latinica  }irilica ascII


Tunguzija

[email protected]

Kao detetu baka mi je pričala nejneverovatnije bajke. I danas se nekih sećam poput ove o zemlji čudnijoj i od Nedođije Petra Pana.

Tunguzija je nastala kao i većina drugih država pod izgovorima oslobođenja,  demokratije i ujedinjenja. Ali kao što to redovno biva u mladim demokratijama neki od demokrata uvek imaju potrebu da budu jednakiji od drugih pa tako i Tunguzija ubrzo postade monarhijom al’ parlamentarnom. Što odgovara jednima retko odgovara i svima drugima pa su decenijama mnoge (prevashodno socijalne a manje nacionalne i ideološke) tenzije potresale zemlju. Kada je veliki rat došao do granica Tunguzije bogati morhisti al’ demokratskih i humanističkih nazora su brže bolje pokupili sve što su poneti mogli pa su otišli iz Tunguzije svesni da je došao neko ko je od njih jači pa kad taj krene sa pljačkom njima neće ostaviti ništa vredno daljnje pljačke a najverovatnije je da će sa pljačkom početi baš od njih samih. Otišli su preko 7 mora i 7 gora u daleku zemlju sličnog demokratsko monrhističkog uređenja gde su polako trošili plen sakupljen u Tunguziji.

U Tunguziji su gologuzani ostali da se natežu sa novim pljačkašima. Teško je bilo al’ ih je sokolilo to što se ne bore protiv svoje braće bogatih Tunguzijanaca već protiv oduvek i svima im mrskih stranaca. Uz malo veštine i sreće golje su strance oterale i pošle su u plačku al’ samo što je u ratom opustošenoj Tunguziji sada za pljačku malo toga ostalo za njih. Monarhisti su ’teli da se vrate kad je je sa okupacijom bilo gotovo al’ su se predomislili kad su videli sa kojom veštinom su gologuzani pljačkali njihove drugare za koje nije bilo mesta u avionu kojim su pobegli iz Tunguzije.

Kad je prva zima došla ratni komitet golja se našao u nebranom grožđu jer iako je hrane za njih bilo ostale golje koje su činile narod Tunguzije su gladovale pa su komitetlije rešile da sve nacionalizuju u stave na gomilu ne bi li lakše svima ponešto udelili. To nije išlo bez plača, krvi, suza i paljenja brkova i tako nastadoše i prvi neprijatelji naroda i države u slobodnoj SFR Tunguziji. Popovi zakukaše za oduzetom im zemljom i drugim blagom te stadoše buniti narod a golje im tad uzeše i vlast. Kako narod bez religije ne može proglasiše naučni komunizam novom državnom religijom. Ratni komandanti i politički komesari su pokušavali i u mirnodobskim uslovima da komanduju na osnovama nove naučne religije fabrikama i poljoprivrednim kombinatima al’ nije išlo. Tunguzijanci nisu hteli da ih slušaju. Pitali su se  kave veze ima “juriš drugovi” sa kopanjem njiva il’ pravljenjem cipela, telefonskom centralom il’ proizvodnjom eksera. Problem su činili i sveže popljačkani al’ titulama okićeni monarhisti (za koje nije bilo mesta u kraljevskom avionu) koji su napujdavali narod na neposlušnost ismevajući “o ruk” komandire.

Centralni Komitet je zasedao i rešio da komadiri dobiju prekomande u krajeve u kojima ih nisu poznavali, da se preodenu u civilna odela, prestanu da se pozdravljaju vojničkim pozdravima, prestanu da se oslovljavaju kao dotad ratničkim nazivima (komesarime, komandiru, poručniče, kapetane i sl.) i da se počnu predstavljati za inženjere, profesore, doktore i t. sl. Prevara je uspela jer ni oni sa sličnim titulama koje su si pribavili za vreme vladavine parlamentarne monarhije i za koje nije bilo mesta u avionu nisu bili u stanju da primete da li su novopridošli zaista poput njih doktori, profesori,  inženjeri i sl. ili obični mufljuzi i prevaranti sa lepo sročenim titulama i zvanjima. Ubrzo su oformljene škole i univerziteti kao mesta gde se propovedala nova religija. Nauka je morala dati odgovore na sva crkvena učenja. Uloge mitropolija su preuzele akademije nauka i umetnosti a predsednici ANU su bili držani ko nekad što su pape il’ patrijarsi.

Tunguzija je zahvaljujući novom elanu i poštovanju kojeg je narod iskazao prema novoformiranom mirnodobskom komitetu golja počela da se oporavlja od posledica rata i da se izgrađuje. Kako je vreme prolazilo intelektualci po partijskom zadatku su postajali sve veštiji i veštiji u poslovima koje su obavljali (špijunaži građana ali i zanimanjima lekara, profesora i sl. za koje su se izdavali a sa ciljem sticanja poverenja kod naroda) ali, godine su učinile  svoje pa je došlo vreme da se pristupi smeni generacije. U tu svrhu su  mlađe snage (koje su činili i ratu dokazani pioniri, kuriri i bombaši) polako uvođene u posao i vremenom su zamenjivale na zadatcima i položajima  penzionisane prvoborce u ulogama univerzitetskih profesora, lekara i inženjera. Razvoj Tunguzije je počeo da posustaje jer su se nove snage po staroj dobroj tradiciji NORa sa malo poverenja i puno podozrenja odnosile prema knjigama i njihovim ostarelim drugovima prvoborcima koji su posrnuli i poveli se za davnašnjim trulim klasnim neprijateljem te su počeli čitati i o užasa i sami pisti knjige baš kao što su to nekad činili buržuji i rojalisti a protiv čega su se svi zdušno i krvavo borili i pobedili.

Tunguzija je i dalje išla napred ka svom putu u svetliju budućnost a nova intelektualna elita se trudila da ništa ne menja i da puno ne talasa. Baciše se i oni na pisanje i objavljivanje tuđih već napisanih knjiga sa njima kao autorima, senzacionalno otkrivanje već odavno otkrivenih naučnih dostignuća i držanje referata po kongresima, simpozijumima i radničkim savetima. Na fakultetima lakoverni studenti su počeli čitati knjige do kojih je sada zbog samopromocije svojih profesora bilo lako doći i u dovoljnoj ih je bilo količini. Ajd’ što su čitali ni po jada već su počeli nesrećnici i misliti sopstvenim glavama pa i postavljati neprijatna pitanja na koja pointelektualjeni šegrti i kuriri nisu imali odgovor. Opravdanje kojim bi se izgovarali zbog ne davanja  odgovora na neprijatna pitanja su našli u generacijskom jazu koji ih je delio od znatiželjne studentarije. Kako bi generacijski jaz bio prevaziđen profesorčići kurirčići su tražili zdrave snage koje će ih naslediti i koje će uvesti u istinski posao kojim se od samog početka bavila intelektualna elita Tunguzije. Najodanijom i najposlušnijom se pokazala omladina iz ruralnih krajeva Tunguzije kojoj je knjiga isto tako mrska bila kao i njima al’ koji su u sve, baš kao i oni, voleli da ture svoj nos i sve da saznaju. U zamenu za krevet i čist dolnji veš novoproizvedeni asistenčići na fakultetima su krenuli međ’ neobuzdanu, mahom gradsku, studentariju učeći ih bratstvu i jedinstvu i legendarnoj prvoboračkoj paroli “što je tvoje to je i moje al’ što je moje to je samo moje”. Svrha tog spontanog generaciskog druženja je bila u tome da se lakše osluškuje i prisluškuje šta narod (studenti, njihovi prijatelji, poznanici i rođaci) misli.

Posle tog druženja sa u asistente proizvedenim pastirima i čobanicama neki od studenata nikada nisu mogli da diplomiraju a ako se neko i provukao ranije taj ne bi mogao da se zaposli u Tunguziji. Nepodobni su ohrabrivani da se prevaspitaju i priklone tekovinama NORa. U tome su im pomagali, za inače efikasne državne bezbednosne službe, fantomski teroristi (reakcija kako su ih stručno nazivali) koji bi nepodobne terorisali (premlaćivali, trovali, ubijali, podkradali i sl.) dok bi se institucije države Tunguzije trudile svojski da ih u najboljoj nameri “nehotično” ponižavaju i dalje fizički i ekonomski iznuruju i sve to samo za njihovo dobro. Neki od pacijenata koji bi bivali uspešno prevaspitani pa bi u dokazanoj vekovima dugoj tradiciji Turaka Janičara bivali mnogo suroviji prevaspitači drugih nepodobnih elemenata i od samih Turaka tj. u ovom slučaju ispravnih Tunguzijanaca.

Ne leži vraže, diplomirani studenti za koje nije bilo mesta u Tunguziji bi odlazili u inostranstvo i tamo lepo zarađivali i usput pljuvali po lažnoj Tunguzijanskoj intelektualnoj eliti koja ubrzo više nije bila tako dobro prihvatana van granica Tunguzije. Dosetiše se tu i Tunguzijanski intelektualci po zadatku pa odglumiše nekakvu pobunu u kojoj uspeše da odane svoje asistenčiće špijunčiće plasiraju na ino tržište ko tobož progonjene intelektualce. Iz početka su se špijunčići asistenčići dobro uklopili al’ onda ih je neznanje koje su sa sobom iz Tunguzije poneli izdao. Razočarani profesori po zadatku su i lično više puta pokušavali da izvedu slične prevare (želeći valjda da pokažu svojim asistentčićima kako se to radi) ali bi i oni na isti način neslavno prolazili. Svet je već naučio šta to znači kada se neko iz Tunguzije predstavlja za prof. dr. ovoga ili onoga. Elita intelktualna po zadatku je osnivala i akademije nauka i umetnosti ne bi li možda akademici bolje prošli na ino tržištu al’ tu su tek propali jer kad neko koga bi proglasili za akademika ne bi  znao ni toliko koliko svršeni gimnazijalac u okruženju onda mu je džaba bilo i leptir mašne i zvučne titule i iztreniranih manira i para koje je držao u kesi.

“Kad robu ne možeš da uvaljaš na stranom tržištu”, dostiše se tunguzijski intelektualci, “ti joj digni cenu, nazovi je: roba za eksport, najbolje iz Tunguzije i sl. pa je prodaji kod kuće. Uvek će se naći neko dovoljno primitivan i glup, koji je spreman da je kupi.”

Jedina roba koja je pristojno prolazila na izbirljivom ino tržištu su bili sportisti pa je puno pažnje poklanjano njima. Na medijima su se često pojavljivale parole tipa: “Velik smo mi narod kada mogu sportisti da postižu vrhunske rezultate možemo to i mi samo treba verovati u nas”. Pri tome niko nikada nije spominjao potplaćene suparničke igrače i sudije na sportskim takmičenjima, klupska i međudržavna nameštanja rezultata, fitovanje doping testova i sl. Za razliku od tunguzijskih intelektualaca po zadatku spotriste je mnogo lakše bilo isprobati da li su zaista ono za čega se izdaju. Sportisti bi izvođeni u sportske arene kao što se konji izvode na trku pa bi se u u relativno kratkom vremenu moglo vidi koliko vrede. Sem toga, od doba ekstravagantnih rimskih careva još niko i nigde nije konje proglašavao za poslanike niti im je davao bilo kakvu vlast osim one koju, kod navijača, kao takmičari imaju u hipodromima za vreme trka.

Sledeću smenu generacija je tunguzijska intelektualna elita po zadatku pažljivo pripremila. Proceniše da se zemlja njihovom zaslugom razvila i industrijalizovala u tolikoj meri da nema dovoljno pravovernih i ciljevima NORa odanih čobana i pastirica kojima bi mogli da prepuste svoje položaje. Naoružani seljačkom lukavošću koja ih je i dovela na upravljačke  položaje rešiše da ne rizikuju  sopstvenu budućnost i budućnost svoje dece uvođenjem teško proverljive sveže krvi u njihovo elitističko društvo. Izlaz iz ove po budućnost Tunguzije i akademski život u njoj neprijatne situacije su pronašli u angažovanju najproverenih kadrova o kojima su svi oni već sve dobro znali. U tu svrhu a akademski život uvedoše  sopstvenu decu. Akademici i Prof. Dr. tunguzijski po zadatku popuniše univerzitete i naučno istraživačke institute se sopstvenim ćerkama i sinovima. Ko god je bio u stanju proizeo  bi u zvanje asistenta sopstvenu kćer il’ sina a ko nije taj bi ih uvaljivao nekom od svojih kolega. Tako se formiraše klanovi pa kao što su nekada pojedine porodice slovile za pekare jer su se generacijama bavile tim zanatom i pekle su hleb tako su i sada pojedine porodice počele sloviti za tunguzijske naučnike i intelektualce (akademike i prof. dr) jer su eto i one nauku prozvale svojim zanimanjem. Doduše nije uvek bio slučaj da se i otac i ćerka bave recimo naukom na mašinskom fakultetu il’ otac i sin građevinom na građevinskom fakultetu ili opet mati i sin hemijom na PMFu nekog od tunguzijskih univerziteta ali je zato prof. dr. ispred imena pojedinim porodicama postao zaštitni znak.

Za veliki broj novonastalih intelektualaca (prof. dr. i akademika) Tunguzija beše mala pa se dogovoriše međ’sobom da je podele. Čarapani kao najbrojniji  se busaše u prsa i tvrdiše da su za uspehe Tunguzije najzaslužniji upravo oni a da se svi ostali samo provlače na njihov račun i ometaju ih u ostvarivanju još većih i značajnijih dela za pleme i plemensku zajednicu koji predstavljaju pa i za celu Tunguziju ako treba te da bi sva vlast, najviše počasti i najveće plate u zemlji upravo trebale da pripadnu njima. Tu istu priču samo veličajući sebe su pričali u svojim sredinama i dugonogi, brđani, gorštaci, primorci, doljani, gaćani i duvandžije. A narod jadan Tunguziski šta je drugo mogo nego da  posluša svoje titulisane samonazvane plemenske intelektualce po zadatku pa se pobi međ’sobom.

Kad se raspade Tunguzija nikoše Goršćanija, Brđanija, Primorčanija, Bivša Tunguzijska republika Duvandžija i Savezna republika Tunguzija. Doljanci nestadoše a gaćani i dalje ratovaše pa i oni odoše iz krnje Tunguzije. Tad čarapani i dugonogi ukinuše Tunguziju pa nazvaše svoju zajednicu jednostavno državna zajednica čarapana i dugonogih.

Po raspadu Tunguzije živelo se loše da gore nikad bilo nije pa plemenski intelektualci po zadatku za sve tada okriviše narod u sopstvenim plemenima. “Samoupravljanje nevalja.” Presudiše akademci tunguzijski. Otkud čistačice, šnajderke i zidari (koji su nastavili i posle oslobođenja od stranog agresora časno da se bave svojim zanimanjima) mogu bolje upravljati preduzećima od onih među njima koji su se prozvali prof. dr., akademicima i sl? To ne biva, pa ukinuše samoupravljanje, svu vlast preneše na direktore i upravne odbore a onda se sami potrpaše tamo. Tu se još brže i snažnije počeše bogatiti ali su zato preduzeća i dalje propadala. Na povike izgladnelih radnika tunguzijski intelektualci im odgovoriše da su lenji da kradu i zabušavaju. “Osilio se narod ne možeš ga otpustiti.” “Jaki su sindikati pa neće da rade.” “Stare su mašine pa ne valjaju”. Zato rešiše da treba sve fabrike privatizovati i prodati u bescenje pa ih i džaba treba poklanjati samo da se dovedu gazde i ukine radničko lenjstvovanje jer će onda sve da krene nabolje i plate i standard. Govorili su tako redom svi univerzitetski profesori, akademici i drugi samo u tunguzijskim plemenima i nigde drugde priznati intelektualci. Tako je i bilo, intelektualci pokupovaše il’ jedni drugima izpoklanjaše fabrike al’ opet je narod živeo sve gore i gore. A i šta će narod, ko njega za bilo šta pita? Zato svi ćutaše i trpeše. Nije narodu teško dokle god ga pljačkaju i jašu njegovi čarapani, dugonogi itd. Samo da nisu stranci, a pogotovo oni iz drugih bivših tunguzijskih plemena. To je važno a sve ostalo nema veze. Tako treba, takva nam je tužna sudbina čarapanska, dugonoga... Il’ možda ipak najpre Tunguzijska?

Početkom trećeg milenijuma od dana od kada ljudi na celome svetu počeše meriti vreme, sastaše se svi intelektualci po zadatku iz nekadašnje Tunguzije u Starome Dasu (glavnome gradu teritorije koju nekad nastanjiveše doljani a sada u njemu žive svi sem njih) da se dogovore o zajedničkom nastupu na evropsko i svetsko, još uvek, ino tržište. Uprkos svim marifetlucima koje su u protelkim decenijama izvodili (ratovi, podele, zamena komunističkih kapitalističkim simbolima, kvazi demokratije i navale njihovih krpenih marioneta u ulogama: političara, predsednika svega i svačega, ministara, gradonačelnika i sl. za koje teraše narod svako malo da glasa i zaklinje se) i dalje ih niko nije rado primao niti želeo od srca da ih prizna u “velikom svetu” za to za šta su se prozvali još od pobede nad okupatorom i klasnim neprijateljem u davnom, drugde već zaboravljenom velikom svetskom ratu. Na skupu se lepo izjadaše i isplakaše na ramenima jedni drugima. Kada se ponalipaše razne rakiještine (jer svi na skup iz zavičaja im svoje prepeke doneše, ko što su im to i stari vazda činili kad god bi štogođ vijećali) bratski se zagrliše, u kolo prihvatiše i sve svoje stare pesme tunguzijanske zapevaše. U takvom raspoloženju skovaše novu zaveru ćutanja i to da će vazda jedni druge univerzitetskim prof. dr. i akademicima nazivati za inat celome svetu, da će se čuvati, maziti i paziti kao i da će tvrdu veru davati i jedni se u druge zaklinjati da su oni pravi pravcijati naučnici i intelektualci a ne tek kitnjastim akademskim plaštom zaogrnuti ia magarci.

Na jutarnjem plenumu uz kafu i rakijicu svi značajno i zaverenički klimaše glavama a u sebi se tešiše da i nije važno ako im ni ova nova zavera ne uspe jer ipak oni su suvereni vladari svojih plemena. Svi su svoje zemlje u celini prekrili rojem prisluškivača kakvih ni demokratskije zemlje nemaju pa me može ni muva da zucne a da oni to ne saznaju. Sa smesom divljenja i omalovažavanja poneki razmišljaše o Orvelu, piscu njihove biblije, i mudrovaše u sebi: “Eh kako li je samo dalekovid onaj Englez bio pa nas je vladavini obučio”. Imaju svaki svoje odane uniformisane čuvare naroda, države i “ustavnog poredka” koji su tu da poput čopra kerova rastrgnu svakoga kog’ im gazda pokaže. Po raspadu Tunguzije u svojim novoformiranim državama su im za disciplinovanje (ako zbog nekih spoljnjih ili ređe unutrašnjih faktora ne mogu da se posluže uniformisanim licima) ostale njihove odane sudije i sudnice koje su spremne da osude i presude časno i pošteno u interesu njihovom (a zna se valjda da je to u intersu pravde, naroda i države). Tu su im i krpeni lutci da zamajavaju i ubeđuju narod da glasa, ćuti, trpi, nada se boljem i viče “tako treba” kako bi u njihovim plemenima sve bilo pod kontrolom i bez masovnijih, usmerenijih  i organizovanijih buna. Raznorazni tabloidski ad hok biznismeni, manijaci, čedomorci ubice i lopovi su tu da popune prazninu u medijskom prostoru i daju narodu da se još čime sem sportom i pljuvanjem po krpenim lutcima (kojima kao mitskim licima: bogovima, demonima i ostalima pripisivaše nadljudske osobine) bavi.

I tako pointelektualjena družina kalfi i šegrta kao i mnogobrojnih njihovih naslednika i saradnika živeše dugo i srećno na nesreću sveg ostalog naroda nekadašnje Tunguzije, zemlje koje više nigde sem u pesmama, pričama i ponekim srcima nema.

Tunguzija

[email protected]

Kao detetu baka mi je pri~ala nejneverovatnije bajke. I danas se nekih se}am poput ove o zemqi ~udnijoj i od Nedo|ije Petra Pana.

Tunguzija je nastala kao i ve}ina drugih dr`ava pod izgovorima oslobo|ewa,  demokratije i ujediwewa. Ali kao {to to redovno biva u mladim demokratijama neki od demokrata uvek imaju potrebu da budu jednakiji od drugih pa tako i Tunguzija ubrzo postade monarhijom al’ parlamentarnom. {to odgovara jednima retko odgovara i svima drugima pa su decenijama mnoge (prevashodno socijalne a mawe nacionalne i ideolo{ke) tenzije potresale zemqu. Kada je veliki rat do{ao do granica Tunguzije bogati morhisti al’ demokratskih i humanisti~kih nazora su br`e boqe pokupili sve {to su poneti mogli pa su oti{li iz Tunguzije svesni da je do{ao neko ko je od wih ja~i pa kad taj krene sa pqa~kom wima ne}e ostaviti ni{ta vredno daqwe pqa~ke a najverovatnije je da }e sa pqa~kom po~eti ba{ od wih samih. Oti{li su preko 7 mora i 7 gora u daleku zemqu sli~nog demokratsko monrhisti~kog ure|ewa gde su polako tro{ili plen sakupqen u Tunguziji.

U Tunguziji su gologuzani ostali da se nate`u sa novim pqa~ka{ima. Te{ko je bilo al’ ih je sokolilo to {to se ne bore protiv svoje bra}e bogatih Tunguzijanaca ve} protiv oduvek i svima im mrskih stranaca. Uz malo ve{tine i sre}e goqe su strance oterale i po{le su u pla~ku al’ samo {to je u ratom opusto{enoj Tunguziji sada za pqa~ku malo toga ostalo za wih. Monarhisti su ’teli da se vrate kad je je sa okupacijom bilo gotovo al’ su se predomislili kad su videli sa kojom ve{tinom su gologuzani pqa~kali wihove drugare za koje nije bilo mesta u avionu kojim su pobegli iz Tunguzije.

Kad je prva zima do{la ratni komitet goqa se na{ao u nebranom gro`|u jer iako je hrane za wih bilo ostale goqe koje su ~inile narod Tunguzije su gladovale pa su komitetlije re{ile da sve nacionalizuju u stave na gomilu ne bi li lak{e svima pone{to udelili. To nije i{lo bez pla~a, krvi, suza i paqewa brkova i tako nastado{e i prvi neprijateqi naroda i dr`ave u slobodnoj SFR Tunguziji. Popovi zakuka{e za oduzetom im zemqom i drugim blagom te stado{e buniti narod a goqe im tad uze{e i vlast. Kako narod bez religije ne mo`e proglasi{e nau~ni komunizam novom dr`avnom religijom. Ratni komandanti i politi~ki komesari su poku{avali i u mirnodobskim uslovima da komanduju na osnovama nove nau~ne religije fabrikama i poqoprivrednim kombinatima al’ nije i{lo. Tunguzijanci nisu hteli da ih slu{aju. Pitali su se  kave veze ima “juri{ drugovi” sa kopawem wiva il’ pravqewem cipela, telefonskom centralom il’ proizvodwom eksera. Problem su ~inili i sve`e popqa~kani al’ titulama oki}eni monarhisti (za koje nije bilo mesta u kraqevskom avionu) koji su napujdavali narod na neposlu{nost ismevaju}i “o ruk” komandire.

Centralni Komitet je zasedao i re{io da komadiri dobiju prekomande u krajeve u kojima ih nisu poznavali, da se preodenu u civilna odela, prestanu da se pozdravqaju vojni~kim pozdravima, prestanu da se oslovqavaju kao dotad ratni~kim nazivima (komesarime, komandiru, poru~ni~e, kapetane i sl.) i da se po~nu predstavqati za in`ewere, profesore, doktore i t. sl. Prevara je uspela jer ni oni sa sli~nim titulama koje su si pribavili za vreme vladavine parlamentarne monarhije i za koje nije bilo mesta u avionu nisu bili u stawu da primete da li su novoprido{li zaista poput wih doktori, profesori,  in`eweri i sl. ili obi~ni mufquzi i prevaranti sa lepo sro~enim titulama i zvawima. Ubrzo su oformqene {kole i univerziteti kao mesta gde se propovedala nova religija. Nauka je morala dati odgovore na sva crkvena u~ewa. Uloge mitropolija su preuzele akademije nauka i umetnosti a predsednici ANU su bili dr`ani ko nekad {to su pape il’ patrijarsi.

Tunguzija je zahvaquju}i novom elanu i po{tovawu kojeg je narod iskazao prema novoformiranom mirnodobskom komitetu goqa po~ela da se oporavqa od posledica rata i da se izgra|uje. Kako je vreme prolazilo intelektualci po partijskom zadatku su postajali sve ve{tiji i ve{tiji u poslovima koje su obavqali ({pijuna`i gra|ana ali i zanimawima lekara, profesora i sl. za koje su se izdavali a sa ciqem sticawa poverewa kod naroda) ali, godine su u~inile  svoje pa je do{lo vreme da se pristupi smeni generacije. U tu svrhu su  mla|e snage (koje su ~inili i ratu dokazani pioniri, kuriri i bomba{i) polako uvo|ene u posao i vremenom su zamewivale na zadatcima i polo`ajima  penzionisane prvoborce u ulogama univerzitetskih profesora, lekara i in`ewera. Razvoj Tunguzije je po~eo da posustaje jer su se nove snage po staroj dobroj tradiciji NORa sa malo poverewa i puno podozrewa odnosile prema kwigama i wihovim ostarelim drugovima prvoborcima koji su posrnuli i poveli se za davna{wim trulim klasnim neprijateqem te su po~eli ~itati i o u`asa i sami pisti kwige ba{ kao {to su to nekad ~inili bur`uji i rojalisti a protiv ~ega su se svi zdu{no i krvavo borili i pobedili.

Tunguzija je i daqe i{la napred ka svom putu u svetliju budu}nost a nova intelektualna elita se trudila da ni{ta ne mewa i da puno ne talasa. Baci{e se i oni na pisawe i objavqivawe tu|ih ve} napisanih kwiga sa wima kao autorima, senzacionalno otkrivawe ve} odavno otkrivenih nau~nih dostignu}a i dr`awe referata po kongresima, simpozijumima i radni~kim savetima. Na fakultetima lakoverni studenti su po~eli ~itati kwige do kojih je sada zbog samopromocije svojih profesora bilo lako do}i i u dovoqnoj ih je bilo koli~ini. Ajd’ {to su ~itali ni po jada ve} su po~eli nesre}nici i misliti sopstvenim glavama pa i postavqati neprijatna pitawa na koja pointelektuaqeni {egrti i kuriri nisu imali odgovor. Opravdawe kojim bi se izgovarali zbog ne davawa  odgovora na neprijatna pitawa su na{li u generacijskom jazu koji ih je delio od znati`eqne studentarije. Kako bi generacijski jaz bio prevazi|en profesor~i}i kurir~i}i su tra`ili zdrave snage koje }e ih naslediti i koje }e uvesti u istinski posao kojim se od samog po~etka bavila intelektualna elita Tunguzije. Najodanijom i najposlu{nijom se pokazala omladina iz ruralnih krajeva Tunguzije kojoj je kwiga isto tako mrska bila kao i wima al’ koji su u sve, ba{ kao i oni, voleli da ture svoj nos i sve da saznaju. U zamenu za krevet i ~ist dolwi ve{ novoproizvedeni asisten~i}i na fakultetima su krenuli me|’ neobuzdanu, mahom gradsku, studentariju u~e}i ih bratstvu i jedinstvu i legendarnoj prvobora~koj paroli “{to je tvoje to je i moje al’ {to je moje to je samo moje”. Svrha tog spontanog generaciskog dru`ewa je bila u tome da se lak{e oslu{kuje i prislu{kuje {ta narod (studenti, wihovi prijateqi, poznanici i ro|aci) misli.

Posle tog dru`ewa sa u asistente proizvedenim pastirima i ~obanicama neki od studenata nikada nisu mogli da diplomiraju a ako se neko i provukao ranije taj ne bi mogao da se zaposli u Tunguziji. Nepodobni su ohrabrivani da se prevaspitaju i priklone tekovinama NORa. U tome su im pomagali, za ina~e efikasne dr`avne bezbednosne slu`be, fantomski teroristi (reakcija kako su ih stru~no nazivali) koji bi nepodobne terorisali (premla}ivali, trovali, ubijali, podkradali i sl.) dok bi se institucije dr`ave Tunguzije trudile svojski da ih u najboqoj nameri “nehoti~no” poni`avaju i daqe fizi~ki i ekonomski iznuruju i sve to samo za wihovo dobro. Neki od pacijenata koji bi bivali uspe{no prevaspitani pa bi u dokazanoj vekovima dugoj tradiciji Turaka Jani~ara bivali mnogo suroviji prevaspita~i drugih nepodobnih elemenata i od samih Turaka tj. u ovom slu~aju ispravnih Tunguzijanaca.

Ne le`i vra`e, diplomirani studenti za koje nije bilo mesta u Tunguziji bi odlazili u inostranstvo i tamo lepo zara|ivali i usput pquvali po la`noj Tunguzijanskoj intelektualnoj eliti koja ubrzo vi{e nije bila tako dobro prihvatana van granica Tunguzije. Doseti{e se tu i Tunguzijanski intelektualci po zadatku pa odglumi{e nekakvu pobunu u kojoj uspe{e da odane svoje asisten~i}e {pijun~i}e plasiraju na ino tr`i{te ko tobo` progowene intelektualce. Iz po~etka su se {pijun~i}i asisten~i}i dobro uklopili al’ onda ih je neznawe koje su sa sobom iz Tunguzije poneli izdao. Razo~arani profesori po zadatku su i li~no vi{e puta poku{avali da izvedu sli~ne prevare (`ele}i vaqda da poka`u svojim asistent~i}ima kako se to radi) ali bi i oni na isti na~in neslavno prolazili. Svet je ve} nau~io {ta to zna~i kada se neko iz Tunguzije predstavqa za prof. dr. ovoga ili onoga. Elita intelktualna po zadatku je osnivala i akademije nauka i umetnosti ne bi li mo`da akademici boqe pro{li na ino tr`i{tu al’ tu su tek propali jer kad neko koga bi proglasili za akademika ne bi  znao ni toliko koliko svr{eni gimnazijalac u okru`ewu onda mu je d`aba bilo i leptir ma{ne i zvu~ne titule i iztreniranih manira i para koje je dr`ao u kesi.

“Kad robu ne mo`e{ da uvaqa{ na stranom tr`i{tu”, dosti{e se tunguzijski intelektualci, “ti joj digni cenu, nazovi je: roba za eksport, najboqe iz Tunguzije i sl. pa je prodaji kod ku}e. Uvek }e se na}i neko dovoqno primitivan i glup, koji je spreman da je kupi.”

Jedina roba koja je pristojno prolazila na izbirqivom ino tr`i{tu su bili sportisti pa je puno pa`we poklawano wima. Na medijima su se ~esto pojavqivale parole tipa: “Velik smo mi narod kada mogu sportisti da posti`u vrhunske rezultate mo`emo to i mi samo treba verovati u nas”. Pri tome niko nikada nije spomiwao potpla}ene suparni~ke igra~e i sudije na sportskim takmi~ewima, klupska i me|udr`avna name{tawa rezultata, fitovawe doping testova i sl. Za razliku od tunguzijskih intelektualaca po zadatku spotriste je mnogo lak{e bilo isprobati da li su zaista ono za ~ega se izdaju. Sportisti bi izvo|eni u sportske arene kao {to se kowi izvode na trku pa bi se u u relativno kratkom vremenu moglo vidi koliko vrede. Sem toga, od doba ekstravagantnih rimskih careva jo{ niko i nigde nije kowe progla{avao za poslanike niti im je davao bilo kakvu vlast osim one koju, kod navija~a, kao takmi~ari imaju u hipodromima za vreme trka.

Slede}u smenu generacija je tunguzijska intelektualna elita po zadatku pa`qivo pripremila. Proceni{e da se zemqa wihovom zaslugom razvila i industrijalizovala u tolikoj meri da nema dovoqno pravovernih i ciqevima NORa odanih ~obana i pastirica kojima bi mogli da prepuste svoje polo`aje. Naoru`ani seqa~kom lukavo{}u koja ih je i dovela na upravqa~ke  polo`aje re{i{e da ne rizikuju  sopstvenu budu}nost i budu}nost svoje dece uvo|ewem te{ko proverqive sve`e krvi u wihovo elitisti~ko dru{tvo. Izlaz iz ove po budu}nost Tunguzije i akademski `ivot u woj neprijatne situacije su prona{li u anga`ovawu najproverenih kadrova o kojima su svi oni ve} sve dobro znali. U tu svrhu a akademski `ivot uvedo{e  sopstvenu decu. Akademici i Prof. Dr. tunguzijski po zadatku popuni{e univerzitete i nau~no istra`iva~ke institute se sopstvenim }erkama i sinovima. Ko god je bio u stawu proizeo  bi u zvawe asistenta sopstvenu k}er il’ sina a ko nije taj bi ih uvaqivao nekom od svojih kolega. Tako se formira{e klanovi pa kao {to su nekada pojedine porodice slovile za pekare jer su se generacijama bavile tim zanatom i pekle su hleb tako su i sada pojedine porodice po~ele sloviti za tunguzijske nau~nike i intelektualce (akademike i prof. dr) jer su eto i one nauku prozvale svojim zanimawem. Dodu{e nije uvek bio slu~aj da se i otac i }erka bave recimo naukom na ma{inskom fakultetu il’ otac i sin gra|evinom na gra|evinskom fakultetu ili opet mati i sin hemijom na PMFu nekog od tunguzijskih univerziteta ali je zato prof. dr. ispred imena pojedinim porodicama postao za{titni znak.

Za veliki broj novonastalih intelektualaca (prof. dr. i akademika) Tunguzija be{e mala pa se dogovori{e me|’sobom da je podele. ~arapani kao najbrojniji  se busa{e u prsa i tvrdi{e da su za uspehe Tunguzije najzaslu`niji upravo oni a da se svi ostali samo provla~e na wihov ra~un i ometaju ih u ostvarivawu jo{ ve}ih i zna~ajnijih dela za pleme i plemensku zajednicu koji predstavqaju pa i za celu Tunguziju ako treba te da bi sva vlast, najvi{e po~asti i najve}e plate u zemqi upravo trebale da pripadnu wima. Tu istu pri~u samo veli~aju}i sebe su pri~ali u svojim sredinama i dugonogi, br|ani, gor{taci, primorci, doqani, ga}ani i duvand`ije. A narod jadan Tunguziski {ta je drugo mogo nego da  poslu{a svoje titulisane samonazvane plemenske intelektualce po zadatku pa se pobi me|’sobom.

Kad se raspade Tunguzija niko{e Gor{}anija, Br|anija, Primor~anija, Biv{a Tunguzijska republika Duvand`ija i Savezna republika Tunguzija. Doqanci nestado{e a ga}ani i daqe ratova{e pa i oni odo{e iz krwe Tunguzije. Tad ~arapani i dugonogi ukinu{e Tunguziju pa nazva{e svoju zajednicu jednostavno dr`avna zajednica ~arapana i dugonogih.

Po raspadu Tunguzije `ivelo se lo{e da gore nikad bilo nije pa plemenski intelektualci po zadatku za sve tada okrivi{e narod u sopstvenim plemenima. “Samoupravqawe nevaqa.” Presudi{e akademci tunguzijski. Otkud ~ista~ice, {najderke i zidari (koji su nastavili i posle oslobo|ewa od stranog agresora ~asno da se bave svojim zanimawima) mogu boqe upravqati preduze}ima od onih me|u wima koji su se prozvali prof. dr., akademicima i sl? To ne biva, pa ukinu{e samoupravqawe, svu vlast prene{e na direktore i upravne odbore a onda se sami potrpa{e tamo. Tu se jo{ br`e i sna`nije po~e{e bogatiti ali su zato preduze}a i daqe propadala. Na povike izgladnelih radnika tunguzijski intelektualci im odgovori{e da su lewi da kradu i zabu{avaju. “Osilio se narod ne mo`e{ ga otpustiti.” “Jaki su sindikati pa ne}e da rade.” “Stare su ma{ine pa ne vaqaju”. Zato re{i{e da treba sve fabrike privatizovati i prodati u bescewe pa ih i d`aba treba poklawati samo da se dovedu gazde i ukine radni~ko lewstvovawe jer }e onda sve da krene naboqe i plate i standard. Govorili su tako redom svi univerzitetski profesori, akademici i drugi samo u tunguzijskim plemenima i nigde drugde priznati intelektualci. Tako je i bilo, intelektualci pokupova{e il’ jedni drugima izpoklawa{e fabrike al’ opet je narod `iveo sve gore i gore. A i {ta }e narod, ko wega za bilo {ta pita? Zato svi }uta{e i trpe{e. Nije narodu te{ko dokle god ga pqa~kaju i ja{u wegovi ~arapani, dugonogi itd. Samo da nisu stranci, a pogotovo oni iz drugih biv{ih tunguzijskih plemena. To je va`no a sve ostalo nema veze. Tako treba, takva nam je tu`na sudbina ~arapanska, dugonoga... Il’ mo`da ipak najpre Tunguzijska?

Po~etkom tre}eg milenijuma od dana od kada qudi na celome svetu po~e{e meriti vreme, sasta{e se svi intelektualci po zadatku iz nekada{we Tunguzije u Starome Dasu (glavnome gradu teritorije koju nekad nastawive{e doqani a sada u wemu `ive svi sem wih) da se dogovore o zajedni~kom nastupu na evropsko i svetsko, jo{ uvek, ino tr`i{te. Uprkos svim marifetlucima koje su u protelkim decenijama izvodili (ratovi, podele, zamena komunisti~kih kapitalisti~kim simbolima, kvazi demokratije i navale wihovih krpenih marioneta u ulogama: politi~ara, predsednika svega i sva~ega, ministara, gradona~elnika i sl. za koje tera{e narod svako malo da glasa i zakliwe se) i daqe ih niko nije rado primao niti `eleo od srca da ih prizna u “velikom svetu” za to za {ta su se prozvali jo{ od pobede nad okupatorom i klasnim neprijateqem u davnom, drugde ve} zaboravqenom velikom svetskom ratu. Na skupu se lepo izjada{e i isplaka{e na ramenima jedni drugima. Kada se ponalipa{e razne rakije{tine (jer svi na skup iz zavi~aja im svoje prepeke done{e, ko {to su im to i stari vazda ~inili kad god bi {togo| vije}ali) bratski se zagrli{e, u kolo prihvati{e i sve svoje stare pesme tunguzijanske zapeva{e. U takvom raspolo`ewu skova{e novu zaveru }utawa i to da }e vazda jedni druge univerzitetskim prof. dr. i akademicima nazivati za inat celome svetu, da }e se ~uvati, maziti i paziti kao i da }e tvrdu veru davati i jedni se u druge zakliwati da su oni pravi pravcijati nau~nici i intelektualci a ne tek kitwastim akademskim pla{tom zaogrnuti ia magarci.

Na jutarwem plenumu uz kafu i rakijicu svi zna~ajno i zavereni~ki klima{e glavama a u sebi se te{i{e da i nije va`no ako im ni ova nova zavera ne uspe jer ipak oni su suvereni vladari svojih plemena. Svi su svoje zemqe u celini prekrili rojem prislu{kiva~a kakvih ni demokratskije zemqe nemaju pa me mo`e ni muva da zucne a da oni to ne saznaju. Sa smesom divqewa i omalova`avawa poneki razmi{qa{e o Orvelu, piscu wihove biblije, i mudrova{e u sebi: “Eh kako li je samo dalekovid onaj Englez bio pa nas je vladavini obu~io”. Imaju svaki svoje odane uniformisane ~uvare naroda, dr`ave i “ustavnog poredka” koji su tu da poput ~opra kerova rastrgnu svakoga kog’ im gazda poka`e. Po raspadu Tunguzije u svojim novoformiranim dr`avama su im za disciplinovawe (ako zbog nekih spoqwih ili re|e unutra{wih faktora ne mogu da se poslu`e uniformisanim licima) ostale wihove odane sudije i sudnice koje su spremne da osude i presude ~asno i po{teno u interesu wihovom (a zna se vaqda da je to u intersu pravde, naroda i dr`ave). Tu su im i krpeni lutci da zamajavaju i ube|uju narod da glasa, }uti, trpi, nada se boqem i vi~e “tako treba” kako bi u wihovim plemenima sve bilo pod kontrolom i bez masovnijih, usmerenijih  i organizovanijih buna. Raznorazni tabloidski ad hok biznismeni, manijaci, ~edomorci ubice i lopovi su tu da popune prazninu u medijskom prostoru i daju narodu da se jo{ ~ime sem sportom i pquvawem po krpenim lutcima (kojima kao mitskim licima: bogovima, demonima i ostalima pripisiva{e nadqudske osobine) bavi.

I tako pointelektuaqena dru`ina kalfi i {egrta kao i mnogobrojnih wihovih naslednika i saradnika `ive{e dugo i sre}no na nesre}u sveg ostalog naroda nekada{we Tunguzije, zemqe koje vi{e nigde sem u pesmama, pri~ama i ponekim srcima nema.











Kao detetu baka mi je pricala nejneverovatnije bajke. I danas se nekih secam poput ove o zemlji cudnijoj i od Nedodjije Petra Pana.

Tunguzija je nastala kao i vecina drugih drzava pod izgovorima oslobodjenja,  demokratije i ujedinjenja. Ali kao sto to redovno biva u mladim demokratijama neki od demokrata uvek imaju potrebu da budu jednakiji od drugih pa tako i Tunguzija ubrzo postade monarhijom al’ parlamentarnom. Sto odgovara jednima retko odgovara i svima drugima pa su decenijama mnoge (prevashodno socijalne a manje nacionalne i ideoloske) tenzije potresale zemlju. Kada je veliki rat dosao do granica Tunguzije bogati morhisti al’ demokratskih i humanistickih nazora su brze bolje pokupili sve sto su poneti mogli pa su otisli iz Tunguzije svesni da je dosao neko ko je od njih jaci pa kad taj krene sa pljackom njima nece ostaviti nista vredno daljnje pljacke a najverovatnije je da ce sa pljackom poceti bas od njih samih. Otisli su preko 7 mora i 7 gora u daleku zemlju slicnog demokratsko monrhistickog uredjenja gde su polako trosili plen sakupljen u Tunguziji.

U Tunguziji su gologuzani ostali da se natezu sa novim pljackasima. Tesko je bilo al’ ih je sokolilo to sto se ne bore protiv svoje brace bogatih Tunguzijanaca vec protiv oduvek i svima im mrskih stranaca. Uz malo vestine i srece golje su strance oterale i posle su u placku al’ samo sto je u ratom opustosenoj Tunguziji sada za pljacku malo toga ostalo za njih. Monarhisti su ’teli da se vrate kad je je sa okupacijom bilo gotovo al’ su se predomislili kad su videli sa kojom vestinom su gologuzani pljackali njihove drugare za koje nije bilo mesta u avionu kojim su pobegli iz Tunguzije.

Kad je prva zima dosla ratni komitet golja se nasao u nebranom grozdju jer iako je hrane za njih bilo ostale golje koje su cinile narod Tunguzije su gladovale pa su komitetlije resile da sve nacionalizuju u stave na gomilu ne bi li lakse svima ponesto udelili. To nije islo bez placa, krvi, suza i paljenja brkova i tako nastadose i prvi neprijatelji naroda i drzave u slobodnoj SFR Tunguziji. Popovi zakukase za oduzetom im zemljom i drugim blagom te stadose buniti narod a golje im tad uzese i vlast. Kako narod bez religije ne moze proglasise naucni komunizam novom drzavnom religijom. Ratni komandanti i politicki komesari su pokusavali i u mirnodobskim uslovima da komanduju na osnovama nove naucne religije fabrikama i poljoprivrednim kombinatima al’ nije islo. Tunguzijanci nisu hteli da ih slusaju. Pitali su se  kave veze ima “juris drugovi” sa kopanjem njiva il’ pravljenjem cipela, telefonskom centralom il’ proizvodnjom eksera. Problem su cinili i sveze popljackani al’ titulama okiceni monarhisti (za koje nije bilo mesta u kraljevskom avionu) koji su napujdavali narod na neposlusnost ismevajuci “o ruk” komandire.

Centralni Komitet je zasedao i resio da komadiri dobiju prekomande u krajeve u kojima ih nisu poznavali, da se preodenu u civilna odela, prestanu da se pozdravljaju vojnickim pozdravima, prestanu da se oslovljavaju kao dotad ratnickim nazivima (komesarime, komandiru, porucnice, kapetane i sl.) i da se pocnu predstavljati za inzenjere, profesore, doktore i t. sl. Prevara je uspela jer ni oni sa slicnim titulama koje su si pribavili za vreme vladavine parlamentarne monarhije i za koje nije bilo mesta u avionu nisu bili u stanju da primete da li su novopridosli zaista poput njih doktori, profesori,  inzenjeri i sl. ili obicni mufljuzi i prevaranti sa lepo srocenim titulama i zvanjima. Ubrzo su oformljene skole i univerziteti kao mesta gde se propovedala nova religija. Nauka je morala dati odgovore na sva crkvena ucenja. Uloge mitropolija su preuzele akademije nauka i umetnosti a predsednici ANU su bili drzani ko nekad sto su pape il’ patrijarsi.

Tunguzija je zahvaljujuci novom elanu i postovanju kojeg je narod iskazao prema novoformiranom mirnodobskom komitetu golja pocela da se oporavlja od posledica rata i da se izgradjuje. Kako je vreme prolazilo intelektualci po partijskom zadatku su postajali sve vestiji i vestiji u poslovima koje su obavljali (spijunazi gradjana ali i zanimanjima lekara, profesora i sl. za koje su se izdavali a sa ciljem sticanja poverenja kod naroda) ali, godine su ucinile  svoje pa je doslo vreme da se pristupi smeni generacije. U tu svrhu su  mladje snage (koje su cinili i ratu dokazani pioniri, kuriri i bombasi) polako uvodjene u posao i vremenom su zamenjivale na zadatcima i polozajima  penzionisane prvoborce u ulogama univerzitetskih profesora, lekara i inzenjera. Razvoj Tunguzije je poceo da posustaje jer su se nove snage po staroj dobroj tradiciji NORa sa malo poverenja i puno podozrenja odnosile prema knjigama i njihovim ostarelim drugovima prvoborcima koji su posrnuli i poveli se za davnasnjim trulim klasnim neprijateljem te su poceli citati i o uzasa i sami pisti knjige bas kao sto su to nekad cinili burzuji i rojalisti a protiv cega su se svi zdusno i krvavo borili i pobedili.

Tunguzija je i dalje isla napred ka svom putu u svetliju buducnost a nova intelektualna elita se trudila da nista ne menja i da puno ne talasa. Bacise se i oni na pisanje i objavljivanje tudjih vec napisanih knjiga sa njima kao autorima, senzacionalno otkrivanje vec odavno otkrivenih naucnih dostignuca i drzanje referata po kongresima, simpozijumima i radnickim savetima. Na fakultetima lakoverni studenti su poceli citati knjige do kojih je sada zbog samopromocije svojih profesora bilo lako doci i u dovoljnoj ih je bilo kolicini. Ajd’ sto su citali ni po jada vec su poceli nesrecnici i misliti sopstvenim glavama pa i postavljati neprijatna pitanja na koja pointelektualjeni segrti i kuriri nisu imali odgovor. Opravdanje kojim bi se izgovarali zbog ne davanja  odgovora na neprijatna pitanja su nasli u generacijskom jazu koji ih je delio od znatizeljne studentarije. Kako bi generacijski jaz bio prevazidjen profesorcici kurircici su trazili zdrave snage koje ce ih naslediti i koje ce uvesti u istinski posao kojim se od samog pocetka bavila intelektualna elita Tunguzije. Najodanijom i najposlusnijom se pokazala omladina iz ruralnih krajeva Tunguzije kojoj je knjiga isto tako mrska bila kao i njima al’ koji su u sve, bas kao i oni, voleli da ture svoj nos i sve da saznaju. U zamenu za krevet i cist dolnji ves novoproizvedeni asistencici na fakultetima su krenuli medj’ neobuzdanu, mahom gradsku, studentariju uceci ih bratstvu i jedinstvu i legendarnoj prvoborackoj paroli “sto je tvoje to je i moje al’ sto je moje to je samo moje”. Svrha tog spontanog generaciskog druzenja je bila u tome da se lakse osluskuje i prisluskuje sta narod (studenti, njihovi prijatelji, poznanici i rodjaci) misli.

Posle tog druzenja sa u asistente proizvedenim pastirima i cobanicama neki od studenata nikada nisu mogli da diplomiraju a ako se neko i provukao ranije taj ne bi mogao da se zaposli u Tunguziji. Nepodobni su ohrabrivani da se prevaspitaju i priklone tekovinama NORa. U tome su im pomagali, za inace efikasne drzavne bezbednosne sluzbe, fantomski teroristi (reakcija kako su ih strucno nazivali) koji bi nepodobne terorisali (premlacivali, trovali, ubijali, podkradali i sl.) dok bi se institucije drzave Tunguzije trudile svojski da ih u najboljoj nameri “nehoticno” ponizavaju i dalje fizicki i ekonomski iznuruju i sve to samo za njihovo dobro. Neki od pacijenata koji bi bivali uspesno prevaspitani pa bi u dokazanoj vekovima dugoj tradiciji Turaka Janicara bivali mnogo suroviji prevaspitaci drugih nepodobnih elemenata i od samih Turaka tj. u ovom slucaju ispravnih Tunguzijanaca.

Ne lezi vraze, diplomirani studenti za koje nije bilo mesta u Tunguziji bi odlazili u inostranstvo i tamo lepo zaradjivali i usput pljuvali po laznoj Tunguzijanskoj intelektualnoj eliti koja ubrzo vise nije bila tako dobro prihvatana van granica Tunguzije. Dosetise se tu i Tunguzijanski intelektualci po zadatku pa odglumise nekakvu pobunu u kojoj uspese da odane svoje asistencice spijuncice plasiraju na ino trziste ko toboz progonjene intelektualce. Iz pocetka su se spijuncici asistencici dobro uklopili al’ onda ih je neznanje koje su sa sobom iz Tunguzije poneli izdao. Razocarani profesori po zadatku su i licno vise puta pokusavali da izvedu slicne prevare (zeleci valjda da pokazu svojim asistentcicima kako se to radi) ali bi i oni na isti nacin neslavno prolazili. Svet je vec naucio sta to znaci kada se neko iz Tunguzije predstavlja za prof. dr. ovoga ili onoga. Elita intelktualna po zadatku je osnivala i akademije nauka i umetnosti ne bi li mozda akademici bolje prosli na ino trzistu al’ tu su tek propali jer kad neko koga bi proglasili za akademika ne bi  znao ni toliko koliko svrseni gimnazijalac u okruzenju onda mu je dzaba bilo i leptir masne i zvucne titule i iztreniranih manira i para koje je drzao u kesi.

“Kad robu ne mozes da uvaljas na stranom trzistu”, dostise se tunguzijski intelektualci, “ti joj digni cenu, nazovi je: roba za eksport, najbolje iz Tunguzije i sl. pa je prodaji kod kuce. Uvek ce se naci neko dovoljno primitivan i glup, koji je spreman da je kupi.”

Jedina roba koja je pristojno prolazila na izbirljivom ino trzistu su bili sportisti pa je puno paznje poklanjano njima. Na medijima su se cesto pojavljivale parole tipa: “Velik smo mi narod kada mogu sportisti da postizu vrhunske rezultate mozemo to i mi samo treba verovati u nas”. Pri tome niko nikada nije spominjao potplacene suparnicke igrace i sudije na sportskim takmicenjima, klupska i medjudrzavna namestanja rezultata, fitovanje doping testova i sl. Za razliku od tunguzijskih intelektualaca po zadatku spotriste je mnogo lakse bilo isprobati da li su zaista ono za cega se izdaju. Sportisti bi izvodjeni u sportske arene kao sto se konji izvode na trku pa bi se u u relativno kratkom vremenu moglo vidi koliko vrede. Sem toga, od doba ekstravagantnih rimskih careva jos niko i nigde nije konje proglasavao za poslanike niti im je davao bilo kakvu vlast osim one koju, kod navijaca, kao takmicari imaju u hipodromima za vreme trka.

Sledecu smenu generacija je tunguzijska intelektualna elita po zadatku pazljivo pripremila. Procenise da se zemlja njihovom zaslugom razvila i industrijalizovala u tolikoj meri da nema dovoljno pravovernih i ciljevima NORa odanih cobana i pastirica kojima bi mogli da prepuste svoje polozaje. Naoruzani seljackom lukavoscu koja ih je i dovela na upravljacke  polozaje resise da ne rizikuju  sopstvenu buducnost i buducnost svoje dece uvodjenjem tesko proverljive sveze krvi u njihovo elitisticko drustvo. Izlaz iz ove po buducnost Tunguzije i akademski zivot u njoj neprijatne situacije su pronasli u angazovanju najproverenih kadrova o kojima su svi oni vec sve dobro znali. U tu svrhu a akademski zivot uvedose  sopstvenu decu. Akademici i Prof. Dr. tunguzijski po zadatku popunise univerzitete i naucno istrazivacke institute se sopstvenim cerkama i sinovima. Ko god je bio u stanju proizeo  bi u zvanje asistenta sopstvenu kcer il’ sina a ko nije taj bi ih uvaljivao nekom od svojih kolega. Tako se formirase klanovi pa kao sto su nekada pojedine porodice slovile za pekare jer su se generacijama bavile tim zanatom i pekle su hleb tako su i sada pojedine porodice pocele sloviti za tunguzijske naucnike i intelektualce (akademike i prof. dr) jer su eto i one nauku prozvale svojim zanimanjem. Doduse nije uvek bio slucaj da se i otac i cerka bave recimo naukom na masinskom fakultetu il’ otac i sin gradjevinom na gradjevinskom fakultetu ili opet mati i sin hemijom na PMFu nekog od tunguzijskih univerziteta ali je zato prof. dr. ispred imena pojedinim porodicama postao zastitni znak.

Za veliki broj novonastalih intelektualaca (prof. dr. i akademika) Tunguzija bese mala pa se dogovorise medj’sobom da je podele. Carapani kao najbrojniji  se busase u prsa i tvrdise da su za uspehe Tunguzije najzasluzniji upravo oni a da se svi ostali samo provlace na njihov racun i ometaju ih u ostvarivanju jos vecih i znacajnijih dela za pleme i plemensku zajednicu koji predstavljaju pa i za celu Tunguziju ako treba te da bi sva vlast, najvise pocasti i najvece plate u zemlji upravo trebale da pripadnu njima. Tu istu pricu samo velicajuci sebe su pricali u svojim sredinama i dugonogi, brdjani, gorstaci, primorci, doljani, gacani i duvandzije. A narod jadan Tunguziski sta je drugo mogo nego da  poslusa svoje titulisane samonazvane plemenske intelektualce po zadatku pa se pobi medj’sobom.

Kad se raspade Tunguzija nikose Gorscanija, Brdjanija, Primorcanija, Bivsa Tunguzijska republika Duvandzija i Savezna republika Tunguzija. Doljanci nestadose a gacani i dalje ratovase pa i oni odose iz krnje Tunguzije. Tad carapani i dugonogi ukinuse Tunguziju pa nazvase svoju zajednicu jednostavno drzavna zajednica carapana i dugonogih.

Po raspadu Tunguzije zivelo se lose da gore nikad bilo nije pa plemenski intelektualci po zadatku za sve tada okrivise narod u sopstvenim plemenima. “Samoupravljanje nevalja.” Presudise akademci tunguzijski. Otkud cistacice, snajderke i zidari (koji su nastavili i posle oslobodjenja od stranog agresora casno da se bave svojim zanimanjima) mogu bolje upravljati preduzecima od onih medju njima koji su se prozvali prof. dr., akademicima i sl? To ne biva, pa ukinuse samoupravljanje, svu vlast prenese na direktore i upravne odbore a onda se sami potrpase tamo. Tu se jos brze i snaznije pocese bogatiti ali su zato preduzeca i dalje propadala. Na povike izgladnelih radnika tunguzijski intelektualci im odgovorise da su lenji da kradu i zabusavaju. “Osilio se narod ne mozes ga otpustiti.” “Jaki su sindikati pa nece da rade.” “Stare su masine pa ne valjaju”. Zato resise da treba sve fabrike privatizovati i prodati u bescenje pa ih i dzaba treba poklanjati samo da se dovedu gazde i ukine radnicko lenjstvovanje jer ce onda sve da krene nabolje i plate i standard. Govorili su tako redom svi univerzitetski profesori, akademici i drugi samo u tunguzijskim plemenima i nigde drugde priznati intelektualci. Tako je i bilo, intelektualci pokupovase il’ jedni drugima izpoklanjase fabrike al’ opet je narod ziveo sve gore i gore. A i sta ce narod, ko njega za bilo sta pita? Zato svi cutase i trpese. Nije narodu tesko dokle god ga pljackaju i jasu njegovi carapani, dugonogi itd. Samo da nisu stranci, a pogotovo oni iz drugih bivsih tunguzijskih plemena. To je vazno a sve ostalo nema veze. Tako treba, takva nam je tuzna sudbina carapanska, dugonoga... Il’ mozda ipak najpre Tunguzijska?

Pocetkom treceg milenijuma od dana od kada ljudi na celome svetu pocese meriti vreme, sastase se svi intelektualci po zadatku iz nekadasnje Tunguzije u Starome Dasu (glavnome gradu teritorije koju nekad nastanjivese doljani a sada u njemu zive svi sem njih) da se dogovore o zajednickom nastupu na evropsko i svetsko, jos uvek, ino trziste. Uprkos svim marifetlucima koje su u protelkim decenijama izvodili (ratovi, podele, zamena komunistickih kapitalistickim simbolima, kvazi demokratije i navale njihovih krpenih marioneta u ulogama: politicara, predsednika svega i svacega, ministara, gradonacelnika i sl. za koje terase narod svako malo da glasa i zaklinje se) i dalje ih niko nije rado primao niti zeleo od srca da ih prizna u “velikom svetu” za to za sta su se prozvali jos od pobede nad okupatorom i klasnim neprijateljem u davnom, drugde vec zaboravljenom velikom svetskom ratu. Na skupu se lepo izjadase i isplakase na ramenima jedni drugima. Kada se ponalipase razne rakijestine (jer svi na skup iz zavicaja im svoje prepeke donese, ko sto su im to i stari vazda cinili kad god bi stogodj vijecali) bratski se zagrlise, u kolo prihvatise i sve svoje stare pesme tunguzijanske zapevase. U takvom raspolozenju skovase novu zaveru cutanja i to da ce vazda jedni druge univerzitetskim prof. dr. i akademicima nazivati za inat celome svetu, da ce se cuvati, maziti i paziti kao i da ce tvrdu veru davati i jedni se u druge zaklinjati da su oni pravi pravcijati naucnici i intelektualci a ne tek kitnjastim akademskim plastom zaogrnuti ia magarci.

Na jutarnjem plenumu uz kafu i rakijicu svi znacajno i zaverenicki klimase glavama a u sebi se tesise da i nije vazno ako im ni ova nova zavera ne uspe jer ipak oni su suvereni vladari svojih plemena. Svi su svoje zemlje u celini prekrili rojem prisluskivaca kakvih ni demokratskije zemlje nemaju pa me moze ni muva da zucne a da oni to ne saznaju. Sa smesom divljenja i omalovazavanja poneki razmisljase o Orvelu, piscu njihove biblije, i mudrovase u sebi: “Eh kako li je samo dalekovid onaj Englez bio pa nas je vladavini obucio”. Imaju svaki svoje odane uniformisane cuvare naroda, drzave i “ustavnog poredka” koji su tu da poput copra kerova rastrgnu svakoga kog’ im gazda pokaze. Po raspadu Tunguzije u svojim novoformiranim drzavama su im za disciplinovanje (ako zbog nekih spoljnjih ili redje unutrasnjih faktora ne mogu da se posluze uniformisanim licima) ostale njihove odane sudije i sudnice koje su spremne da osude i presude casno i posteno u interesu njihovom (a zna se valjda da je to u intersu pravde, naroda i drzave). Tu su im i krpeni lutci da zamajavaju i ubedjuju narod da glasa, cuti, trpi, nada se boljem i vice “tako treba” kako bi u njihovim plemenima sve bilo pod kontrolom i bez masovnijih, usmerenijih  i organizovanijih buna. Raznorazni tabloidski ad hok biznismeni, manijaci, cedomorci ubice i lopovi su tu da popune prazninu u medijskom prostoru i daju narodu da se jos cime sem sportom i pljuvanjem po krpenim lutcima (kojima kao mitskim licima: bogovima, demonima i ostalima pripisivase nadljudske osobine) bavi.

I tako pointelektualjena druzina kalfi i segrta kao i mnogobrojnih njihovih naslednika i saradnika zivese dugo i srecno na nesrecu sveg ostalog naroda nekadasnje Tunguzije, zemlje koje vise nigde sem u pesmama, pricama i ponekim srcima nema.

Hosted by www.Geocities.ws