Молитве на језеру
2
Николај Velimirović
XXI
Мајко небесна, прими ме у славу Твоју. Јер слава светска где омркне не осване. И круна, коју људи дају, увек је трнов венац за разумне и лудачка капа за безумне. Док је злато под земљом свак га воли и тражи. Кад се попне на главу једнога човека, мрак зависти и мржње ослепи му сјај.
Учини ме скривеним златом у најскривенијој ризници Твојој: да нико не зна за мене осим Тебе. Јер докле ме Ти знаш ја сам знан; докле ме само људи знају, моје је име - сумња.
Сакри ме од злих очију света, јер зеленим од њих. Чувај ме као тајну, коју завист не може наслутити. Буди мудрија од мене, и не објављуј ме никоме. Гле, ја имадох Тебе као најмилију тајну, и објавих Те свету, и свет ми се наруга. Јер завист се руга, кад не може да отме.
Пријатељи моји, шта имате од славе људске до пијанства, које се почиње песмом а завршава лежањем у блату?
Пријатељи моји, сва уста што вам певају хвалу, знају још за једну супротну песму, коју ћете ви чути доцније.
Бежите од славе што личи на кулу сазидану на леђима кита, да вам се не насмеју са обале и непријатељи и пријатељи.
А једнодушна слава што од људи долази најбезславнија је, јер је равнодушна.
Ако ли је ваша слава награда од народа, онда сте ви исплаћени надничар, и сутрашњи дан може да вас избаци из своје њиве.
Заиста, ниједан нови дан не признаје ваш уговор с прошлим даном. Сваки отвара нову њиву и чини нову погодбу.
Ако је ваша слава дело ваше мишице, ваши дани биће гнев, а ваше ноћи страх.
Ако је ваша слава дело ваше мудрости, ова ће бити ујаловљена од славе ваше и неће се моћи кретати.
Ако ли славу своју зовете славом својом, Небо ће вас казнити за лаж и отмицу.
Прошетајте са својом славом по гробљу и видите, да ли ће вас мртви славити.
Заиста, ви већ непрестано шетате по гробљу, и од покретних гробова примате славу. Ко ће вас славити, кад покретни гробови постану непокретни?
Ожалостићете се веома у другом свету, кад будете чули искрено мишљење о себи од оних, који су вас у овом свету славили.
Мајко небесна, сакри ме дубоко од очију људских и од језика људског тамо, куда само Твоје око прозире и где се само Твоја реч чује.
Молим Ти се, Вечна Лепото моја!
XXII
Сине Божји Једини, прими ме у мудрост Твоју. Ти си глава свих синова људских, Ти њихов небесни разум, обасјање и радовање.
Ти си Онај што исто добро мисли у свима људима: иста мисао и светлост иста. Тобом човек човека познаје, Тобом човек човеку пророкује. Твојим гласом људи се чују. Твојим језиком разумеју. Ваистину, Ти си Свечовек, Јер сви људи су по суштаству у Теби и Ти у свима и у свему.
Ти зидаш ум људски, а Твоја сенка разиђује.
Ти си уобличио све облике, и на све њих ударио печат Своје мудрости. Ти си саздао све судове од земље и све их налио песмом и радошћу Светог Јединичног Тројства, а сенка Твоја канула је у сваки суд кап жалости, којом жалосни пишу жалбе на Тебе.
Господе Величанствени, што играш у крилу Матере Своје, оживотвореном Духом Свесветим, исправи ум мој умом Твојим, и очисти га сјајем Твојим од жалосних мисли, од жалосних слутњи, од жалосних планова. Господе Величанствени мој.
Ти испуњаваш сву душу Матере Своје, сва девичанска недра Њена; и ништа нема у души Матере осим Тебе. Ти си Њен сјај и њен глас, заиста - око Њено и песма Њена.
Ти си понос Господа Духа Светог, дејство Његово и плод Његов,- Његово занимање и Његово дивљење! Господе Величанствени, што играш у крилу Матере Своје, оживотвореном Духом Светим!
Ти си храброст Свете Тројице, Њен хероизам и Њена историја. Један тројичан зрак Ти си се усудио пустити у хаос и мрак, и свет је постао, - чудо, кога се око не може нагледати ни ухо наслушати, Творче и ока и уха.
И све ово чудо само је бледа слика Твоја, само умножен и повређен лик Твој у комадима полузрачног огледала.
Срце моје жуди за целим образом Твојим, Сине Божји. Јер горчина је бити део образа Твога, што се несигурно лелуја на океану таме.
Рашири тескобу душе моје, ширино тросунчаног Божанства.
Осветли ум мој, светлости ангела и ствари. Ословеси живот мој, Премудро Слово Божје. Учини душу моју девојком, и буди њено око, и песма њена.
XXIII
Одаја душе моје није изветрена, а Ти куцаш на врата, Страшни Душе Свети. Само један тренутак, док изветрим одају своју од нечистих духова, па ћу Ти отворити. Јер овако и да отворим, Ти не би ушао у одају пуну ружна задаха, и удаљио би се од мојих врата за навек. Само један тренутак, молим Ти се, највећи госте мој!
Ах стиде мој и жалости моја, како се отеже овај један тренутак! Још мало мало, и цели мој век на земљи сместиће се у овај тренутак. А Ти стрпљиво чекаш пред вратима, и ослушкујеш мој дах.
Дрски су незвани гости у мени, дрски и веома намножени. Пођем ли да отворим прозор, они ми затежу руке назад. Пођем ли к вратима, да осетим Твоје животворно присуство, они ми се спутавају око ногу. Везаше ме навиком на њихов гадан задах, па стрепим од свежине и дрхтим од новине. Ах, само да не одоцним да Теби врата отворим!
Но ево и по цену смрти овог ропског живота ја ћу отворити све прозоре широм и именом Пречисте Девојке и Сина Њеног кад уђеш, оживећеш моју лешину Твојим животворним дахом, Твојом младалачком снагом, Твојом љубавном росом.
Душе мушке снаге, јутарње једрине, вечерње тишине; лакши од сна, бржи од ветра, свежији од росе, слађи од матерњег гласа, светлији од пламена, светији од свих жртвеника, снажнији од васионе, живљи од живота, - Теби се молим и поклоним, удружи се са мном на врлетном путу ка вечном блаженству Тројичног Божанства.
Душе огњени, што се никад не одвајаш од Вечног Девичанства, пронзи моју душу, и очисти је, и осветли је, и намириши је небесним тамјаном, и усели се у њу, и учини је Својом невестом, да би се у њој зачела песма мудрости Божје; да би се у њој отворило Око вечности.
Ти што рано раниш и никад не спаваш, научи, ме да бдим будно и чекам стрпљиво.
XXIV
Ти што долеваш од Свога светога уља у звезде, и од безумних пожара правиш кандила пред Славом Небесном, долиј Себе и у моју душу, и од страсног пожара направи кандило пред небесима.
Ти што нечујно ходиш по цветним пољима, и кропиш цвеће Својом благодаћу да кроза њу не гледа крв земље но красота Божја, покропи и поље моје душе својом благодаћу, да се за њ не би рекло: набујало од крви земљине, - него: украшено красотом Божјом.
Ти што по сваком пепелу мешаш и усипаш живот, успи живота и у пепео мога тела, да живим и славим дела Твоја.
Ти што укроћаваш огањ и ветар, и од бесова правиш слуге Вишњега, укроти гордост моју и учини ме слугом Вишњега.
Ти што милујеш зверове у дубравама, помилуј и мене озвереног незнањем.
Ти што свако семе живота оплођаваш; што лебдиш у свакој утроби; што у јајету птичијег гнезда седиш и мајсторишеш ново чудо од живота, оплоди, молим Ти се, и невидљиво семе добра у мени и бди над њим док не узрасте.
Душе Страшни и Свемоћни, што од разбојничких пећина Својим присуством правиш склониште Небу и од страшљиве васионе храм Богу, сиђи у мене, молим Ти се, и начини од шаке пепела оно, што Ти можеш и умеш.
XXV
Душе мртвих, придружите се мом слављењу Небесне Триаде. Каква другог занимања ви имате него или да се грчите од страха далеко од Бога или да се ширите од радости у близини Бога?
Оставили сте телесни пепео, своју омиљену бригу и сада имате да се бринете само о својој наготи. Да ли бар сада увиђате, да није тело давало мирис души вашој но душа телу?
Како је тешко грешној души, кад остане сама са својим пуним мирисом, неразређеним по телу и нескривеним телом! Заиста, точак не иде сам у блато, ако га возар не наведе. Не увиђате ли сада, да је се точак упрљао вољом возара? Точак је примио своју плату, и возар ће примити своју.
Грешне душе, не жудите више да се вратите у тело, да би тобож побегле од злог мириса, што вас тамо гуши. Исти тај мирис ви би опет донеле собом, и умножиле га у новом телу.
Грешне душе, не жудите више да уђете у тело, да би као избегле огањ што вас пече и дим што вас гуши! И огањ и дим ви носите собом; и тело би било не спасилац ваш но жртва ваша.
Но устремите сву пажњу своју у вечно Девичанство Божје, које може разагнати зао мирис из вас; и у Сина Девојачког, који би вас осветлио пламеном мудрости тројичне; и у Духа Свесветога, који би вам додао снаге и храбрости, да се узвисите к ангелским круговима.
Очишћене душе, што миришете заносније од свих балсама земаљских, не одвајајте се од нас земаљских, што још час -два тумарамо по страдалним путевима вашим и по пепелу вашем. Сви чисти на земљи биће чисти и на небу, и биће другови ваши, намирисани рајским балсамом и обучени у девичанску белину.
Усилите љубав своју према нама и молитву своју за нас. Јер између вас и нас нема друге преграде до немоћне завесе тела нашег. Јер ако сте ви и измакли а ми заостали, пут је исти, и град на крају пута исти.
Душе праведне, и ми се молимо Господу за вас, да ваш ход к Њему олакша и убрза. Мада немоћнији од вас ми се ипак молимо Богу за вас. Молимо се из љубави, којом гори срце наше за вас, као што млађи и немоћнији брат пружа руке своје да помогне старијем и моћнијем.
Јер као што су млађа и старија браћа једно тело у очима љубави која их је родила, тако смо ми и ви једно тело у очима премудре и премоћне љубави Вишњега.
Безбројна јата душа умрлих, не делите се и не збуњујте се, и не обзирите се више на хладно острво земаљског живота, уз које смо ми малобројни још за час - два припијени док се и ми не придружимо вама у лету за топлије и светлије пределе.
За све вас, и праведне и грешне, молимо се ми полумртви полуживи, Небесној Милости: да се не збуњујете, да се не страшите и не обзирете назад, но пуним летом да се устремите све напред и све навише, -
ка светлости и радости
ка миру и пуноћи.
XXVI
Устаните сва створења и послужите Господу, живоме и брижноме за вас. Поклоните Му се и послужите Му, јер нико вас већи од Њега не посети у овој долини страха и плача.
Слуге долазе и праве се господарима. Господар дође и направи се слугом. Слугарски господари паште се да загосподаре над што више људи и ствари, а господарски Слуга пашти се да послужи што већем броју људи и ствари.
Устаните лилије пољске и замиришите, јер ваше име поменуше Његова света уста.
Устани камење и поклони Му се, јер по теби су ходиле свете ноге Његове.
Устани пустињо и зарадуј се, јер тебе је Он осветио најдужим и најтајанственијим молитвама.
Устани пшеницо и лозо, јер Он вас је благословио мимо све ствари. Устаните и благословите Га.
Устаните рибе и прославите Господа, јер беше гладан и нахранисте Га.
Устани водо и ваздуше и послужите Му, јер Он вас је Својом силом чистио и умиривао.
Устани дуде и обуци се у свилу, јер на теби Он угледа грешника и спасе.
Устаните овце и волови и испуните се страхом, јер у вашем худом обиталишту Он се роди.
Устаните тице и запојте, јер вас Он уздиже за пример људима.
Устани уље и разгори се пред престолом Његовим, јер тобом помазан Он се зарадова и спасе грешницу.
Устаните трње и трско и застидите се, јер ви Му бол зададосте.
Устаните гвожђе и дрво и покајте се, јер и безвољно нанесте Му муке на крсту.
Устаните житељи градова и заридајте, јер ви Му не веровасте.
Устаните старешине народне и поспите се пепелом, јер ви Га осудисте.
Устаните сиромаси и пригрлите Га, јер Он је богатство ваше.
Устаните краљеви и положите круне пред Њим, јер Он вас је једини научио правој мудрости о првенству и старешинству.
Устаните грешници и зајецајте пред Њим, јер једино Његова рука не баца се каменом на вас.
Устаните праведници и бдите, јер Вођ ваш долази вам.
Устаните све звезде и заиграјте, јер Светлодавац ваш иде вам у посету.
Устани васионо и забруји песму Господњу, јер Господ живи и брижни за тебе, ушао је у тебе.
XXVII
Тице ме Твоје буде изјутра, а шум језера успављује увече. Не буде ме тице, нити ме успављује језеро но Ти, Гласодршче Господе.
Ти позајмљујеш тицама глас Свој и језеру шумор поноћни. Свакоме грлу Ти позајми глас, и у сваку твар затвори аваз. Окружен сам гласоношама Твојим, као ученик многим учитељима, и слушам их неуморно од зоре до месеца.
Гласодршче Господе, говори јасније кроз гласоноше Твоје.
Сунце ми говори о сјају лица Твога, а звезде о хармонији бића Твога. Иним језиком говори сунце, а иним језицима говоре звезде, но сви језици налевају се из истих гласница. У Тебе су гласнице, и Ти пусти први глас што задрхта у глувилу и безобличју ничега, и разби се у безбројне гласове и гласоноше као громовни облак у капље кише.
Гласодршче Господе, говори јасније кроз гласоноше Твоје!
Један усклик оте се из груди Богоневесте кад спази Сина Свога - један глас препуњене љубави, која се није могла задржати у ћутању. И тај усклик одјекну у срцу Сина, и одјек тај -тај одговор Мајци на љубав -растури Дух Свети снажним рукама по васцелом простору. Отуда је сав простор испуњен гласоношама Твојим, Песмо моја и љубави моја.
Гласодршче Господе, говори јасније кроз гласоноше Твоје!
Зато си Ти и говорио у причама, Сине Божји, и тумачио речима и оживљавао речима, јер си познавао тајну љубави. А тајна љубави тајна је речи. Кроз сва бића, као кроз трубе танане и пламене, излиле су се речи а кроз речи Љубав Неба.
Гласодршче Господе, научи ме Љубави Твојој кроза све гласоноше Твоје.
XXVIII
Нем и немушт осећам се, Раскоши моја, кад хоћу да изразим постојанство Твоје, и сву пуноћу Твоју. Зато и молим сву васиону, да клекне са мном и говори место мене, немог и немуштог.
Зидам Ти камене олтаре, камени Темељу надања мог. А гордељиви синови света, што се праве ближи суседи Тебе од светитеља Твојих, ругају се: гле незнабошца, како се радије клања камену него Господу!
Заиста, не клањам се ја камену него заједно с каменом Господу Живоме. Јер и камен се удаљи од Господа и треба спасења. Грех ме учини нечистијим од камена пред лицем Неба. Нека се и камен спасе заједно са мном, и као оличено постојанство нека помогне мојим слабим речима изразити постојанство правде Божје. За то грлим камен као сабрата у пропасти и као сабрата у молитви и спасењу.
Палим уље и восак на каменом олтару, Светлости Неугасива. А гордељивци се надимају и вичу: гле мужа сујеверна, који не зна, да је Бог дух!
Зна слуга Твој, Господе, да си Ти дух, но зна и Твоју милост према свакој плоти. Па кад видим блиставо уље и мирисни восак, ја говорим себи: шта си ти бољи од уља и воска? Као што сунце у подне тако уље и восак у поноћи јасније представљају светлост Господа славе него твој језик. Нека ти буду помоћ у молитви. Нека ти буду сабраћа у молитви и спасењу.
Красим олтар Твој дрвеним иконама, и златним крстовима, и сребрним рипидама, и свиленим тканинама, и књигама спасења, кожом обвијеним. И чиним дубоке поклоне пред окићеним олтарима Твојим. А гордељивци се смеју и говоре: гле идолопоклоника, који се не клања Господу но немуштим стварима!
А Ти знаш, једини Идоле мој, да се ја само Теби клањам. Но да не би гордост савладала моје срце и одложила спасење моје, ја призивам и дрво и траву, и смоле и животиње, да заједно са мном вапију к Теби, свако својим језиком. Гле, сва створења потребују спасења, за то сва и треба да се здруже на молитви са човеком, вођом греха и вођом спасења.
Освећујем хлеб и вино на олтару Твоме, и храним њима душу своју. Нека се ругају гордељивци до краја времена, ја се нећу постидети жеље, да се Тобом храним и појим, Животворна Храно моја.
Клањам се пред олтаром каменим, да бих се научио сматрати све што једем Твојим светим телом, и све што пијем Твојом светом крвљу.
Молим се са свима створењима и за сва створења, да бих се научио смирењу пред Тобом, и да бих исказао сву тајну моје љубави Теби, Љубави Свеобухватна.
XXIX
За све грехе људске кајем се пред Тобом, Многомилостиви. Гле, семе свих грехова налази се у крви мојој! Својим напором и Твојом милошћу ја угушујем тај зли усев дан и ноћ. Да не ниче кукољ но чиста пшеница на њиви Господњој.
Кајем се за све брижне, што клецају под теретом брига и не знају да положе све бриге на Тебе. За слаба човека неподношљива је и најмања брига, а за Тебе је планина брига као грудва снега бачена у огњену пећ.
Кајем се за све болесне, јер болест је плод греха. Кад се кајањем очисти душа, болест ишчезава са грехом, и Ти се усељаваш у душу, Вечито Здравље моје.
Кајем се за невернике, што неверовањем својим гомилају бриге и болести и на себе и на пријатеље своје.
За све богохулнике кајем се, што хуле на Тебе не знајући да хуле на Домаћина, који их одева и храни.
Кајем се за све човекоубице, што убијају туђ живот, да би свој сачували. Опрости им, Многомилостиви, јер не знају шта раде. Јер не знају, да нема два живота у васиони но један, и да нема два човека но један. Ах, како су мртви они, који одсеку пола срца!
Кајем се за кривоклетнике, јер заиста и они су човекоубице, себе убице.
За све пљачкаше браће своје и гомиларе непотребног богатства плачем и уздишем, јер душу своју сахранише, и немају с чим преда Те изићи.
За све гордељиве и поносите плачем и уздишем, јер су пред Тобом као просјаци с празном торбом.
За све пјане и прождрљиве плачем и уздишем, јер посташе слуге слугу својих.
За све браколомне кајем се, јер проневерише поверење Духа Светога, који их изабра, да кроз њих нови живот зида. А они службу животу окретоше на рушење живота.
За све многоглагољиве кајем се, Господе, јер најдрагоценији дар Твој, дар речи, обратише у јевтин песак.
За све рушиоце суседног огњишта и суседног мира кајем се и уздишем, јер проклетство навукоше на себе и на свој народ.
За сва лажна уста, за све мутне очи, за сва горопадна срца, за све ненасите утробе, за све мрачне умове, за сву злу вољу, за све ружне помисли, за сва убитачна сећања, -кајем се, плачем и уздишем.
За сву историју људи од Адама до мене грешнога кајем се, јер сва је историја у крви мојој. Јер сам ја у Адаму и Адам у мени.
За све светове, крупне и ситне, што не дрхте пред страшним присуством Твојим, плачем и вапијем:
Владико Многомилостиви, помилуј и спаси ме.
XXX
Избриши, Господе, сва сећања моја - осим једног. Јер сећања ме чине старим и немоћним. Сећања ми упропашћују данашњи дан. Она ми притискују данашњи дан прошлошћу и слабе ми наду на будућност, јер ми у легионима шапћу на ухо: биће само оно што је било.
А ја не желим, да буде само оно што је било. Ја не желим, и Ти не желиш, Господе, да будућност буде повторена прошлост. Нека буде небивало, оно што се никад не појави. Сувише је скупо сунце, да би гледало само повторења.
Утрвене стазе заводе путника. Дуго је земља ходила по земљи. Досадне су постале ходаџије земаљске, јер се понављају с колена на колено кроз све време. Избриши, Господе, сва сећања моја осим једног.
Једно једино сећање не избриши но појачај у мени. Не избриши но појачај у свести мојој сећање на ону славу, што имадох кад бејах сав с Тобом и сав у Теби, пре времена и времених обмана.
Кад и ја бејах хармонично тројичан у светом јединству као што си Ти од вечности у вечност.
Кад и у мени беше душа у пријатељству са свешћу и животом.
Кад и моја душа беше девичанска утроба, и моја свест мудрост у девичанству, и мој живот духовна сила и светост.
Кад и ја бејах сав светлост, и кад таме у мени не беше.
Кад и ја бејах блаженство и мир, и муке од неравнотеже кад у мени не би.
Кад и ја знадох Тебе као што Ти знаш мене, и кад не бех помешан са тамом.
Кад и ја не имадох граница, нити комшија, нити деобе на ја и ти.
Ово сећање не избриши, Родитељу мој, но појачај.
Мада ми оно открива понор, по коме сада у понижености и ништавилу путујем.
Мада ме оно дели од пријатеља и пријатности. И руши све преграде између Јуче, Данас и Сутра.
Мада ме оно изводи ван себе, и чини ме лудим у очима сапутника мојих.
Заиста, немило ми је свако друштво сем Твога, и свако сећање сем сећања на Тебе.
Милостиви Родитељу мој, избриши сва сећања моја сем једног јединог.
XXXI
Просуо си светлост по мраку, Господе, и произашле су боје и облици. Наднео си се лицем Својим над бездан, коме је име Ништа, и бездан се мучи, да у сенкама изрази лепоту лица Твога. Како Те бездан сања онако Те све ствари казују.
Лепо је и језеро моје док мирно лице сунчево стоји наднето над њим. И сви пролазници хвале лепоту језера мога. Но чим сунце склони лице своје, језеро моје постаје мрак и бездан. И нико од пролазника не даје хвалу језеру осим у присуству сунца и сунчевих сјајних пратилаца.
Лице бездана пјани оне, који не виде наднето сунце над безданом. Лепота ствари почиње од онда, кад гледалац наднесе лице своје над њих. Нема огледала, ако нема лица пред огледалом. Но узалуд је и лице пред огледалом, ако светлости нема.
У светлости лица Твога ја се не огледам на свакој ствари. Без Тебе ја и ствари не би били огледала једно другом но мрак и бездан, и мутна језа.
Извраћају ствари Твоје лепоту као што сан извраћа јаву. Као што ме снови муче тако ме муче и ствари. Јер шта су ствари до снови Твоје неизрециве Јаве?
Суседи моји говоре: сањали смо лепе снове. Васиона ми је сведок, да сте ви лепши од ваших снова. И васиона сања, и не може да се насања лепоте своје. Васионо моја сањива: док сан сања сан плаше се један другог, мада тражи тумача и утешитеља један у другом. Ко је коме пророк: сан јави или јава сну?
Васионо моја лепа: сањај Јаву и Јава ће ти рећи све. Признај Јаву, које си ти сан, и пробудићеш се, и нећеш више гатати о лепоти но бићеш Лепота. Једна је Јава и једна је Лепота, и она је узрок твога сна.
Не говорите ми, децо, о лепоти звезда. Ако Господ извуче себе из звезда, вама ће уста замукнути. Станите у густом мраку крај мога језера и покушајте да му певате. Заиста замукнућете и мучаћете до сунчане зоре, док сунце не полије језеро својом лепотом и не учини ваше безгласно грло гласним.
Од Твога лица поливају се лепотом све ствари. По Твојој лепоти плива васиона као шајка по мору.
И над хладан пепео кад се Ти наднесеш, пепео се преображава и добија лице.
Уразуми срце моје, Господе мој, да се не заноси смртном лепотом но Тобом, Бесмртна Лепото моја.
Једина Лепото моја!
Дај ми Лица Твога; само још више, и више - Лица Твога.
XXXII
Вера Те моја види, Господе. Она је светлост и даљновид очију мојих.
Вера је моја осећање свеприсуства Твога. Она ми привија колена к земљи и уздиже руке к небу.
Вера је моја додир душе моје с Тобом. Она покреће срце моје на игру и грло моје на песму.
Кад се ласта приближује, ластавчићи се узнемире у гнезду. Јер и на даљини осећају долазак мајке.
Вера је моја узнемиреност моја, јер Ти долазиш, Мајко моја.
Кад ми пријатељ пише писмо у далеком граду мислећи на мене и ја напуштам друге мисли и мислим на пријатеља свога.
Вера је моја мисао о Теби, што покреће Тебе, Најеластичнијега, да мисли о мени.
Кад се одвоји лав од лавице, замуте се очи лаву од туге за лавицом.
Вера је моја туга моја за Тобом, кад си далеко од мене, Красото моја.
Кад сунца нема, најстрашније буре шибају море.
Вера је моја утишаност буре у души мојој, јер светлост Твоја полива ме и умирује.
Очи моје говорише ми: не видимо Га. А ја их умирих речима: заиста, ви нисте ни створене, да видите Њега но Његово.
Уши моје говорише ми: не чујемо Га. А ја их уразумих речима: заиста, ви нисте ни створене, да чујете Њега но Његово.
Ништа од свега што је створено не може видети и чути Њега но Његово. Створено види и чује створено. Само рођено од Њега може видети Њега. И само рођено од Њега може чути Њега. Не може слика видети сликара, али син сликарев може видети сликара. Не може звоно чути звоноливца, али кћи звоноливца чује оца свога.
Око Га не може видети, јер зато је створено - да Га не види. Ухо га не може чути, јер за то је створено да Га не чује. Али Га вид може видети, и слух Га може чути.
Вера Те моја види, Господе, као што рођено види родитеља свога. Вера Те моја чује, Господе, као што рођено чује родитеља свога.
Бог у мени види и чује Бога у Теби. А Бог се не ствара но рађа.
Вера је моја гњурање у бездан душе моје и испливавање с Тобом.
Вера је моја једино озбиљно знање моје. Све друго је дечје сабирање шареног шљунка на језеру.
Вера је моја једино озбиљно занимање живота мога. Заиста, све је друго комедија чула.
Кад кажем: додај ми вере, ја мислим: додај ми Себе, Оче мој и Боже мој.
XXXIII
Нада Те моја чека, Господе.
Ишчекивање Тебе једина је садржина и једини смисао мога Сутра и Прекосутра.
Трава ишчекује росу, и не вара се. Планина ишчекује громове, и не вара се. Кртица под земљом ишчекује свој оброк, и не вара се. Ишчекивања свих бића Ти задовољаваш.
Ја ишчекујем Тебе, и Ти ми ходиш у сусрет. Према брзини мога хода к Теби и Ти прилазиш к мени.
Шта је Сутра, децо земље, него ваша нада? Искорените ли сву наду своју, умреће и жеља ваша, да осване Сутра.
Не ропћите на Небо, што вам не испуњава све наде, него ропћите на себе, што не умете да се надате. Небо не испуњава наде но наду. Најузвишенију и најјачу наду Небо увек испуњава. Не ропћите на Небо, што Оно не види ваше рођачке и партијске плодове и што не улази у ваше завере једних против других. Оно је видовито и милостиво. Видовито је за свако добро у свакој партији, и милостиво је према немоћи вашој, ако ову прати добра воља.
Моја нада није слутња но извесност, да ћеш Ти доћи. Ти си обећао, и печат Твога обећања ја носим у души својој. Ако још не долазиш, није Твоја кривица но моја. Ти си нежан и сажаљив, па не би хтео, да ме застидиш мојом неприправношћу. Зато лагано ходиш, и непрестано ми наговештаваш долазак.
Безнадежност седи залудна. А моја нада чисти и пере непрестано; и проветрава и кади одаје, у којима ће Тебе дочекати. И брине дан и ноћ, да не заборави штогод, што би Теби било угодно. И призива непрестано ангеле и светитеље - тајновидце - да је упуте, како своју пећину да учини сличном Небу.
Моја нада нема друга ни ортака. Све друге наде ја сам изјурио из себе као доказане варалице. И на њиховом месту сада бујно расте само нада, што Тебе чека.
Кад Ти дођеш, донећеш ми дарове пребогате. С Тобом, Победниче, доћи ће ми и победа над свима досадама и бригама. С Тобом ће доћи светлост, и здравље, и снага, и мудрост, и сва пуноћа свих људских очекивања од почетка до краја времена.
Заиста, људи с многим надама, изван Тебе, седе на планини и чекају излазак сунца са Запада.
А ја стојим окренут Истоку, и знам поуздано, да ће се сунце ускоро родити. Јер видим зору како се румени.
Други саде суве штапове у земљу, и надају се зеленилу и плоду. А по мојој њиви посејано је живо семе, које се зелени и доноси плода.
Моја нада у Теби није гатња но извесност исто онаква као што се сунце мора родити са Истока и као што добро семе, посејано у добру земљу, мора нићи.
Твоја је њива, и Ти си и сејач и семе.
Дођи, Господе, моја Те нада чека!
XXXIV
Љубав ме чини Богом, а Тебе, Боже, човеком.
Где је један, ту нема љубави. Где је двоје уједињено, ту је само призрак љубави. Где је троје уједињено, ту је љубав. Теби је име Љубав зато што Ти је име Јединствено Тројство.
Да си један, Ти не би био ни љубав ни мржња.
Да си двојство, Ти би био неизменичност љубави и мржње. Али Ти си тројство, зато си љубав, и у Теби нема таме ни наизменичности.
Љубав не зна за време и простор. Она је ван времена и ван простора. За њу је један дан као хиљада година и хиљада година као један дан.
Кад сам спојен с Тобом љубављу, онда не постоји небо и земља, - постоји само Бог. Нити постоји онда ја и ти, - постоји само Бог.
Љубав има три ипостаси: девичанство, познавање и светост. Без девичанства љубав није милост но земаљска себичност и страст. Без познања љубав није мудрост но лудост. Без светости љубав није моћ но слабост. Кад се уједине: страст, лудост и слабост, онда постаје пакао, који ђаво назива својом љубављу.
Кад је душа моја пречиста девојка, и свест моја јасновидна мудрост, и дух мој животворна светост, онда сам ја љубав, која се поклапа с Твојом љубављу. Кроз љубав ја видим Тебе као себе, и Ти видиш мене као Себе.
Кроз љубав ја не гледам себе но само Тебе. Кроз љубав Ти не гледаш себе но само мене.
Љубав се жртвује, и не осећа жртву као давање но као добијање.
Децо земаљска: реч је најдужа молитва.
Постоји ли земаљска љубав, питају ме суседи? Онолико исто колико и земаљски Бог! Земаљска љубав, као и све земаљско, само је сан и гатка љубави. Колико идоли личе на Бога, толико земаљска љубав личи на Љубав. Колико дим личи на пламен, толико ваша љубав личи на божанску љубав.
Кад размените златник у грошеве, ви не називате грошеве златником но грошевима. Зашто онда љубав божанску, уситњену и самлевену у пепео временом и простором, називате љубављу а не пепелом?
Господе, удостој ме љубави, којом Ти живиш и живот дајеш.
Удостој ме љубави Твоје, Господе, и бићу слободан од свих закона.
Усели љубав Твоју у мене, и љубав ће ме уселити у Тебе.
XXXV
Мученици праве вере, молите се Богу за нас. Ваша вера приближила вас је сјајном престолу славе, окићеном зрачним серафимима и премоћним херувимима. Ближи сте бесмртности од нас, и молитва ваша чистија је и чујнија.
Помените у молитви својој и нас, да би се и ви још више разгласили по небу. Понесите и нас на себи, па ћете брже и лакше летети ка престолу славе. Ко само себе носи, тај лаганије ходи, и више се спотиче. Што већи терет своје браће теглите, све брже летите.
Рекох људима: сви сте ви мученици но не сви једног мучеништва. Мученици за праву веру нису исто што и мученици за криву веру. Заиста, и кости им се разликују а не само душа. Јер душа преноси своју моћ и немоћ и на кости.
Ви што страдате за праву веру, страдате за оно што ваш духовни вид види. Ви што страдате за криву веру, страдате за оно што ваше телесне очи виде. Ви први страдате за веру у јаву и истину; ви други страдате за сан и призрак.
Своје знање духовни вид назвао је скромним именом - вера. Своју веру телесне очи назвале су гордим именом - знање. И једно и друго је виђење; прво: виђење мирне и блештеће суштине ствари; друго: виђење треперења те суштине по тами.
Од свих ствари најнеизбежније је ваше мучеништво, синови неба и синови земље. Мучење ваше састоји се у бежању вашем. Или бежите од таме ка светлости, или од светлости ка тами. Ако бежите од таме ка светлости, узбунићете свет против себе. Ако бежите од светлости ка тами, Небо ће се удаљити од ваших грчева и ваше пропасти.
Укрштају се путеви синова људских, и сукоб је неизбежан. Јер једни ходе ка Истоку а други ка Западу. Господ је милостив, и шаље ангеле своје свима.
Пуна је душа моја мученика као плодна њива пшенице и кукоља. Једни су окренути ка Истоку а други ка Западу.
Шапћем души својој у поноћи: докле ћеш се распињати између раја и пакла? Сабери се, и крени тамо куда су мученици праве вере ходили.
Шапћем суседу своме у зору: не ударај сувише утрвеним путем, јер многе лешине смрде око њега. Хајмо стазом уз планину, која је врлетна но која не заудара лешинама.
Шапћем јутром и вечером вама, мученицима праве вере: молите се Богу за нас.
XXXVI
Мученици добре наде, молите се Богу за нас.
Ви што закопасте све наде, да би с једном били богати.
Што чекасте крај многих људских надања, и видесте пепео.
Што видесте многе уплакане очи где се враћају са гробља својих нада.
Што чусте многе исповести о злом мирису сваке земаљске наде с другог краја.
И што се дадосте распети за једну изабрану наду, што се не свршава пепелом, ни гробљем, ни злим мирисом.
Вама се молимо и поклонимо: молите се Богу за нас.
Видех дете где дуго јураше за тицом шарена перја и зелена кљуна, па кад је ухвати, тица га укљува, и оно поче плакати.
Рекох: такви сте ви с вашим надама, децо људска, и такав је крај ваш.
Видех опет дете где дуго трчаше за јатом пролећних лептирова, те кад му један лептир беше на домаку он га остави и отрча за другим, који му се учини лепши.
Рекох: такви су синови људски, и такво је њихово трчање кроз цео живот за многим жељама.
Заиста, трка ваша је заморна и бескорисна. Кад вам дође самртни час, нећете умети рећи, за чим сте трчали. И ући ћете у други свет празних руку и збуњена срца.
И синови неба имају заморну трку но не и бескорисну. И кад им дође самртни час, они ће умети рећи, за чим су трчали. И у другом свету имаће пуне руке и одморно срце.
Орао испод облака види јагње у пољу, и спушта се к њему, и пита врапце што стоје на леђима јагњета: не видите ли јагње? - а они му одговарају: не, не видимо. Тако је и с мученицима добре наде. У великој даљини они опазе своју храну, и јуре к њој, док суседи те хране ходе по њој и не виде је.
Дуга је трка за добром надом. Но јунак се решава на трку, и баца све варљиве наде под ноге и гази по њима као по суху лишћу. Многе су премноге препоне до његове наде; - и смрт је једна од препона. Но он их све прескаче, прескаче и смрт, и јури за својом надом.
Мученици добре наде, што се као јато белих голубова вијете у колу око Небесне Светлости, молите се Богу за нас.
XXXVII
Мученици велике љубави, молите се Богу за нас.
Ви што познасте љубав јачу од смрти, молите се Љубави за нас.
Што се срећно извукосте у овом животу из мреже пролазне љубави, која је као мало боје на стени, што киша спира.
Што проповедасте, да је љубав тајанственија од тела, и вечнија од звезда на небу.
Што кроз љубав разумедосте и дрво и камен, и звери у гори и рибу у води. Јер љубав ломи печат свију тајни, и све ствари се показују наге љубавнику своме.
Што љубављу испунисте све пророке, задовољисте све религије, и покристе све законе.
Највећи освајачи, ко је јачи од вас?
Највећи мудраци, ко је мудрији од вас?
Најређи драгуљи, ко је малобројнији од вас?
Богови, што видесте себе у Богу и Бога у себи.
Што имате већу част од ангела, јер ангели посташе ангелима без муке и мучеништва.
Вама се молимо и поклонимо, молите се Богу за нас.
Да се и ми очистимо од призрачне љубави, која се завршује мржњом.
Да и ми крунишемо нашу веру и наду круном, у којој сунца представљају малу вредност.
Да и ми прогледамо, и познамо, и зарадујемо се радошћу којом се само ангели могу радовати.
Да и наш живот постане тросунчано сијање, слично ономе, од кога долази све сијање непомешано с тамом.
Да и ми сагледамо у себи вечиту девојку, и превечног сина девојачког, и духа голубињег.
Мученици велике љубави, само је страдање ваше мање од љубави ваше. Свака љубав земаљска доноси страдање, веће од те љубави. А ви сте заљубили оно што је дуже од времена и шире од простора.
Чујући за ваша страдања ваша смртна браћа држе их за невероватна и неподношљива. Само зато, што се они истина могу пренети у ваша страдања но не и у љубав вашу, у смисао ваших страдања. 6 кад би се могли пренети и у љубав вашу! Сва ваша страдања била би за њих играчка као што су била и за вас. Као што је хладна киша и дување ветра у ноћи играчка за мајку што хита детету своме на дому.
Ономе, ко има циљ већи од света, свет не може ништа.
Онога, ко хита дому ширем од простора, простор не може задржати.
Онога, ко има љубав скупљу од времених творевина, време не може ни спречити ни прегазити.
Кроз све кршеве и олујине Љубав води своје љубимце и вуче их к себи.
Мученици велике љубави, молите се Богу за нас.
XXXVIII
Кроз ствари чиниш чуда, Господе, кад људи изгубе дар чудотворства.
Воду и огањ узимаш за слуге своје, кад се људи одрекну службе Теби.
Дрвету и металу дајеш Своју моћ, која се - презрена од људи - вратила Теби.
Кроз земљу и траву додељујеш милост избраним Твојим, кад људи учине себе нечистим за канале милости.
Кроз тканину и папир зрачи Твоја сила, кад телесност људска преовлада духом.
Кости светитеља гласе име Твоје и присуство Твоје, кад језик људи замукне од неверовања.
Кад генерали забораве побеђивати Ти редове чиниш победницима.
Напунио си огњем мртве ствари, да оне светле кад мрак затвори очи звездама.
Кад нема сунца, папрат и глог преузимају дужност светлења.
Кад слепи постану вође слепима, Ти уступаш вођство коњима и псима.
Кад се болесни наметну болесним за лекаре, Ти чиниш мртве кости и блато лекарима.
Кад твој лик у души људској ишчезне, Ти дајеш силу и моћ Твоме лику на дрвету.
Смеју се они, који ће на крају крајева љуто плакати, и говоре: како могу мртве ствари чинити чуда, која ми не можемо чинити?
Нису ли ствари живе, кад их Ти оживиш? И нису ли људи мртви, кад их ти напустиш, Господе Страшни?
Ангели Твоји знају, а људи не знају, да су све моћи Твоје, у Теби и од Тебе, и да их Ти показујеш свету кроз чисте канале. Шта - ако је камен чист а човек нечист? Неће ли сила Господња показати се пре кроз камен него кроз човека?
Смехом радости смеје се само праведник. Смех неправедника је пакост.
Смеје се неправедник моштима светитеља, и изеде се од смеха пакоснога. О кад би му се дало знати да мртве мошти светитеља крију више живота него његова крв и месо!
Заиста, пакост је далеко од Господа Свемилостивога, као што је увек пакост далеко од девичанства, словесности и светости.
Гле, Словесни Господ увек је готов да људима чини добро кроз људе. Но кад се људи онечисте, обесловесе и обесвете, Свемилосни хита у помоћ људима кроз мртве ствари.
Господе Свемилостиви и Многотрпељиви, не остави свет без канала Твоје моћи и милости.
XXXIX
Знаш ли, дете моје, зашто се затварају облаци онда, кад су поља жедна кише, а отварају онда, кад поља кишу не желе?
Од злочина људи збуни се природа, и напусти ред свој.
Знаш ли, дете моје, зашто њиве понесу тешки плод у пролеће, а у лето дају јалову жетву?
Зато што и кћери људске омрзоше на плод утробе своје, и убијају га у цвету.
Знаш ли, дете моје зашто извори пресушују, и плодови земаљски зашто немају више оне сласти, коју имадоше?
Због греха људског, од кога уђе немоћ у сву природу.
Знаш ли, дете моје, зашто победоносни народ трпи поразе од своје неслоге и раздора, и једе хлеб загорчан сузама и пакошћу?
Зато што победи крвнике око себе, а не победи их у себи.
Знаш ли, дете моје, зашто мајка храни и не може да нахрани децу своју?
Зато што дојећи их не пева им песму љубави но песму мржње према суседу.
Знаш ли, дете моје зашто људи посташе ружни и изгубише лепоту својих предака?
Зато што одбацише лик Божји, што изнутра из душе деља лепоту лика, и навукоше образину земље.
Знаш ли, дете моје, зашто се болести умножише и помори страшни?
Зато што људи почеше сматрати, да је здравље отмица од природе а не дар од Бога. А што се отима с муком, с двојном муком мора се бранити.
Знаш ли, дете моје, зашто се људи боре за земљу, и не стиде се свога равенства с кртицама?
Зато што им земља прорасте кроз срце, те очи виде само оно што у срцу расте. И зато, дете моје, што их грех сувише онемоћа за борбу за небо.
Не плачи, дете моје, скоро ће Господ доћи и уредити све.
XL
Молитвом чистим вид вере моје, да Те не изгуби у магли, Најсјајнија Звездо моја.
Нашто ће Богу твоја молитва? питају ме тамни аргати земље.
Право кажете, синови земље. Нашто ће поларној звезди дурбин морепловца, кад она види морепловца и без дурбина? Но не питајте ме, кад већ знате, нашто ће дурбин морепловцу.
Молитва је потребна мени, да не изгубим спасоносну Звезду из вида а не Звезди да не изгуби мене.
Шта би било од мог унутрашњег вида, кад би престао вежбати га молитвом?
Не вежбају ли се војници земаљски, дуго и напорно, да виде даљне предмете?
Не вежбају ли се ткачи свиле, дуго и напорно, да разликују најфинија влакна?
Како ја да не вежбам вид вере моје, да што јасније види једино благо моје?
Ухваћен у мрежу илузија, ја сам једва сагледао један отвор ван, па зар да га изгубим из вида?
Узмите се на ум, сапутници моји, није јевтина ствар виђење Бога. Ви што жртвујете богатство, да би видели раскош полутара и поларну светлост севера, будите спремни, да скупље платите виђење Онога, према коме је раскош полутара сиромаштина, и поларна светлост - лојана свећа.
Када дате и цео свој живот за виђење Њега, дали сте једва једну потуру. Но Он је племенит и добросрдачан, па и не тражи од вас више но толико.
Ви, вежбатељи тела, што не заборављате ниједно јутро да вежбате своје руке и ноге, и главу и врат, да ли сте ви у истини мисаона бића ви, самураји? Да ли сте ви у истини мисаона бића, ако држите, да ће вера ваша у Бога постати и остати видовитом без вежбања? Све звездано Небо, што још гледа искуство отаца ваших, сведок ми је, да ће вера ваша ослепити, ако у опште икад и прогледа. И на место изгубљеног добра остаће само једно лицемерно назвање.
Држите своје очи само три дана повезане, и осетићете по том, да их вређа светлост сунца. Прекините своју везу с Богом само три сата, и осетићете, да вам је болно гледање у Његову светлост.
Питате ме, колико траје молитва моја? Да ли ме можете разумети, кад вам кажем: дужа је од дана мојих? Јер молитвом својом морам да вежбам и вашу веру, и отварам јој вид, и показујем виђење и Виђеног. Ваистину, молитвом својом испуњавам и своје и ваше дане.
Непрестано кадим молитвом веру своју, да је не заслепе мириси земље.
Непрестано призивам све небесне кругове, да ме подрже у молитви својом вечитом молитвеношћу, да би се и ја удостојио зрети ону Славу и Красоту, која је широм отворена њиховом зрењу.
О сапутници моји, како је величанствено виђење вере! Кунем вам се, кад би ви знали, молитва ваша не би имала ни одмора ни краја.
Sva pitanja i
predloge o sajtu šaljite na adresu:
[email protected]
ili
felix@024wifi.net