Šta je to potrošački mentalitet?Za onog ko nije čitao Ericha Fromma pokušaću da pojasnim jednim vicom.

Došao neki naš čovek po prvi put u Ameriku i krenuo kroz grad sa aerodroma sa rancem na leđima i razrogačeno gleda visoke nebodere svuda oko sebe.Istovremeno,na vrhu jednog takvog nebodera jedna žena u svojim tridesetim godinama odluči da oduzme sebi život usled nesrećne ljubavi i skoči.Igrom slučaja ona padne glavačke u prazni kontejner i umre na licu mesta sa nogama izbačenim izvan kontejnera.Par sekundi docnije naiđe taj naš putnik na taj isti kontejner i zureći u nage,lepo oblikovane ženske noge reče sam sebi vrteći glavom:

-Eto šta ti je potrošačko društvo.Ovakva (žena) bi kod nas bila dobra još 20-30 godina!

Na stranu brutalnost i morbidnost vica ali on dosta dobro i efektno pokazuje situaciju u razvijenom(kapitalističkom) društvu sa tržišnom privredom.Sve se kupuje i prodaje za određenu cenu a svako vredi onoliko koliko ima.

Na pijacama u Minhenu video sam po prvi put voće i povrće iz egzotičnih ostrvskih zemalja Trećeg sveta zajedno sa (domaćim?) krompirom(O mesu i mesnim prerađevinama da i ne govorim).Po umetničkim galerijama,antikvarnicama i Flohmarkt-ima pronalazio sam umotvorine i artefakte autora iz svih delova sveta.Moga sam da naručim i pojedem kod kuće pizzu,kebap ili ćevap kad god sam hteo.

Sa druge strane video sam ičuo najrazličitije ljude,Afrikance,azijate,Istočnoevropljane,neke Nemce,naše ljude pa čak i jednog američkog Indijanca.Bio sam u modernom Vavilonu i sretao različite kombinacije.Crnkinju i Nemca,oboje u kasnim dvadesetim sa bebom u kolicima kako šetaju kroz park.Vrlo lepu,mladu,vitku Tajlanđanku ne stariju od 20 i Bavarca sa šeširom sa peruškom u kožnim pantalonicama u poznim četrdesetim,možda i pedesetim kako se ceri povremeno "vaćari" svoju mladu "suprugu" u metrou.U vozu na sedištima nasuprot meni seli su on,crnac iz srednje Afrike koji je nemački govorio lošije čak i od mene,i ona,Nemica sa tamnim podočnjacima i sivom ,neuglednom kosomu poznim tridestima.Čitavih pola sata držali su se za ruke dok je Švabica poput tinejdžerke tepala i cvrkutala svom"čpkoladnom" draganu ne obraćajući pažnju na svog mlađeg dvojnika,devojčicu od 12 godina i kćerku iz prvog braka,koja je sedela do mene i ćutala.

Da ne nabrajam dalje.Ni sam nisam bio bez "obožavateljki" iz redova našeg naroda.Ponuđena su mi najmanje dva braka iz računa zbog papira,"dilduma",aufenthalt-a.U suštini priče,"izabranici svog srca" plaćaš svakog mesecva određenu sumu novca za "papir" kako bi mogao da živiš i radiš u N emačkoj u najmanjem trajanju od 5 godina(Tada se automatski stiče trajna dozvola nastanjenja u Nemačkoj).

I tako,dok sitni prodavci nestaju sa ulica Minhena ljudi se snalaze i prelaze u sektor usluga pružajući "specijalne","posebne" usluge.Za svo vreme mog boravka nisam video ni tračka nekom egzibicionizmu,raskalašnostiili bahanalijama u životu mojih rođaka i ljudi poreklom sa naših prostora.Svi žive štedljivo i umereno,mnogo skromnije nego Nemci.Oni nemaju rodbinu kao financijsku podršku za "crne dane".Sa statusom Gastarbajtera ,najamne radne snage oni su osuđeni na društvo iz ro0dnog kraja.A prijateljstvo pa i rodbinska veza bsvakodnevno uzmiče pred željom za opstankom ali i materijalnim interesom na ovom vrlo izbirljivom tržištu.Oni koji u tome uspeju daju si oduška izgradnjom vila sa fontanama i kamenim lavovima u stilu Luja XVu rodnom selu.Ili svadbom za 10000 zvanica.Uobraženost i taština vladaju svetom...

I nisu jedini.Nemci su čuveni po štedljivosti ,poslušnosti i organizovanosti gde svako zna šta je red,šta je čije i šta se me a šta ne sme.Ali ne uvek.Tetka mi je pričala kako je jednom u samoposluzi tog dana nestalo hleba pa su se dve žene skoro potukle oko jedine preostale vekne na polici.Svaka od njih je mislila da je prva stigla i da baš ona zaslužuje tu poslednju veknu.Ili ona pričpa o Nemcu koji posle 23 godine braka zameni svoju suprugu za "mlađi model sa boljim performansama".I onda,posle razvoda traži savet od svoje bivše žene oko zajedničkog života sa ljubavnicom.

Ljudi u Minhenu se mnogo razvode baš kao i na čitavom Zapadu.Grad je pun slobodnih žena srednjih godina("polovnjača" kako ih naziva moj ujak).Neke se od njih nikada ni ne udaju nego žive sami sa psom ili mačkom koji često ostaju jedini "naslednici" njihove imovine(Priča o ekscentričnoj milionerki koja čitav imetak ostavi svom kućnom ljubimcu nije više toliko retka da bi se objavljivala u novinama)I svi traže neki "sjajni,novi,raskošni model iz snova sa superiornim performansama koji priliči ljudima od stila".

Začudo,tu naši ljudi ne slede Nemce.Oni dugo ostaju u braku pokušavajući da svoj "stari,pouzdani model dovedu u funkcionalno stanje"(Ponekad i sa višestrukim udarcima tavom u glavu) ili "budženjem"(Stavljanje silikona nije tajna za naše žene u inostranstvu bez obzira da li rade na estradi ili ne) .Razvode se u mnogo manjem broju možda zato što za razliku od Nemaca nemaju oslonca(Roditelji naših gastarbajtera većinom  žive u domovini i u poznim su godinama te im je potrebna pomoć )tako da se više plaše da ostanu sami u "džungli" nego da nastve dalje sa "starim,dobrim zlom".

U postojbini(ludog) kralja Ludviga saznao sam za ljude koji nisu mogli da gledaju ili pokažu svoja i tuđa lica te su napravili maske od zlata i dragog kamenja,ali su se mnogo plašili8 da ih nezgube i oštete pa su prestali da izlaze iz sopstvenih kuća.

Samoća je ovde stalni pratiolac svakog pojedinca sve do smrti.