ugašeni a iz vulkanskog grotla uz silnu navalu dima koji je užasno smrdeo nije izlazila lava već su izletale okamenjene ljudske glave i trupine. Kada se posle nekog vremena situacija smirila vulkanolozi su obišli područja i ono što su videli im je ličilo na nekakvu šumu okamenjenih ljudi pored kojih su stajale njihove glave i table sa natpisima koje nisu razumeli pa su pozvali ekipe lingvista u pomoć. Tunguziolozi su rešili stvar jer su prepoznali table koje su pre nekog vremena viđali u medijima koji su izveštavali o nedavnoj revoluciji koja se odigrala u Tunguziji. Iako skoro niko na planeti nije verovao u priče koje su stizale iz Tunguzije o tome da su drva sama za par minuta stresla izdajnike koje je potom zemlja progutala sada su se prosto svi naticali da daju neko objašnjenje ovog novog fenomena. Najverodostojnijim se pokazalo ono objašnjenje koje je tvrdilo da ni Đavo nije hteo tu fukaru kod sebe jer su i u paklu hteli da glasaju pa su oni i na tim izborima pobedili i onda su krenuli i pakao da dele i rasprodaju pa ih je Đavo u svom satanskom besu lepo sve prvo skamenio a onda ih nazad na zemlju vratio jer za mal i on njihov rob u sopstvenom mu paklu nije postao.

Ubrzo je taj prizor okamenjenih obezglavljenih ljudi u podnožjima vulkana prozvan Đavoljom Šumom te je kao i svaki drugi fenomen nedugo zatim postao turističkom atrakcijom koju su dolazili da vide znatiželjni turisti iz celoga sveta. Svi su dolazili da se čudu čude osim Tunguzijaca kojima je te fukare još za života bilo dosta i jedva su dočekali dan kada su uspeli da je se oslobode i ni na kraj pameti nikome od njih nije bilo da ide da ih gleda mada im to u samoupravnom socijalizmu kakav je ponovo zavladao u Tunguziji niko nije branio.

Ova je pri~a nastala na osnovu istorijskih doga|aja koji su zabele`eni delom u dnevniku revolucije jednog od stanovnika Tunguzije a delom na osnovu tada{wih video zapisa, izvoda iz {tampe i drugih materijala koje su povratnici iz zemqe sa druge strane stakla donosili sa sobom.

U Tunguziji nije bio redak slu~aj da se no}u ne spava jer su Tunguzijci imali ~udan obi~aj da sve {to slave slave no}u a slavilo se sve i sva{ta. Ukoliko bi se buka ~ula iz vi{e stanova to je bio znak da se slavi nekakav verski praznik a ako bi se galamilo samo iz jednog stana onda bi bilo verovatnije da je re~ o sahrani, ro{endanu, svadbi, zaposlewu ili tako ne~em.

Te ve~eri kao da je ceo grad poludeo, pucalo se vikalo i deralo na sve strane i ba{ sam se pitao ma {ta li sada slave? Slede}eg jutra kada sam po obi~aju krenuo u nabavku stao sam kao skamewen na izlazu iz zgrade u kojoj sam stanovao jer je prizor bio i za tunguzijske prilike krajwe neobi~an. Na skoro svakom drvetu u drvoredu koji se pru`ao bulevarom je bio obe{en po jedan ~ovek. Na ulici nije bilo nikoga a ja sam momentalno izgubio voqu za kupovinom i vratio sam se {to sam br`e mogao nazad u stan. ~im sam u{ao upalio sam radio ali se nije ~ulo ni{ta. Po~eo sam da okre}em skalu radio prijemnika i jedino {to sam prona{ao je bio program sa klasi~nom muzikom bez ikakvog propratnog komentara. Upalio sam televizor. Program se jedino emitovao na prvom programu dr`avne televizije i tamo su pokazivane slike prizora slu~nog onom kojeg sam video kada sam iza{ao na ulicu a iz pri~e komentatora sam uspeo da razaberem da je izvr{ena revolucija u kojoj je narod svrgnuo postoje}i re`im i o drva je po unapred donetim presudama pove{ao sve one koje je smatrao krivim za veleizdaju i pqa~ku Tunguzije. Svakom obe{enom je oko vrata bila oka~ena tabla sa imenom i profesijom koju je obavqao kako bi prolaznici znali o kome je re~. Komentator je pozivao narod da prijavi na de`urni telefon ako zna da se u wegovoj blizini skriva jo{ neko ko bi mogao biti okarakterisan kao veleizdajnik i lopov narodne imovine. Na tablama su se pored imena naj~e{}e sretala nazovi akademska zvawa akademik, prof.dr., mr i zanimawa kao {to su univerzitetski profesor, asistent, saradnik a osim wih tu je bilo i raznoraznih wihovih slugu kojima su wihovi akademski gospodari nadenuli zanimawa politi~ar, sudija, advokat, tu`ilac, general, pukovnik, kapetan, poru~nik i kaplar ne bi li ih narod zbog toga po{tovao i cenio kao umne, ~asne i po{tene qude a ne ko vucibatine i ponizne sluge.

Narodu je putem medija od strane revolucionarnog komiteta poru~eno da u narednim danima ostane kod svojih ku}a. Ulicama su patrolirala kola narodne milicije sa vidno druga~ijim oznakama od onih koje je nosila dotada{wa lopovska i slu`ni~ka milicija i proveravali bi da se niko ne udaqava iz kvarta u kojem je stanovao osim onih koji bi imali posebno izdate propusnice. U radwama je bilo hleba i ostalih `ivotnih potrep{tina u uobi~ajenim koli~inama a ako neko ne bi imao novaca mogao ih je dobiti i besplatno. Najstro`e je bila zabrawena jedino prodaja alkohola. Medicinske ustanove su normalno radile. `ivot je u tih nekoliko dana bio onakav kakav svugde u svetu obi~no biva u vreme nekih vanrednih situacija.

`ivot se ubrzo normalizovao i narod je nastavio normalno da `ivi tempom kakvim se `ivelo u nedalekoj pro{losti u veme samoupravnog socijalizma. Tome je u mnogome doprinelo i to {to se velika ve}ina gra|ana se}ala kako se dobro onda `ivelo. Na tako brz povratak u boqa vremena je doprinela i neverovatna pojava koja se odigrala pred o~ima naroda tre}eg dana od izbijawa revolucije i ve{awa veleizdajnika i lopova narodne imovine.

Tre}eg dana bez i trunke vertra u vazduhu po~ele su da se wi{u grane drve}a o koje su bili obe{eni narodni neprijateqi. Klatile su se jedino grane na drvima na kojima su obe{eni visili dok su ostala dodu{e retka drve}a na kojima nije bilo obe{enih mirovala. Prizor je bio groteskan. Obe{enici su se wihali tamo vamo sve dok im se trupine ne bi odcepile od glava i dok tako obezglavqene trupine i glave ne bi pale na zemqu a tada se doga|alo novo ~udo jer se pod wima zemqa otvarala i oni bi propadali u zemqu. Na mestu na kojem bi zemqa gutala ostatke narodnih izdajnika i nekoliko dana nakon toga bi bila primetna pomerawa tla a onda je i to prestalo i sve se smirilo. Narodom se ponela pri~a da ni drve}e vi{e nije moglo da trpi tu fukaru na sebi pa ju je streslo na zemqu a da ni zemqa nije htela da taj {qam dr`i na sebi pa ga je uvukla duboko u sebe sve do centra planete gde se kako se verovalo nalazio pakao u kojem je |avo koga su odavno sa zemqe proterali sedeo i kuvo svoju ~orbu.

Mesec dana kasnije {irom planete je do{lo do op{teg rada ~ak i onih vulkana za koje se verovalo da su davno uga{eni a iz vulkanskog grotla uz silnu navalu dima koji je u`asno smrdeo nije izlazila lava ve} su izletale okamewene qudske glave i trupine. Kada se posle nekog vremena situacija smirila vulkanolozi su obi{li podru~ja i ono {to su videli im je li~ilo na nekakvu {umu okamewenih qudi pored kojih su stajale wihove glave i table sa natpisima koje nisu razumeli pa su pozvali ekipe lingvista u pomo}. Tunguziolozi su re{ili stvar jer su prepoznali table koje su pre nekog vremena vi|ali u medijima koji su izve{tavali o nedavnoj revoluciji koja se odigrala u Tunguziji. Iako skoro niko na planeti nije verovao u pri~e koje su stizale iz Tunguzije o tome da su drva sama za par minuta stresla izdajnike koje je potom zemqa progutala sada su se prosto svi naticali da daju neko obja{wewe ovog novog fenomena. Najverodostojnijim se pokazalo ono obja{wewe koje je tvrdilo da ni |avo nije hteo tu fukaru kod sebe jer su i u paklu hteli da glasaju pa su oni i na tim izborima pobedili i onda su krenuli i pakao da dele i rasprodaju pa ih je |avo u svom satanskom besu lepo sve prvo skamenio a onda ih nazad na zemqu vratio jer za mal i on wihov rob u sopstvenom mu paklu nije postao.

Ubrzo je taj prizor okamewenih obezglavqenih qudi u podno`jima vulkana prozvan |avoqom {umom te je kao i svaki drugi fenomen nedugo zatim postao turisti~kom atrakcijom koju su dolazili da vide znati`eqni turisti iz celoga sveta. Svi su dolazili da se ~udu ~ude osim Tunguzijaca kojima je te fukare jo{ za `ivota bilo dosta i jedva su do~ekali dan kada su uspeli da je se oslobode i ni na kraj pameti nikome od wih nije bilo da ide da ih gleda mada im to u samoupravnom socijalizmu kakav je ponovo zavladao u Tunguziji niko nije branio.

Ova je prica nastala na osnovu istorijskih dogadjaja koji su zabelezeni delom u dnevniku revolucije jednog od stanovnika Tunguzije a delom na osnovu tadasnjih video zapisa, izvoda iz stampe i drugih materijala koje su povratnici iz zemlje sa druge strane stakla donosili sa sobom.

U Tunguziji nije bio redak slucaj da se nocu ne spava jer su Tunguzijci imali cudan obicaj da sve sto slave slave nocu a slavilo se sve i svasta. Ukoliko bi se buka cula iz vise stanova to je bio znak da se slavi nekakav verski praznik a ako bi se galamilo samo iz jednog stana onda bi bilo verovatnije da je rec o sahrani, rosendanu, svadbi, zaposlenju ili tako necem.

Te veceri kao da je ceo grad poludeo, pucalo se vikalo i deralo na sve strane i bas sam se pitao ma sta li sada slave? Sledeceg jutra kada sam po obicaju krenuo u nabavku stao sam kao skamenjen na izlazu iz zgrade u kojoj sam stanovao jer je prizor bio i za tunguzijske prilike krajnje neobican. Na skoro svakom drvetu u drvoredu koji se pruzao bulevarom je bio obesen po jedan covek. Na ulici nije bilo nikoga a ja sam momentalno izgubio volju za kupovinom i vratio sam se sto sam brze mogao nazad u stan. Cim sam usao upalio sam radio ali se nije culo nista. Poceo sam da okrecem skalu radio prijemnika i jedino sto sam pronasao je bio program sa klasicnom muzikom bez ikakvog propratnog komentara. Upalio sam televizor. Program se jedino emitovao na prvom programu drzavne televizije i tamo su pokazivane slike prizora slucnog onom kojeg sam video kada sam izasao na ulicu a iz price komentatora sam uspeo da razaberem da je izvrsena revolucija u kojoj je narod svrgnuo postojeci rezim i o drva je po unapred donetim presudama povesao sve one koje je smatrao krivim za veleizdaju i pljacku Tunguzije. Svakom obesenom je oko vrata bila okacena tabla sa imenom i profesijom koju je obavljao kako bi prolaznici znali o kome je rec. Komentator je pozivao narod da prijavi na dezurni telefon ako zna da se u njegovoj blizini skriva jos neko ko bi mogao biti okarakterisan kao veleizdajnik i lopov narodne imovine. Na tablama su se pored imena najcesce sretala nazovi akademska zvanja akademik, prof.dr., mr i zanimanja kao sto su univerzitetski profesor, asistent, saradnik a osim njih tu je bilo i raznoraznih njihovih slugu kojima su njihovi akademski gospodari nadenuli zanimanja politicar, sudija, advokat, tuzilac, general, pukovnik, kapetan, porucnik i kaplar ne bi li ih narod zbog toga postovao i cenio kao umne, casne i postene ljude a ne ko vucibatine i ponizne sluge.

Narodu je putem medija od strane revolucionarnog komiteta poruceno da u narednim danima ostane kod svojih kuca. Ulicama su patrolirala kola narodne milicije sa vidno drugacijim oznakama od onih koje je nosila dotadasnja lopovska i sluznicka milicija i proveravali bi da se niko ne udaljava iz kvarta u kojem je stanovao osim onih koji bi imali posebno izdate propusnice. U radnjama je bilo hleba i ostalih zivotnih potrepstina u uobicajenim kolicinama a ako neko ne bi imao novaca mogao ih je dobiti i besplatno. Najstroze je bila zabranjena jedino prodaja alkohola. Medicinske ustanove su normalno radile. Zivot je u tih nekoliko dana bio onakav kakav svugde u svetu obicno biva u vreme nekih vanrednih situacija.

Zivot se ubrzo normalizovao i narod je nastavio normalno da zivi tempom kakvim se zivelo u nedalekoj proslosti u veme samoupravnog socijalizma. Tome je u mnogome doprinelo i to sto se velika vecina gradjana secala kako se dobro onda zivelo. Na tako brz povratak u bolja vremena je doprinela i neverovatna pojava koja se odigrala pred ocima naroda treceg dana od izbijanja revolucije i vesanja veleizdajnika i lopova narodne imovine.

Treceg dana bez i trunke vertra u vazduhu pocele su da se njisu grane drveca o koje su bili obeseni narodni neprijatelji. Klatile su se jedino grane na drvima na kojima su obeseni visili dok su ostala doduse retka drveca na kojima nije bilo obesenih mirovala. Prizor je bio groteskan. Obesenici su se njihali tamo vamo sve dok im se trupine ne bi odcepile od glava i dok tako obezglavljene trupine i glave ne bi pale na zemlju a tada se dogadjalo novo cudo jer se pod njima zemlja otvarala i oni bi propadali u zemlju. Na mestu na kojem bi zemlja gutala ostatke narodnih izdajnika i nekoliko dana nakon toga bi bila primetna pomeranja tla a onda je i to prestalo i sve se smirilo. Narodom se ponela prica da ni drvece vise nije moglo da trpi tu fukaru na sebi pa ju je streslo na zemlju a da ni zemlja nije htela da taj sljam drzi na sebi pa ga je uvukla duboko u sebe sve do centra planete gde se kako se verovalo nalazio pakao u kojem je Djavo koga su odavno sa zemlje proterali sedeo i kuvo svoju corbu.

Mesec dana kasnije sirom planete je doslo do opsteg rada cak i onih vulkana za koje se verovalo da su davno ugaseni a iz vulkanskog grotla uz silnu navalu dima koji je uzasno smrdeo nije izlazila lava vec su izletale okamenjene ljudske glave i trupine. Kada se posle nekog vremena situacija smirila vulkanolozi su obisli podrucja i ono sto su videli im je licilo na nekakvu sumu okamenjenih ljudi pored kojih su stajale njihove glave i table sa natpisima koje nisu razumeli pa su pozvali ekipe lingvista u pomoc. Tunguziolozi su resili stvar jer su prepoznali table koje su pre nekog vremena vidjali u medijima koji su izvestavali o nedavnoj revoluciji koja se odigrala u Tunguziji. Iako skoro niko na planeti nije verovao u price koje su stizale iz Tunguzije o tome da su drva sama za par minuta stresla izdajnike koje je potom zemlja progutala sada su se prosto svi naticali da daju neko objasnjenje ovog novog fenomena. Najverodostojnijim se pokazalo ono objasnjenje koje je tvrdilo da ni Djavo nije hteo tu fukaru kod sebe jer su i u paklu hteli da glasaju pa su oni i na tim izborima pobedili i onda su krenuli i pakao da dele i rasprodaju pa ih je Djavo u svom satanskom besu lepo sve prvo skamenio a onda ih nazad na zemlju vratio jer za mal i on njihov rob u sopstvenom mu paklu nije postao.

Ubrzo je taj prizor okamenjenih obezglavljenih ljudi u podnozjima vulkana prozvan Djavoljom Sumom te je kao i svaki drugi fenomen nedugo zatim postao turistickom atrakcijom koju su dolazili da vide znatizeljni turisti iz celoga sveta. Svi su dolazili da se cudu cude osim Tunguzijaca kojima je te fukare jos za zivota bilo dosta i jedva su docekali dan kada su uspeli da je se oslobode i ni na kraj pameti nikome od njih nije bilo da ide da ih gleda mada im to u samoupravnom socijalizmu kakav je ponovo zavladao u Tunguziji niko nije branio.