BOSNJACI, NE ZABORAVIMO!

: NAZAD NA PROJEKAT POZNATI BOSNJACI :

NEW! English language edition: editor's picks (recommended readings)

Izdanje dopunjeno: 19-Dec-2003.

SVJEDOCENJA IZ SANDZAKA

SANDZACKI ODBOR ZA ZASTITU LJUDSKIH PRAVA I SLOBODA
Novi Pazar 2002.d

Plava biblioteka - Knjiga 17
Urednik: Semiha Kacar
ISBN: 86-82285-19-3 (2002)

sadrzaj:
PRAVO NA ISTINU
OPSTINA SJENICA
OPSTINA TUTIN
OPSTINA NOVI PAZAR
OPSTINA PRIBOJ
OPSTINA PRIJEPOLJE
OPSTINA ROZAJE
OPSTINA BIJELO POLJE
OPSTINA PLJEVLJA

OPSTINA ROZAJE

Salija Kalac (1947) iz Kalaca:

"Sin sam oca koji je 4,5 godina izrobijao njemacke robije za Crnu Goru i za narod koji zivi na tom podrucju. Ja i moja braca (sestorica) bili smo i ostali lojalni gradani Republike Crne Gore. Brat mi je bio u partizanima, kao i to da je prezivio traumu Golog otoka. Ja sam poslije raspada Titove partije i SK postao clan SDA. Biran sam za odbornika Skupstine opstine Rozaje, kao odbornik ispred sela Kalaca. Medutim, dana 10.04.1995. godine, Sluzba drzavne bezbijednosti iz Berana koje ljude ja nikad ni poznavao nijesam, jer nisam bio u situaciji da kontaktiram sa njima niti bilo sto, jer sam zivio kao miran posten gradanin na teritoriji opstine u Rozaje, uhapsili su me sa izgovorom da se kod mene nalazi velika kolicina naoruzanja, da sam naoruzao Sandzak, Kosovo i druge predjele Jugoslavije. Toga dana sam obavljao svoje poslove i radne zadatke sa namjerom da nabavim robu za ugostiteljski objekat koji drzim na magistralnom putu Kalace-Rozaje. Oni su me istog dana, ostavivsi mi kola na ulici sa kljucevima u bravi, priveli u Centar bezbijednosti Rozaje. Stavili su mi lisice na rukama i opalili mi nekoliko samara pod izgovorom da donesem naoruzanje, odnosno da kazem imena ljudi sa kojima navodno radim u trgovini sa oruzjem. Odveli su me tog dana, nazivajuci me pogrdnim rijecima i imenima maltretirajuci me u "nivi", iz Rozaja do Sluzbe bezbijednosti u Beranama. Tamo su me svlacili golog. Tukli su me golog, vezali me lisicama za radijatore, za metalne kase. Od ponedeljka do cetvrtka sam bio pod torturom, svlacen, oblacen i sta sve da ne pricam. Bio sam zatecen. Po mojoj glavi su postojali vidni oziljci od udaraca palicom kao i po drugim dijelovima tijela. Nisam se slikao jer sam tad bio jos u pritvoru. Kada su me izveli na sudenje u cetvrtak primjetili su gradani koji su me vidjeli. Ja sam bio izgubljen. Brat mi je rekao: ti si senuo, otkacen. Bio sam kao drogiran ili sto drugo neznam. Izgubio sam kontrolu i nisam znao ni sta govorim. Nije imalo osnova da me toliko tuku. Kod mene su nasli samo jednu automatsku pusku. To svako dijete ima po Crnoj Gori. Zbog te puske je odgovarao moj sinovac. Nisam je uzeo kod njega za trgovinu, niti za rat, niti za druge stvari, nego buduci da drzim ugostiteljski objekat na magistralnom putu, da mi svaku noc prijete i da mnogi ljudi zamisljaju da imam novca. Drzao sam to u kuci da ne dodem u situaciji da me neko ugrozi. Tog istog dana su mi pretresli kucu i oduzeli pistolj pod dozvolom. Ja imam tri maloljetna djeteta, tri sina. Drugo nisam nepodoban jer sam 20 godina bio Titov komunista. Dozivio sam traumu. Nazalost, odveli su me ljudi koji su imali svoju mutnu proslost. Tukli su me isto inspektori Ranko Popovic i Peda Komatina. Dozivio sam ono sto nikad u posvijesti nisam mogao zamisliti, da se u jednoj pravnoj drzavi moze dogoditi covjeku koji je 47 godina poziveo sa ljudima bez ikakvih ekstremnih politickih naboja. I u svemu tome ja sam u datom momentu bio haluciniran, ili sta se dogodilo ne znam, sjecam se samo dok sam bio privezan lisicama za radijator, ucio sehade. U meduvremenu je usao jedan i govorio mi, "nema Alaha, nema Kur'ana". Odgovorio sam mu da ima i Alaha i Kur'ana. Poceli su me tuci po tabanima, rukama, nogama. Udarali su me i u predjelu grudnog kosa, naparice palicom. I dalje su mi govorili nema Alaha. Ima. Ja vjerujem u Alaha i u Kur'an, vjerujem u Bibliju i sve svete knjige koje drze da su ljudi ljudi i da nide tamo nema ekstremnog. U neko doba nocu dovodili su mi ljude sa ulice da potvrde da sam trgovao s oruzjem. Tako mi je jedan od tih rekao da mi je prodavao oruzje. Odgovorio sam mu: vjerovatno si mi nudio. No jesam li ja to kupio? -Nisi, odgovorio je! Rekao sam im da me mogu natjerati da pricam laz i paralazi i sve sto im odgovara. Ali, sutra kad budemo na sudu, trazicu po Bibliji ili Kur'anu, da postavite svoje dijete da tvrdite da je to tako. Vidio sam da se radilo o karakternom covjeku. Udario ga je znoj, bledilo i rekao mi je: izvini Kalacu, ja sam se nasalio. Nemam daha, nemam rijeci da pricam ono sve sto se dogodilo. Ucjenjivali su me. Osnovni sistem ucjene je bio da ja budem spijun. Trebalo je da kazem ko ima samo jednu cijev ili jedno "grlo". Ja niti sam u situaciji da znam niti bi to radio. Nisu mi nudili nista drugo ali zna se, da me puste, da me oslobode. Protiv mene je podignuta optuznica i ovih dana mi je zakazano sudenje u Rozajama. Nasli su mi to oruzje. Ljudima kod kojih se nade oruzje, a nisu clanovi SDA, privode ih, oni predaju oruzje i puste ih kao da je sve normalno. Medutim kod mene je savim druga situacija. Buduci da sam bio odbornik u Skupstini SO Rozaje... Ali ni jednog momenta, tamo postoje i stenogrami, nisam zagovarao drzavu u drzavi. Ali kao svaki jugoslovenski gradanin, jesam za ljudska prava, da covjek smije svoju licnu kartu pokazati. Kada su me pustili iz pritvora nakon tri dana, otisao sam kod dvije radnice Bugarke koje rade kod mog bratuceda da ih uzmem da rade kao konobarice u mojoj kafani. Zaustavila su me trojica policajaca u mjestu Hareme, negdje iznad Berana i pitali me gdje sam bio. Rekao sam im kod tetke. -Nije istina, bio si po konobarice, odgovorili su mi! Sve ovo sto govorim, govorim sa dozom straha".

Zada Hadzic, majka Haruna Hadzica iz Rozaja:

"Sa gornje terase vidjela sam 6-7 landrovera uz tu dzadu pecku. Utrcala sam u sobu i rekla evo ti milicija sa Harunom. Gledala sam kako je milicija opkoljavala nasu kucu. Vidjela sam, zacrnjelo se brdo vojske. Sa tri kamere stoji Harun izmedu njih, dok drugi su trcali za njim kako je on isao kuci, jedni otud, jedni odavud sa svija strana. Sve to vrijeme ja sam ukopana stajala u hodniku, oni su dosli i jako lupali na vrata. Ja sam im otvorila. - Dobar dan, dobar dan, rekose i pravo su usli u Harunovu sobu, ne pitajuci nista ni de je ni sta je. Kamera jedna bila je za Harunom. Ovaj jedan od njih povratio se i rasporedio strazu. Sve su uhvatili oko kuce, nije ostala ni kosara i kokosar su opasali svojom silom. Jedan je u hodniku uperio onu cijev u roblje, drugi je drzao na nisan, automatom, Eskovu porodicu a treci u Harunovu. Djeca su pistala od straha a Harunova zena je plakala. Jedan je rekao: Sta je to, nijesmo dosli da koljemo". Kazem ja njima, vi ste gori nego da ste dosli da koljete. Harun je odmah prisao onoj knjizi. A oni oko njega kamerama uprli prema Harunu. Jedan od njih naredi da nas sve isceraju iz te sobe gdje je bio Harun i zatvorise vrata, okrenu se meni jedan i rece: "bez komentara, jednu da nijesam vise cuo". Ja sam izasla u hodnik i stojala. Odjednom, otvorise se otud vrata. - Ko je Harunova majka? Rekoh, ja. Kaze mi da nadem oruzje to i to poredi kako je zapisao. - Nemamo mi oruzje, rekla sam mu. A on meni razdra se koliko je mogao: "Slucaj, nikad sina neces vidjeti ako to ne ucinis". Necu ti naj, rekla sam mu. Ja sam to bacila. Cula sam da se radi mom djetetu o glavi, da ce kuca da se pretresa i zbog toga sam to najvise uradila. A on meni ovako - sto je skupa tvoga sina glava. - Vala koliko tvoja je skupa, rekoh. U tom trenutku ja sam jako zapistela, jedan od njih je otvorio vrata, a Harun ne dize glavu sa knjiga i rece mi: "Majko, ako znas to, nadi". Ja sam opet rekla - to mogu da nadem a drugo ne znam. Sad ce mi doci covjek, sestra je otrcala da ga trazi. I ti specijalci su me pozurivali: Hajde, hajde gdje si ga bacila, njih sedmorica osmorica pratili su me sa kamerom. I pitaju me: "de je to, de je to", a ja ga alahami bacila i snijeg ga zatrpao. Ja malo onaj snijeg makoh ispod i oni uzese taj pistolj, gledaju ga i vicu: "ha, kakav je", dok drugi jednako snimaju. Ja njima rekoh - pomerite se odavde i ne drzite me na hladnoci. A oni meni: "hajde reci, gdje je drugo oruzje. Ponovo su mi naredivali da trazim oruzje gdje smo ga sakrili. Ne znam de je, govorila sam. A oni:"znas, znas". Harun mi rece ako znas trazi. I ja sam otisla da trazim a dvojica policajaca su sve za mnom isla. Nasla sam i dosla sam dolje kod njih. Primjetila sam da se policajci nesto dosaptavaju i smiju se desetorica. Jedan rece: tetka, od koga ste se naoruzali, da li od Milosevica?" Vala od jednog jesmo, da li od Milosevica, ili Momira ili Mila. Seselj je lani viko, nemoj u Rozaje da kolju kurbane no cemo mi njih svija poklati. Ha-haaa, smijali su se specijalci. Izmotavali su se sa mnom, kroz smijeh i sprdnju, govoreci da kazem: Ceselj a ne Seselj. Ja sam im rekla - nemojte da se izmotavate sa starom zenom, da ima vlasti i zakona vi ovdje ne bi dosli, no bi otisli u drugo mjesto i tovarili bi to oruzje. A nas nije sram za to oruzje, sto si ga ti naso, mi imamo dva prsta obraza. Naredili su mi da se sklonim odatle, kada su se oni nesto dosaptavali. Tek tada ja vidim da oni hoce da izvedu mog Haruna da ga snimaju. Ja poslije umrijeh, pa umrijeh, sto sam sve to pricala! Naredise mi da udem u sobu. Dodose i uzese Haruna. Gungula oko njega, oni ga snimaju, kad on ne zna, a ne znam ni ja, niti je on habera imao. Dodose opet za mene da im kazem de je to oruzje, ne moze Harun da ga nade. Odoh ja, a njemu u one cipele usao snijeg, njemu tesko, pa koliko je njemu tesko, onako ubijen i prebijen, on je pocrneo kao civit i vice mi: "tako ti Alaha majko, haj ti u sobu da te ne snimaju." - Tako mi Alaha Harune neka me snimaju, hic me nije strah, prije ce svijet njih pljunut, no sto ce tebe pljunut. Oni su se skrajnuli s kamerom, mene nisu prikazali (poslije toga na crnogorskoj televiziji) a ja sam bila sa Harunom dva puta dole. I opet mene otjerase gore u kucu. Kad gore drugi izjedna pretresaju Harunovu sobu. Ja sam ulegla u sobu. Jedan me pita: "sta gledas tetka?" Gledam vala da mu nesto ne podmetnete, rekoh. Necemo, odgovori on. Mene je najvise strah od toga, a on meni: "zatvori vrata, ostavi nas da radimo svoj posao." Opet su stigla da mene uzmu, jer ne moze Harun da nade to oruzje. Opet sam ja otisla, i opet me otjerali. Dok nije Husein stigao, on je sve dolje kopao. Ja sam ponovo ulegla u sobu. Tek kad je Husein dosao, oni su dvojica pisali sta je nadeno oruzja. Ja sam cucnula pored njih. A jedan me pita: "sta gledas tetka?" Kazem - gledam da li mu od sto jednom nijeste napisali sta ste mu nasli. To ste duplirali. - Necemo, necemo, rece mi. A jedan je prisao pa je htio i to da mi podmetne, gurao je kolegu koji je pisao, sapucuci - marke, marke! Ja se citava ohladih, da nam nije podmetnuo te marke, ja znam da ih nijesmo imali. Srecom, nije onaj drugi to napisao. Ono sto su napisali ponudili su Harunu da potpise, a on nije nista znao, kao da je bio drogiran, i kao da habera nema. - Nudre da vidis sta ste to zpisali? Harun je ovako zazmurio, na jedno oko nije vidio. Procitao je, potpisao i rekao: "Evo ti jedno rjesenje da smo ulazili u kucu, jedno sto smo nasli oruzje, i oni su uzeli duplikat. I ja sam to uzela kod mene. Haruna su poveli, a ja sam mu rekla: na ti jos jedne carape. Harun ziv nece da uzme. Jedan od onih specijalaca rece: "pa uzmi Harune". Te carape je uzeo jedan iz te grupe, a zatim su krenuli. Ja sam na stepenice stala, a on se ozgor obrnuo i stao i rekao mi: "Majko, alahimanet! Ja mu rekoh - alahimanet, da ti Alah dragi pomogne. On je rekao: "Majko, ne boj se". - Ne bojim se, vala vidim glava kakva ti je, i opet se okrenuo ka meni. I tako mi odvedose Haruna".

Projekat Poznati Bosnjaci / 2003 /