Roditeljsko vaspitanje

Roditeljsko vaspitanje dece je sigurno najstariji i narasprostranjeniji tip tradicionalnih vaspitanja širom planete. Prisutno je kod svih naroda i kod svih životinjskih vrsta pa i onih koje sebe smatraju narodom dok ih ljudska vrsta uprkos fizičkim sličnostima koje imaju sa ljudskim bićima ipak zbog njihovog primitivnog ponašanja smatra i naziva čovekolikim životinjama.

Krenem ja jedan dan na pecanje pa znajući gde živim ponesem biciklu sa sobom i ostavim je na srednjem platou nasipa da mi bude  na oku. Spustim se do vode i počnem da tražim ribu kad nedugo zatim sjure se sa vrha nasipa po strmini većoj od 60% otac i njegov desetogodišnji sin pa pravo do mene iako nikog na vidiku nije bilo da još pored vode peca ribu. Ja taman pomislih evo idu barabe sad će baš tu da stanu pored mene kad oni pođoše dalje i zaustaviše se na nekih 20tak metara od mene i tu počeše i oni da traže ribu neprestano se u potrazi za njom pomerajući sve dalje i dalje dok mi ubrzo  ne nestadoše iz vida. Otac se nekoliko puta okretao gledajući me sa smeškom što sam ja protumačio kao prijateljsko razumevanje kolege ribolovca koji zna da se ponaša na vodi pogotovo što sam ga čuo kako uči sina da ne treba da staju blizu mene da mi ne bi smetali jer na vodi ionako nikog sem nas nije bilo. Posle nekog vremena ja sam se udaljio od bicikle takođe se pomerajući po obali u potrazi za ribom.

Otac i sin se ponovo u daljini pojaviše ali više ne pecajući ribu na obali već krećući se putem koji se nalazio na središnjoj visini nasipa gde mi je bila i bicikla. Kad su došli do moje bickle tu su i stali a potom i seli na put petljajući nešto oko ruksaka kojeg su imali što je ličilo kao da pripremaju pecaljke za ribolov. Na prvi mah sam pomislio da sklonim biciklu dalje a onda pomislih ma šta dramim to su neki fini ljudi a i gde će sa biciklom ne mogu je ukrasti a ja da to ne vidim i da ih ne sprečim pa sam mirno nastavio da tražim ribu dok su oni petljali nešto sa priborom za pecanje zaklanjajući mi vidik na zadnji točak od bicikle. Kad mi je dosadilo popnem se do puta i vidim kako su svoj ruksak ostavili pored zadnjeg točka od mog bicikla dok su oni lovili ribu kraj vode. Pažljivo uzmem biciklu da im slučajno ne bih prevrnuo ruksak i odvezem se kući.

Kada mi se dva dana kasnije probušila zadnja guma morao sam da skinem točak i zalepim unutrašnju gumu. Proverom unutrašnje gume video sam da je reč o ubodu koji se desio na onoj strani gume koja se nalazi u kontaktu sa podlogom puta pa sam proverio i to da li je trn ili komadić stakla na koji se guma najverovatnije probušila ostao možda nege u spoljašnjoj gumi i tada sam na svoje ogromno iznenadjenje otkrio šta su otac i njegov sin radili kod zadnjeg točka mog bicikla dva dana ranije na vodi. Ta dva pristojna, dobra i fino vaspitana ribolovca, kako sam ih i pohvalio kući kada sam pričao sa ukućanima o danu provedenom na vodi, su mi tobože pripremajući pribor za peanje baš kod zadnjeg točka mog bicikla hirurški precizno podižući jedan od krampona na spoljašnjoj gumi isekla gumu u dužini od 1 cm neposredno ispod krampona sa bočne strane gume koja se nikada i ni u jednom trenutku ne nalazi u nikakvom kontaktu sa putem tako fino i precizno da mi unutrašnju gumu nisu probušili pa tako da nisam mogao odmah znati šta su uradili. Tokom nedelja vožnje bicikle ta bi se posekotina proširila do te mere da bi unutrašnja guma ispala a ja bih se kada bi to već postalo lako za primetiti pitao kako je do toga došlo potpuno zaboravljajući događaj sa vode i sumnjajući ko zna na koga pa možda misleći i da sam je negde slučajno oštetio mada je potpuno nemoguće u vožnji i slučajno oštetiti spoljašnju gumu a ne oštetiti unutrašnju osim kada je neko ovako fino ne iseče skalperom ili čime već.

Da je bicikli prišla neka osoba sumnjivog izgleda ili nepristojnog  ponašanja  sigurno bih momentalno otišao do bicikle i pomerio je na drugo mesto bliže sebi ne ostavljajući je ne dohvat ruke sumnjivcima. S obzirom na hiruršku preciznost, odabir mesta na kojem će oštećenje gume biti izvršeno i veštinu kojom je ono i učinjeno kao i na čitavu očito dobro izvežbanu scensku radnju koja je imala za cilj pridobijanje poverenja čak uspostavljanje drugarskog odnosa očevim okretanjem i upućivanjem osmeha poverenja i saveta sinu izgovorenih dovoljno glasno da ih čujem kako neće stati pored mene da mi ne smetaju na pamet mi za planere a možda i dobro obučene izvršioce bez obzira na uzrast dečaka pada samo jedna organizovana grupa. Ovakvu vrstu podmuklosti sam susretao u svom životu uglavnom kod špijunsko terorističkih čovekolikih životinja koja se hvale svojom obrazovanošću i naučno obrazovnim titulama tipa akademik, profesor, docent, asistent, magistar i sl. koje sami sebi dodeljuju na onome što oni nazivaju a ljudska bića teraju da to smatraju univerzitetima i akademijama nauka.

Sa druge strane da li bi se najpodmukliji od podmuklih srozavali toliko nisko da lično učestvuju u ovome? Bi. Ne postoji granica ispod koje ti mućkovi ne bi išli. Alternativna pretpostavka bi bila mnogo gora i mnogo drastičnija a da li bi bila i mnogo tačnija to ostaje svakome pojedinačno da presudi i ona bi značila da podmukle čovekolike životinje ne obitavaju samo na onome što one zovu univerzitetima i akademijama nauka već da je kompletan narod čini jedna sasvim podmudkla grupa čovekolikih životinja od kojih su najpodmuklije i najgore upravo one koje se samonazivaju naučnicima, akademicima, profesorima i sl.

Treća verzija u koju bi sve čovekolike životinje pritisnute bremenom opipljivih dokaza koji bi isključili mogućnost slučajnog oštećenja spoljašnje gume htele da im se poveruje bi bila ta da su bezazleni lokalni šereti, tata i njegov sin išli na pecanje i onda kada su videli tamo nekog čoveka kraj vode sa biciklom ostavljenom par metara dalje na središnjem putu nasipa rešile da ga zajebu a da opet on to ne primeti dovoljno rano pa njih da okrivi već da ne zna a oni da uživaju u bezazlenoj šali.

Šta se desilo svako će i od ljudi i od čovekolikih životinja u skladu sa svojim iskustvom i sklonostima zaključiti za sebe.