Mozda je to bilo prije petnaest godina, mozda i prije sto godina, a mozda je bivalo to uvijek kad mati i otac odu na sijelo.

Raifa, djevojka iz komšiluka, cuvala nas je te veceri.

- Pricala bih ti, ama neceš nikome, nikome kazat' - govorila je sa mindera iznad mene i imala cudno drhtav glas i vreo dah.
- Necu, Allaha mi, pricaj, dabogda umro ako ikom kazem!

Ja sam imao deset godina. Lezao sam pod jorganom, mlaka ugodnost talasala se po tijelu, noc, lelujanje sjenki i zuta, zdepasta glinena pec u budzaku. Tiho.

- Bio jedan otac i imao kcer, lijepu k'o upis. On je cuv'o, a ona rasla i narasla. Kad joj je bilo šesn'es godina, pocela je da treperi. Ti si dijete i ne znaš šta je to kad djevojka zatreperi i kad joj momci pogledaju u pendzer. A otac je cuv'o k'o alem kamen i nije joj dao nidje izac', zakljucav'o je i sakriv'o a ona treperila. I kad bi' 'vako, sjedila prid djamom od pendzera i gledala po sokaku, ona bi razbijala djam i plakala, a suze su joj przile k'o zeravice, sve od puste zelje da nekud izidje, da pobjegne il' makar da vrisne. Eto, to ti je kad djevojka zatreperi, al' šta ti znaš. Znaceš kad budeš viši.

Zacuta i trznu rukama. Na djerdjefu pred njom pucketala je igla probadajuci brzo i praveci ispresavijane, zgrcene šare, vezuci duge, okrugle, uvijek nekako zatvorene i bezizlazne oblike koji su, ne znam zašto, podsjecali na starinske price. Bilo mi je nejasno sve to što je govorila.

- Pa što joj otac nije dao da izidje, nek se igra?
- Eh, otac k'o otac. Što meni moj ne da da idjem di ja hocu! Što je otac vego da ne da!...

Cudio sam se što Raifin glas tako podrhtava i što ga silom prigušuje. Onda je pitao:

- Pa šta je dalje bilo?
- Ništa. Otac joj najstragu napravio golemu i tvrdu kulu od kamena i u nju je zatvorio da ne gleda i ne vidi ništa. Na kulu je metn'o devet brava i devet katanaca, a pendjere je u nebo okren'o da mu šcer sunce obasja. Tamnovala ljepota djevojka, tamnovala sedam godinica, sve cameci i suze roneci...

Raifa se zanijela i pocela s nekom dalekom tugom pjevušiti o toj nesrecnoj djevojci što je otac zatvara i zaklanja od citavog svijeta, a ona jaduje i place, i Raifa tek što nije zaplakala. Noc je kroz tišinu zagrijane sobe zujala jednolicno, bilo je neceg tajanstvenog u tom necujnom zvuku što je ispunjavao sobu i širio se dalje, tamo daleko, kroz pendzere, kroz pomrcinu nad gradom, sjene su postajale zive i ja sam se skupio pod jorganom, zgrcen nekim poluugodnim djecjim strahom.

- Znaš li ti što je djevojka plakala? Kad budeš viši, znaceš. A ona je, eto, plakala i suze su joj bile vrele i grke i progrizale bi kamen. Pa je u samoci uzela da veze jagluk, svilen jagluk na zlatnom djerdjefu, vezla je dan i godinu i izvezla na njemu djidiju Siv-zelen-Sokola. I njemu je plakala, jadikovala, i njega je preklinjala da dodje i da je izbavi iz kamene kule. A kad je vec suzama i kamen protopila, Siv-zelen-Soko nije mogao srcu odoljeti, probudio se i dig'o iz jagluka, a mjesec ga je srmom obasuo.

Rijec ta, Siv-zelen-Soko, rasplinula se u glavi u nešto sasvim neodredjeno i meni je bilo svejedno je li to šejtan ili ptica ili covjek. A Raifa je sišla s mindera i sjela na dušek pokraj mene.

- Zakuni mi se da neceš nikome kazivat' da sam ti pricala! - gladila mi je kosu i gledala u oci.
- Ama, necu, bogami, kad ti kazem! - drhturio sam i drzao se za njenu ruku.
- Nikome?
- Nikome!
- Kad se je prikaz'o njoj; vas u srmalim haljinama, u nje su usahle suze. Kad ju je uz'o oko struka, popucali su zidovi od kamena, a kad je leg'o s njome u dušeke i obljubio je, kula je sva helac bila, nestalo je sa bijela svijeta. I odvede Siv-zelen-Soko djevojku za ruku... odvede sebi...

Bila mi je stegla ruku i podigla me sa lezišta, privukla do sebe i brzo gladila po kosi i obrazima. Sve je više stiskala moje prste i dok su odnekle dopirali izlomljeni akordi sevdalinke što je narušavala noc i tišinu, ona je nesuvislo govorila nešto o djerdjefu i vezu koji ozivljuje i imala je zazarene obraze. Meni se u tim casovima, kroz zbunjenost i maštu punu nejasnih oblika što jure, ipak ucinilo da je nešto lupnulo o prozor. Prestrašen, sakrio sam se njoj u krilo. Osjetih dah vreo i drhtanje. Milovala me je.

Opet je kucnulo. Zatim šuštanje. Tišina i strava.

I najedanput, dok ja nisam smio da gledam na pendzer, kao da je neko prigušeno zovnu: "Raifa!" Ona se digla, na moj uzas otvorila pendzer, i rekla: Eto, sad cu!" i opet prišla meni. Ocekivao sam nešto golemo, nejasno, i u guši me je stezalo na plac. Njena ruka nadje mi se opet na kosi. Raifa me je ponovo gledala u oci, a onda silno, toplo poljubila:

- Nikome, nikome nemoj kazivati pricu! I spavaj, ne boj se, sad ce ti se otac i mati vratit'!

Pa se digla na prozor, šaputala nešto u mrak, prebacila nogu napolje i išcezla. Cuo sam pad na travu. Hladna noc strujala je kroz pendzer. Pored mene prevaljen djerdjef... Siv-zelen-Soko...

Zaplakao sam neodoljivo i gorko.