Ova godina počela je na pomalo neočekivan način,nekako tiho,nečujno kao da je htelka da se provuče kroz vrata a da to niko ne primeti.Sećam se proteklih godina kada je Nova godina dočekivana sa pompom,kao kraljica,na ulicama trgovima,u hotelima...I svi bi u anketama na TV govorili kako od Nove godine očekuju da bude bolja nego prošla.Čak i takva ,uobičajena  fraza izostala je ovog puta.Kao i da najoptimističkiji nastrojeni ljudi ne veruju u to.

LJudi su prolazili pored mene kao da ne postojim.Svako je gledao put pred sobom ne obazirući se na druge.Samoća podignuta na kvadrat.Govorim ljudi a mislim na žene.Još jedan dan,nedelja,mesec...bez žene,bez poljupca,nežnosti....Prokletstvo velikog grad ,živiš među hiljadama žena,ne možeš da prođeš ulicom ni desetak metara a da se ne očešeš o neku od njih.A nijedna nije tvoja.Vrlo često nije ničija.Sama ,baš kao i ti.Ali bez interesa za tebe.Žene nisu tako očajne kao mi muškarci i nisu spremne da se podaju i predaju svakom muškarcu.Njihova očekivanja i nade žive do kraja života,ne spuštajući se naniže.One su spremne da čekaju svog princa do kraja bez obzira da li će on ikada stići.