sreda, 21. april 2004.
Dušan Rotter Maljkovic  

I ime joj je Cveta Majtanovic! Hip-hip-hooray!Na završnoj manifestaciji u okviru projekta Idol, pobedila je, frazerski receno, „harizmaticna Novosadanka“, nasuprot mladoj i slatkoj – ali avaj! – još uvek neizbrušenoj Leskovcanki Aleksandri (talentovani dijamant ce morati da saceka sopstveno sazrevanje). U prepunoj sali Sava centra dogodila se kulminacija (ali ne i katarza) svih prethodnih kvalifikacija: roditelji i prijatelji su navijali, fanovi podržavali, cak je i sam „svetski idol“ Kurt Nilsen došao da kruniše manifestaciju, pored domacih zvezd(ic)a, koje, ipak, u skladu sa parolom „misli globalno, deluj lokalno“ nisu mogle da budu zaobidene.

Nakon trijumfa, Cveta je, kao po savetu Lise Simpson, „zagrlila gubitnicu“ i obecala oštru borbu na World Idolu (i svoju potencijalnu metamorfozu u mega-bitch), uz suze kojih se ne bi postidela ni Julia Roberts, na svojevremenoj ceremnoniji dodeljivanja Oscara. Tako se okoncala manifestacija koja je nekoliko meseci zaokupljala sve intenzivnije pažnju javnosti da bi, na kraju, cak i taksisti u kasnonocnim rutama pricali o Idolu, a, bogami, i prijateljstva pucala, jer su se podelila oko toga ko je „bolji, talentovaniji, lepši“...

Bez obzira ko je bio u pravu, žiri ili vox populi (emaniran u glasovima publike), citav dogadaj može se posmatrati kao još jedan prilog integraciji Srbije u medunarodnu zajednicu posredstvom pop-kulture. Prvi korak u tom pravcu bio je povratak u Pesmu Evrovizije, cuvenu po tome da se analizom glasanja (tj. dodeljivanja bodova) može dati sjajna skica trenutnih medudržavnih odnosa i vladajuce politi;ke ideologije na evropskom kontinentu. Medutim, Idol je doneo specificnu inovaciju i strukturno predstavlja direktnu suprotnost Eurosongu – dok potonji ima samo jedan pred-izbor, dotle smo Cvetin uspon mogli da pratimo u njegovom kontinuitetu – od razigrane, zabavne tinejdžerke, pa do zvezde u nastanku, kojoj se smeši blistava buducnost na domacoj estradi i BK Soundu. Upravo je to i differentia specifica ove manifestacije – ona nije zainteresovana da pruži gotov proizvod, vec prodaje i sam proces fabrikovanja, koji postaje interesantniji od samog finalnog produkta – opšte zapažanje je bilo da od najužeg izbora srbijanskog idola pevaju bolje lokalne „komšike“ – „ma znaš onu malu, od onog sa treceg sprata, e baš tu...“ Medutim, za taj uprising pevacki kvaliteti su gotovo irelevantni – važna je licnost, i, pre svega, njen javni outlook, njena mogucnost da se transformiše u opšte mesto aktuelnog pop-zvezdolikog stereotipa. Uostalom, nedostatak pevackih kvaliteta (i suvišak marketinškog genija) omogucio je Madonni da postane planetarna pop-diva neizbledive slave – fokusirajuci pažnju javnosti na sve, sem na njen glas, ona je uspela, nizom provokacija, seksualno eksplicitne prirode, da odavno postane idol po definiciji buntu sklonih tinejdžera, i da primeni recept Moderne koji je Wilde odavno (p)ostavio – nije važna umetnost, važan je umetnik. (Kasnije ce Jelena Karleuša, uz svesrdnu pomoc majke, i sama reci da je radila na tome da postane srpska Madonna)

Ovakva forma manifestacije reprezentuje specificnu konverziju industrije zabave na nekoliko nivoa. Prvo, on više ne traži savršenstvo, vec pre opšteprisutno nesavršenstvo, koje ne proizvodi indentifikaciju sa idolom po principu približavanja vecoj perfekciji od sopstvene, vec posredstvom ogledalnog prepoznavanja – novi idol treba da bude, zapravo, savršeni mediokritet. Na taj nacin i u pop-sferi dovršen je osnovni princip kapitalistickog sistema, a to je opšta klasna prohodnost (svako može postati bogat, ali ne mogu svi biti bogati). Drugim recima svako može postati zvezda, ali ne mogu svi biti zvezde, zbog toga što „biti zvezda“ znaci, pre svega, imati fanove, koji nisu zvezde, odnosno sam pojam superstara odreden je, u ovom kontekstu, strogo negativno, upravo posredstvom „sive mase“ obožavalaca koja mu stoji nasuprot. Drugo, razbijena je mistifikacija koja je ranije okruživala svaki slican projekat – idol je sasvim dekonstruisan, on više ne donosi ništa nedoreceno, vec naprotiv – on intrigira sopstvenim nedostatkom tajne, i njegova pojava transformiše u opsesivnu repetitivnost do kraja prepoznatljivog, stvarajuci na taj nacin konzumentsku sigurnost pri izboru produkta, i dajuci srednjoj klasi još jednom, u eri njenog globalnog raspada, iluzornu sigurnost opstanka. Takva strategija reprezentacije „obicnih ljudi“ strogo korespondira MTV produktima kodiranih sa „reality show“, gde i bivše zvezde, poput The Osbournes, sada bivaju prikazani kao „sav normalan svet“, ali i opštoj opsesiji guranja nosa u privatne živote, pogledu u obicno, svakodnevno (a Idol je, seticete se, imao takvih sekvenci), što se u domacem odgovoru na planetarni trend na TV Košavi pokazalo kao cista dosada u kojoj se, gle cuda!, uživa baš kao u dosadi. Jer, to je toliko dosadno da postaje zanimljivo. (Kao što je nedavni debakl Gorcina Stojanovica, Lisice, tzv. „srpski Seks i grad“, bio gledan baš zbog toga što je bio toliko odvratano iritantan). Zašto? Vrlo jednostavno – reality show je, pretendujuci da bude što realniji, zapravo artificijelni projekat, upravo sama srž veštackog, jer se, uvodenjem kamera na scenu „privatnog života“ ovaj bespovratno gubi upravo kroz prisustvo pogleda posmatraca, jer ga posmatrani uvek-vec uracunava i nikad se ne ponaša spontano. Rec je, naprosto, o još jednoj dobro režiranoj predstavi koja cilja da novog idola, u opštoj dominaciji, kako Sloterdijk kaže, cinickog uma, postavi u tacku ambivalencije – naš idol treba da bude cak i nesavršeniji od nas (da bismo se mi osecali bolje) i zbog toga ga i obožavamo: daje nam osecaj mogucnosti sopstvenog uspeha preko njegovog, vec realizovanog uspeha (Jer, ako je on(a) usleo/la, pa svakako i ja to mogu!). Zato volimo da mrzimo Jelenu Karleušu. Ili Cvetu Majtanovic, ako želite. Ili... (dopišite ime vašeg idola)

Za razliku od fabrikacije boy-bendova, na primer, gde se na fizickom nivou eksplicitno traži saobraznost aktuelnim idealima lepote, trenutni „svetski idol“ Kurt Nilsen odstupa od takvog stereotipa, što je uslovljeno nužnošcu njegove genealogije – od onog obicnog, mediokrtitetskog i tu supstanciju zadržava do kraja (vracajuci je sopstvenom izvoru u procesu stalnog narcisoidnog ogledanja). Njegova pojavnost, dakle, nije deus ex machina, vec pre otelotvoruje sam narod, nasuprot ekskluzivnoj uzvišenosti vecnih bogova, tako da je projekat Idol uperen i protiv hrišcanskog sakralnog (još jedna slicnosti sa Madonnom, cije je ime, u zajedno sa njenom umetnickom produkcijom, uvek proizvodilo skandal). U kontekstu Srbije, on deluje protiv pravoslavlja, koje bi da zadrži pravo konstrukcije fetiških idola-svetaca. To saznanje svakako nemaju kreatori BK televizije, ali to i jeste uslov mogucnosti subverzije – kada bi „javno pravoslavni“(a privatno krajnje pragmaticni) vlasnici bili svesni ovog uzurpirajuceg faktora svakako bi ga ukinuli, kao što su ucinili sa Dinastijom i Ozom, jer su, avaj!, te serije bile „nemoralne“. (Važno je primetiti da TV PINK, kao ni B92, nema taj problem, bar u domenu serijskog programa) Stoga ne treba brinuti – Idola ce svakako još biti. Ono što je jedina briga njegovih producenata, a Cvete pre svih, jeste problem njenog daljeg uspeha – ona, naime, „previše dobro izgleda“, odnosno više korespondira imidžu potencijalne americke teenage histerije (hey, Britney, you say you wanna loose control?), a Cveti vrlo slicna Amerikanka nije baš najbolje prošla na recentnom izboru za World Idol.

U svakom slucaju, ja joj držim palceve (jeb’ ga, patriotizam mi je jaca strana, baš kao što rece Voja Šešelj, u supertajnom pismu, prokrijumcarenom iz Haškog tribunala, za Tomu Nikolica). I jedva cekam novi izbor za domaceg idola, s jeseni. A pre toga, ne propustite World Idol. (Ah, ta divna usrecena pop-kultura!) I dobro se zabavite ispred vašeg malog-velikog ekrana – you don’t have to GO PLAY AROUND THE CITY, if you know what I mean…