knjige prodajem decije i za odrasle

Tunguzijsko društvo je možda ipak najlakše razumeti ukoliko se sagleda preko načina na koji su ga doživljavali sami njegovi građani. Na internet stranici nekog od lokalnih sajtova se našlo razmišljanje jednog njih pod naslovom “civilna kontrola!?” koje u celini prenosim.

Posle tzv. 50o oktobarske revolucije moglo se čuti da ministar odbrane može biti samo neko sa činom generala ili njegov ekvivalent u civilstvu tj. neko sa titulom (ili možda ipak bolje činom) prof.dr. Nedavno je omogućeno mladićima koji su stasali za vojsku da ne idu sa svojim drugim vršnjacima u kasarne i da tamo odsluže svoju rođenjem stečenu obavezu državi da idu u vojsku i budu vojnici. Oni odabrani danas mogu vojsku da služe i na tzv. univerzitetima i fakultetima kod “civilnih generala” tj. onih koji ispred svojih imena pišu ono prof.dr.

Nekada davno kada smo još išli u zabavišta i kada bi smo viđali ovako neskrivenu ljubav između dvoje naših drugara (obično dečaka i devojčice) svi bi smo ih mi ostali okružili i upirući prstima u njih bi vikali onu čuvenu rugalicu “sad se vidi sad se zna ko se kome dopada”. Ja sam nekada išao i u vojsku a i u njen (od danas nedvosmisleno dokazani) ekvivalent u tzv. civilstvu, univerzitet. Dok sam bio u vojsci znao sam da sam bio u vojsci ali dok sam bio na univerzitetu nisam znao da sam takođe bio u vojsci iako sam to mnogo kasnije na jedan jako bolan i neljudski način saznao. Danas je omladini (onima koji posle završene srednje škole mogu da biraju kojim će putem dalje) mnogo lakše da spozna koje im se opcije nude kao i ko je ko, šta je šta a i ko se kome dopada. Mogu da biraju hoće li na berzu rada da do sudnjeg dana čekaju posao ili će u vojsku bilo u uniformana ili u civilkama. Nešto jako malo njih mogu da pokušaju da se školuju negde u inostranstvu ali onda ne treba da računaju na to da će ikada posle sa tim diplomama da konkurišu onima koji su ih stekli u zemlji na ma kojoj od obrazovnih ustanova u kojoj se nastava pohađa bilo u civilkama ili u uniformama.

Ako nastavimo sa ovakvim načinom razmišljanja jasno je da najodgovornija mesta u društvu zauzimaju i obavljaju oni za koje se kaže da su školovani tj. imaju završene nekakve fakultete a sve više je i onih koji se nazivaju magistrima, profesorima i nekakvim doktorima nauka. Svi su oni svoje diplome dobili na nekakvim univerzitetima u zemlji a ako su univerziteti u stvari civilni ekvivalenti za kasarne što se jasno da zaključiti iz odnosa kojeg im vojska a i društvo u celini pridaje onda se pitam šta znači ona krilatica koja se sve češće čuje u javnosti o civilnoj kontroli vojske. Ko koga treba da kontroliše? Koliko ja vidim vojnici u civilkama (oni sa nekom od univerzitetskih diploma izdatih u zemlji) zahvaljujući položajima koje zauzimaju u društvu već kontrolišu civile (one koji nemaju univerzitetske diplome ili im nisu izdate u zemlji). Da li krilatica o civilnoj kontroli vojske znači zalaganje onih bez univerzitetskih diploma da kontrolišu one koji ih poseduju kao i one koji nose vojničke uniforme? Iskreno sumnjam da to potiče od njih. Oni su isuviše zaokupljeni time da uplate tiket za loto ili saznaju rezultat neke utakmice. Pre bih rekao da to “civilni generali” hoće da kontrolišu svoje kolege u uniformama a to onda nije ništa drugo osim obične borbe za vlast u okviru iste institucije.

Priča se o smanjenju broja aktivnih vojnih lica i o njihovom prevođenju (prekvalifikaciji) u civilstvo. Šta sad pa to znači? Jel to, da će vojna lica preuzeti obavljanje svih poslova u onome što je od civilnih sektora preostalo? Izgleda da ona krilatica “svi smo mi armija” koja je za vreme maršala važila a koja je tokom postmaršalskih godina prestala da se koristi ponovo na snazi.

U drugim zemljama postoje naselja u kojima žive isključivo vojna lica i njihove porodice kako bi se izbegli eventuani incidenti između njih i civila. Pitam se mogu li vojna društva da skupe dovoljno hrabrosti pa da osnuju civilna naselja u kojima bi živeli samo civili, slobodno i bez vojne kontrole?

Na sreću svih nas, Tunguzija, zemlja koje nema, je ipak samo fikcija koja je lišena svake realnosti sveta u kojem živimo i njegove humane demokratičnosti.

Tunguzijsko dru{tvo je mo`da ipak najlak{e razumeti ukoliko se sagleda preko na~ina na koji su ga do`ivqavali sami wegovi gra|ani. Na internet stranici nekog od lokalnih sajtova se na{lo razmi{qawe jednog wih pod naslovom “civilna kontrola!?” koje u celini prenosim.

Posle tzv. 50o oktobarske revolucije moglo se ~uti da ministar odbrane mo`e biti samo neko sa ~inom generala ili wegov ekvivalent u civilstvu tj. neko sa titulom (ili mo`da ipak boqe ~inom) prof.dr. Nedavno je omogu}eno mladi}ima koji su stasali za vojsku da ne idu sa svojim drugim vr{wacima u kasarne i da tamo odslu`e svoju ro|ewem ste~enu obavezu dr`avi da idu u vojsku i budu vojnici. Oni odabrani danas mogu vojsku da slu`e i na tzv. univerzitetima i fakultetima kod “civilnih generala” tj. onih koji ispred svojih imena pi{u ono prof.dr.

Nekada davno kada smo jo{ i{li u zabavi{ta i kada bi smo vi|ali ovako neskrivenu qubav izme|u dvoje na{ih drugara (obi~no de~aka i devoj~ice) svi bi smo ih mi ostali okru`ili i upiru}i prstima u wih bi vikali onu ~uvenu rugalicu “sad se vidi sad se zna ko se kome dopada”. Ja sam nekada i{ao i u vojsku a i u wen (od danas nedvosmisleno dokazani) ekvivalent u tzv. civilstvu, univerzitet. Dok sam bio u vojsci znao sam da sam bio u vojsci ali dok sam bio na univerzitetu nisam znao da sam tako|e bio u vojsci iako sam to mnogo kasnije na jedan jako bolan i nequdski na~in saznao. Danas je omladini (onima koji posle zavr{ene sredwe {kole mogu da biraju kojim }e putem daqe) mnogo lak{e da spozna koje im se opcije nude kao i ko je ko, {ta je {ta a i ko se kome dopada. Mogu da biraju ho}e li na berzu rada da do sudweg dana ~ekaju posao ili }e u vojsku bilo u uniformana ili u civilkama. Ne{to jako malo wih mogu da poku{aju da se {koluju negde u inostranstvu ali onda ne treba da ra~unaju na to da }e ikada posle sa tim diplomama da konkuri{u onima koji su ih stekli u zemqi na ma kojoj od obrazovnih ustanova u kojoj se nastava poha|a bilo u civilkama ili u uniformama.

Ako nastavimo sa ovakvim na~inom razmi{qawa jasno je da najodgovornija mesta u dru{tvu zauzimaju i obavqaju oni za koje se ka`e da su {kolovani tj. imaju zavr{ene nekakve fakultete a sve vi{e je i onih koji se nazivaju magistrima, profesorima i nekakvim doktorima nauka. Svi su oni svoje diplome dobili na nekakvim univerzitetima u zemqi a ako su univerziteti u stvari civilni ekvivalenti za kasarne {to se jasno da zakqu~iti iz odnosa kojeg im vojska a i dru{tvo u celini pridaje onda se pitam {ta zna~i ona krilatica koja se sve ~e{}e ~uje u javnosti o civilnoj kontroli vojske. Ko koga treba da kontroli{e? Koliko ja vidim vojnici u civilkama (oni sa nekom od univerzitetskih diploma izdatih u zemqi) zahvaquju}i polo`ajima koje zauzimaju u dru{tvu ve} kontroli{u civile (one koji nemaju univerzitetske diplome ili im nisu izdate u zemqi). Da li krilatica o civilnoj kontroli vojske zna~i zalagawe onih bez univerzitetskih diploma da kontroli{u one koji ih poseduju kao i one koji nose vojni~ke uniforme? Iskreno sumwam da to poti~e od wih. Oni su isuvi{e zaokupqeni time da uplate tiket za loto ili saznaju rezultat neke utakmice. Pre bih rekao da to “civilni generali” ho}e da kontroli{u svoje kolege u uniformama a to onda nije ni{ta drugo osim obi~ne borbe za vlast u okviru iste institucije.

Pri~a se o smawewu broja aktivnih vojnih lica i o wihovom prevo|ewu (prekvalifikaciji) u civilstvo. {ta sad pa to zna~i? Jel to, da }e vojna lica preuzeti obavqawe svih poslova u onome {to je od civilnih sektora preostalo? Izgleda da ona krilatica “svi smo mi armija” koja je za vreme mar{ala va`ila a koja je tokom postmar{alskih godina prestala da se koristi ponovo na snazi.

U drugim zemqama postoje naseqa u kojima `ive iskqu~ivo vojna lica i wihove porodice kako bi se izbegli eventuani incidenti izme|u wih i civila. Pitam se mogu li vojna dru{tva da skupe dovoqno hrabrosti pa da osnuju civilna naseqa u kojima bi `iveli samo civili, slobodno i bez vojne kontrole?

Na sre}u svih nas, Tunguzija, zemqa koje nema, je ipak samo fikcija koja je li{ena svake realnosti sveta u kojem `ivimo i wegove humane demokrati~nosti.

Tunguzijsko drustvo je mozda ipak najlakse razumeti ukoliko se sagleda preko nacina na koji su ga dozivljavali sami njegovi gradjani. Na internet stranici nekog od lokalnih sajtova se naslo razmisljanje jednog njih pod naslovom “civilna kontrola!?” koje u celini prenosim.

Posle tzv. 50o oktobarske revolucije moglo se cuti da ministar odbrane moze biti samo neko sa cinom generala ili njegov ekvivalent u civilstvu tj. neko sa titulom (ili mozda ipak bolje cinom) prof.dr. Nedavno je omoguceno mladicima koji su stasali za vojsku da ne idu sa svojim drugim vrsnjacima u kasarne i da tamo odsluze svoju rodjenjem stecenu obavezu drzavi da idu u vojsku i budu vojnici. Oni odabrani danas mogu vojsku da sluze i na tzv. univerzitetima i fakultetima kod “civilnih generala” tj. onih koji ispred svojih imena pisu ono prof.dr.

Nekada davno kada smo jos isli u zabavista i kada bi smo vidjali ovako neskrivenu ljubav izmedju dvoje nasih drugara (obicno decaka i devojcice) svi bi smo ih mi ostali okruzili i upiruci prstima u njih bi vikali onu cuvenu rugalicu “sad se vidi sad se zna ko se kome dopada”. Ja sam nekada isao i u vojsku a i u njen (od danas nedvosmisleno dokazani) ekvivalent u tzv. civilstvu, univerzitet. Dok sam bio u vojsci znao sam da sam bio u vojsci ali dok sam bio na univerzitetu nisam znao da sam takodje bio u vojsci iako sam to mnogo kasnije na jedan jako bolan i neljudski nacin saznao. Danas je omladini (onima koji posle zavrsene srednje skole mogu da biraju kojim ce putem dalje) mnogo lakse da spozna koje im se opcije nude kao i ko je ko, sta je sta a i ko se kome dopada. Mogu da biraju hoce li na berzu rada da do sudnjeg dana cekaju posao ili ce u vojsku bilo u uniformana ili u civilkama. Nesto jako malo njih mogu da pokusaju da se skoluju negde u inostranstvu ali onda ne treba da racunaju na to da ce ikada posle sa tim diplomama da konkurisu onima koji su ih stekli u zemlji na ma kojoj od obrazovnih ustanova u kojoj se nastava pohadja bilo u civilkama ili u uniformama.

Ako nastavimo sa ovakvim nacinom razmisljanja jasno je da najodgovornija mesta u drustvu zauzimaju i obavljaju oni za koje se kaze da su skolovani tj. imaju zavrsene nekakve fakultete a sve vise je i onih koji se nazivaju magistrima, profesorima i nekakvim doktorima nauka. Svi su oni svoje diplome dobili na nekakvim univerzitetima u zemlji a ako su univerziteti u stvari civilni ekvivalenti za kasarne sto se jasno da zakljuciti iz odnosa kojeg im vojska a i drustvo u celini pridaje onda se pitam sta znaci ona krilatica koja se sve cesce cuje u javnosti o civilnoj kontroli vojske. Ko koga treba da kontrolise? Koliko ja vidim vojnici u civilkama (oni sa nekom od univerzitetskih diploma izdatih u zemlji) zahvaljujuci polozajima koje zauzimaju u drustvu vec kontrolisu civile (one koji nemaju univerzitetske diplome ili im nisu izdate u zemlji). Da li krilatica o civilnoj kontroli vojske znaci zalaganje onih bez univerzitetskih diploma da kontrolisu one koji ih poseduju kao i one koji nose vojnicke uniforme? Iskreno sumnjam da to potice od njih. Oni su isuvise zaokupljeni time da uplate tiket za loto ili saznaju rezultat neke utakmice. Pre bih rekao da to “civilni generali” hoce da kontrolisu svoje kolege u uniformama a to onda nije nista drugo osim obicne borbe za vlast u okviru iste institucije.

Prica se o smanjenju broja aktivnih vojnih lica i o njihovom prevodjenju (prekvalifikaciji) u civilstvo. Sta sad pa to znaci? Jel to, da ce vojna lica preuzeti obavljanje svih poslova u onome sto je od civilnih sektora preostalo? Izgleda da ona krilatica “svi smo mi armija” koja je za vreme marsala vazila a koja je tokom postmarsalskih godina prestala da se koristi ponovo na snazi.

U drugim zemljama postoje naselja u kojima zive iskljucivo vojna lica i njihove porodice kako bi se izbegli eventuani incidenti izmedju njih i civila. Pitam se mogu li vojna drustva da skupe dovoljno hrabrosti pa da osnuju civilna naselja u kojima bi ziveli samo civili, slobodno i bez vojne kontrole?

Na srecu svih nas, Tunguzija, zemlja koje nema, je ipak samo fikcija koja je lisena svake realnosti sveta u kojem zivimo i njegove humane demokraticnosti.