Razlika medju polovima: muzjak ima repno peraje produzeno u obliku maca i ima gonopodij.
 Zeleni ksifo je jedan izmedju najlepsih predstavnika familije gambusija (Poecillidae) iz kojih je ukrstanjem odgajen prilicno veliki broj lepih i omiljenih akvarijumskih riba. Njegova domovina se proteze od Juznog Meksika do Gvatemale. U duzinu raste od 8 do 10 sm, cemu treba kod muzjaka dodati i duzinu maca (6 do 8 sm). Ksifoi, koje dobijamo u prodavnicama i koje ima vecina akvarista, su proizvod ukrstanja izmedju zelenog i pegastog ksifoa (Xiphophorus helleri guentheri). Mnogo akvarista je i pocelo svoj akvaristicki put sa tom ribom.
 Ksifovo telo je doguljasto i vitko, zenkino malo zdepasto, sa strane stisnjeno, a na ledjnoj strani nesto spljosteno. Smedjezelenkasta osnovna boja je na ledjima tamnija, a na trbusnom delu prelazi u zuckastu boju. Od usta do repnog korena se vuce smedjecrvena linija, koja se kod muzjaka zavrsi na gornjem crnom rubu. Odmah iza polnog organa pocinje tamna linija koja se stapa sa donjim rubom maca. Sredina maca je zelenozute boje. Peraja su zuckasta, na ledjnom peraju su smedje crvene tacke.
 Polove vrlo jednostavno razlikujemo: zenka nema mac, podrepno peraje je normalno, dok se kod muzjaka vrlo rano preobrazi u gonopodij. Posle prvog oplodjenja dobija zenka nad podrepnim perajem tamnu pegu, koju nazivamo zrelosna pega i ona nikada više ne iscezne.
 Kao sto smo vec rekli, prvobitnog zelenog ksifoa srecemo samo jos u akvarijima specijalista, tako da je nemoguce tvrditi da bi prvobitni oblik ksifoa istisnuo na novo odgajene meleze. Melezi su zivljih boja, prilagodjeni i vec tako odomaceni, da ne zahtevaju previse. To su idealne ribe za pocetnike i prosecne akvariste. Prirodni oblik je zelenkast ili nesto pegast i deluje jednostavno. Na suprot njoj obuhvataju gajeni oblici paletu razlicito obojenih ksifova: crveni, zuti, zeleni, crni i razne mesavine ovih boja, kao i crveni sa crnim pegama (Berlinski krizanac) itd. Pored ovih su poznati i oblici sa visokim i produzenim perajima u svim bojama (Simpson ksifo). Cak mozemo naici na liraste ksifoe koji imaju tako duga peraja i gonopodij da se ne mogu vise medju sobom oplodjavati. Tako ljubiteljstvo je mnoge odgajivace promenilo u trgovce melezima.
 Svi ksifoi se veoma jednostavno razmnozavaju, jer odlazu mladj koji je odmah sposoban da se hrani. Muzjak je veoma dobar plivac i jednako dobro pliva napred i nazad, sto dobro koristi pri osvajanju zenke. Pri tome pokusava pokretima gonopodija levo i desno da dotakne zenkin polni otvor i, ako to uspe, oplodi je. Jedno sjedinjenje parova dovoljno je za vise oplodnji, jer zenka moze da sacuva seme muzjaka u neaktivnom obliku. Ponekad je dovoljno samo jedno spajanje za ceo zivot, a obicno jedno spajanje obezbedjuje vise odlaganja potomstva. Jaja se razvijaju u ovarijumu i prehranjuju se iz vlastitog zumanca. Na temperaturi od22 do 25C zenke okote svake 4-5 nedelje 25-150 mladih ribica. Broj okocenih ribica zavisi od starosti i velicine zenke. Mlade ribice su odmah sposobne da treze hranu. Zbog toga brzo rastu, a posebno ako se voda cesto menja.
 Za gajenje ksifoa dovoljan je srednje veliki gusto zarascen akvarijum. Voda ne sme biti premeka (ne ispod 10 dH, a pH 7 ili nesto vise). Zivu i suvu hranu ksifoi ce uvek jesti, ali mora biti i nesto biljne hrane.
 Cesto mozemo opaziti kod zenki, koje su se cesto kotile, da gube zrelosne pege i postaju vitkije. Podrepno peraje se promeni u gonopodij i pojavi se najkarakteristicniji znak muzjaka -- mac. Iz zenke se razvije muzjak koji je sposoban za oplodnju.