Nafaka je turska reč koja označava sudbinu i odomaćila se u jeziku kojim se služe stanovnici BIH.Bio sam u poseti proteklih mesec dana svojopj rodbini u Bosni i upoznao neke,meni interesantne ljude.Jedan od njih je taksista koji radi u istoimenom taksi preduzeću kao jedan od vozača.Njegovi podaci su prilično uobičajeni-42 godine,oženjen,dvoje dece i obrazovanje potpuno drugačije od posla kojim se bavi.Taksiranje je posao nužde,nikad izbora u Bosni i njime se bave kako legalno tako i ilegalno,na "divlje", svi oni koji ne mogu na neki drugi način da zarade za život.Usled toga i cena taksi prevoza je izuzetno niska.

Njegova firma poznata je po niskim, pristupačnim cenama i organizovana na moderan način u skladu sa postojećim mogućnostima.Vrlo hijerarhijski,i vrlo efikasno ,bez praznog hoda i mogućnosti za ostvarivanje lične koristi,na nemački način.Nadnica niska,puno rada, no on se ne žali nego čak i hvali svog poslodavca zbog sigurne plate od 150 evra mesečno.Ali ipak,planira i svoj privatni biznis.

A njegov poslodavac-e, to je jedna zanimljiva priča,tipična za Zapad,Ameriku možda, ali ne i za Bosnu.U pitanju je pojedinac,bivši portir u nekoj bolnici koji je ujutro dolazio prvi na posao tako da ga svi vide,da svakom poželi dobro jutro a onda bi zaključao portirnicu i otišao da taksira sve do pred kraj radnog vremena.I tako je to trajalo,dovoljno vremena da zaradi da se ne plaši otkaza u državnoj službi,dovoljno da zaradi za kupovinu još jednog vozila i upošljavanje još jednog vozača.I tako je počelo sticanje kapitala...

Na ruku mu je išlo i vreme,završetak rata u Bosni i nepostojanje saobraćajnih veza između dva entiteta,do jučer- dve zaraćene države.Pokidanih veza na sve strane:izbeglice koje se vraćaju kući,roba koja traži kupca sa druge strane entitetske granice.Bilo je posla i para za one hrabre i odvažne.Oni koji su to radili i zaradili svoj kapital uložili su u sopstvene kuće i stanove.On je bio još odvažniji i kupio još vozila.

Sada ima firmu sa tucetom automobila i dvadesetak zaposlenih koji rade za njega.On je uspešan i uvažen biznismen,daleko od običnog portira kojeg bi lekari ujutru ovlaš pozdravili bez gledanja.Takva je njegova "nafaka".

A glavni junak ove priče,taksista,čovek sa zanatom i svršenom srednjom školom čeka da ozdravi(za vreme našeg razgovora bio je na bolničkom lečenju) i da ponovo radi za gazdu-portira,sanjajući vlastiti taksi prevoz za koji još uvek nema dovoljno novca.

Kad  dođem u Bosnu uvek sa mrzovoljom gledam ljude koji stoje na stanici i čekaju autobus,sat-dva samo da ne bi hodali i da ne bi platili nešto više od obične ili pretplatne karte.Stalno se čeka i čeka neki autobus koji nikada ne dolazi na vreme i koji uvek negde kasni.Ima to veze sa istorijom,sa Turcima-Osmanlijama i njihovim mentalitetom.Nešto što ni Austrijanci niti jugoslovenska država nisu mogli da izmene.Čekati nešto što kasni,što je sporo ali dostižno i sigurno.Problem nastaje kada vreme počne da nedostaje a starost preplaši razum da preduzme nešto novo.Onda kada hoćeš ali ne možeš!