Vasilije Raickovic se rodio 1903. godine,� osmo dete od dvanaestoro. Otac, Stevan Raickovic, je bio obrazovan covek, jedno vreme gradonaclnik Podgorice, pa je imao sredstava da skoluje svu svoju decu. Vasilije je zavrsio Pravni fakultet. Ziveo je u vremenu u kojem su ideali a ne novac davali znacenje zivotu. Bio je clan komunisticke partije i verovao u buducnos u kojoj nece biti gladnih i siromasnih.. Sredinom tidesetih je uhapsen i mucen u zatvoru. Po izlasku iz zatvora odlazi kod brata u Suboticu a zatim u Beograd. Tamo je u prolece 1940. godine sreo moju baku Zlaticu Veselinovic. Ljubav na prvi pogled, vencali su se u novembru iste godine. Po pocetku rata 1941. Vasilije je mobilisan u kraljevsku vojsku, ali ubrzo prelazi na stranu komunista i organizuje ustanak u Crnoj Gori i na Kosovu zajedno sa Ivanom Milutinovicem U avgustu 1941. goine mu se rodila cerka Milica, ali Vasilije je nikada nece videti. U novembru 1941. je ranjen i amputiraju mu obe noge. Skrivali su ga po kucama, ali ga neko izdaje i cetnici ga hapse. Prebacen je u bolnicu u Podgorici koja je bila u rukama Nemaca. Tamo se spijateljio sa jednim nemackim lekarom (govorio je cetiri jezika: nemacki, francuski, ruski i engleski). U februaru 1942. godine je streljan. Kazu da je nemacki lekar plakao.
Posle rata je poglasen za narodnog heroja.
Nikada nije docekao da vidi u sta su senjegovi ideali pretvorili. Mozda je tako bolje.
Vasilije Raickovic