Kad se, o prevratu, pocelo puškarati po šumama, a vlast se pobojala izgladnjelog naroda, Hamza Brko pobjeze iz Zenice. Imao još dva i po mjeseca odlezati, ali mu dodijalo i on »strugnu«. Docepa se svoje kasabe i one omorikovine iznad nje.

- Bijaše ti onda glava coekova jeftinija veg glava kupusa, moj dragi, a djendar k'o zec: ha se ja dofatih šume - niko za mnom ne smjede.

Zidine na Kozogradu stare su sest stotina godina, medju njima je mahovina, a unaokolo ima korijenja i »zecjeg kupusa« i ziv stvor nece tu umrijeti od gladi. Samo su noci teške i pune hladnih jezivih zavijanja, a dani k'o izdajice...

- Moraš se krit' i vavijek bit' ko zapeta puška. Vuco sam se po planini, jeo ono bozje korijenje, smrzavao se na goloj zemlji medju stjenama, post'o brate, k'o hajvan.

Jele i omorike za nebo su vezane, iza svake viri po jedno oko, samoca je mrzak drug i snaga se pretapa u groznicu, pa strah... Iz dana u dan haljine su bile sve poderanije, blato se gomilalo na zakrpama, lice upadalo medju kosti, a ljudi i casovi mirnog sna bivali rijetki, sve rjedji.

Burazera mi mucili i vodili u djendariju i pitali za me, vele - znaš ti de je on i kazaceš nam, ja l' milom ja l' silom!

I nekako kad se carstvo poce uz grmljavinu ljuljati, kad sreski nacelnik naredi da ga uvijek zandarmi prate do kuce, i kad ljudi »od soja i familije« dobro zakljucaše odnekle nagrabljeno zito, Hamza se zasiti brda, spusti se od jele do jele, od omorike do omorike, jedne noci bratu u kasabu.

- Sakri, pa de znaš! Makar me u duvar zazid'o! Ako ne'š ja cu uzet sikiru pa - u caršiju...

Mršav, bez jednog oka, Dzemil se tuzno obradovao bratu. Zamislio se, gledao ga u oci, odveo do nedovršene peci i - zazidao. Podozrive oci mislile su da Dzemil samotuje.

U noci Hamza se, ukocen, izvlacio i lijegao na kvrgav pod...

- E, ama me i to satra. Vidjeh ja de se nece moc' razmitit' brez makar još jedne godine u Zenici: ko ce, bolan, ziv izdurat' u duvaru povazdan, a njekad, kad je gusto pa djendari obilaze, i po svu noc. Kont'o sam da uzmem pušku i da hin njekoliko utamesim pa - elhucmulilah. Ama, opet mi zao burazera, a ko ce, bolan ne bio... eh... i Hamza potegnu za uho ogroman brk.

Rat pojeo hljeb i dva brata su ukoceni mrvili pocrnjele krompire sjedeci na svojim prelomljenim sjenkama. Dzemil je imao modra ledja, a Hamzina ucjena bijaše sto kruna...

- Hele, tamo - vamo, prohesabih da je najbolje prijavit' him se, pa - je l' odlezat, jest. Nek mi barem burazer digne ucjenu!

Pored jedne otrcane metle, dok se po svijetu puškaralo a glave jeftinile, dva brata su prigušivala rijeci:

- Prijavi me! Kazi da me ne mereš krit' i da cu him se predat'... Digni pare!
- Nemoj, brate dragi, kako cu... necu, pa ubij!
- Moraš! I još gledaj kakogod da dodje Avdo strazar, njemu cu samo ziv u ruke. Musliman je. Nikom više. Cu li?
- Ama, zar ja rodjenog brata... jami, imana ti! Neimam ja tog srca... A jeda bi se i rat svršio pa da izbije štogoderce... pomilo...
- Jok! Od te kajde nikakve fajde! Sutra ceš u srez.
- A...
- Ako ti ne'š, - ja cu. Rekoh! Bar ne gladuj više!

Kad se duga, zilava ruka promolila iz zida i snazno protegla, strazar Avdo skocio je do vrata i prihvatio za revolver, zaprepašcen. Hamza se, mrk i zemljav, izvukao.

- De, de, šta si kidis'o! K'o da nismo zajedno ljuštili rakiju preklani u zimu. Hajde, vodi me u havs, ne pravi se budalast toliko! Ama, vallahi necu ic' prid tobom veg baš uza te i ne prijeti lavorverom jer ce nas biti svakakvih, vjera i Bog.
- Rekao mi je sreski da te prid njeg izvedem, hoce nješta da te pita.
- Dobro, šta me briga!

Caršija je imala iskolacene oci i te su oci puzale po Hamzinoj brkatoj prilici što se kaljava i zarasla, njihala pokraj Avde.

- Da mu nisu halalili?

Uplakane, ratne zene škiljahu drhtavom radoznalošcu iz mušebaka...

Sreski je imao austrijsko, sabljama izbrazdano, nemilo lice, i smiješio se. Hamza ga gleda pravo u oci.

- I ti nam dodje.
- Jesam. Pa?...
- Ništa. Gledam te, junak, i...
- Još nisam svezan!
- De, manimo se corava posla. Ti znaš šta te ceka, je l' de? Još koja godina za bjegstvo. Tajac. Sreski popravlja ukocenu »kragnu«.
- Pa vodi me, nareduj! Šta me sad ispituješ ko pop a svakako mi je lezat'?
- Cekaj, što si tako prgav? Hocu da ti kazem nešto. Mozeš bit oslobodjen, pa još i nagradjen ako drzavi pomogneš. Ti znaš da je vlast cuvala ono drzavno zito u magazama na Mocilima. E, a sad onaj Kekeriš, znaš ga, Vlaše, okupio oko sebe ološ, sve gori od goreg, ocerali zandare, otvorili magaze i dijele kogod hoce, a prijete vidjenijim ljudima i niko im ništa ne moze. A ti si jak, najjaci ovdje i tebe se svak boji, pa ako mi Kekeriša ufatiš... rek'o sam šta ce ti bit...
- E, necu ti to ja... baka ti vidi! Da vas ja još cuvam, a vi me osudili!
- Ama, u pamet, Brko! Coek si i niko ti ništa ne moze ako mi to svršiš, a ovako - zar ti je bolje da truhneš u zindanu? A ovaj Vlah prijeti i Muslimanima, veli sve ce ih pobit' dok se nakani. Cuješ, Hamza, dje ti mozeš trpit da ti Vlasi prijete, i sutra na kuce udare, moj brate! Eto, i ja sam njihove vjere, ama vidim šta je pravo. Pa ako ništa, de bar svoju vjeru brani!

Prevrce se, komeša u Brki Hamzi sav bijes što su ga tamnovanje, gladovanje i šuma nabili u dušu. Pokazo mu se zid visok a iza njega nedostizna sloboda, pa tuzna zgrbljenost bratova... izdaleka se cuje mujezin s munareta, tiho...

Pa rece:

- Daj mi pušku, ja cu Vlahu dohakati!

Kad je s karabinom došao pred magazin, gomila ruku bila je pruzena, glasovi su vikali: »Meni! Daj meni!« A Ante Kekeriš stajaše na vratima ko sudija i noz mu sjajan o pasu. Vrilo je u kucama i izmedju kuca i zandari se nijesu smjeli pomoliti. Upale oci bile su lude pred zitom.

Ne vidi Hamza ništa, samo Antu, omjeri ocima »pljac«, prisloni pušku na obraz i strahovito podviknu:

- Anto, ti znaš ko sam ja i ne mrdaj! Skinucu te otale k'o zeca ako mi namah ne sidješ sam, je s' cuo? Narode, gubi se!

Neko se, najblizi, prestravi Brkova pogleda i stuknu, nekome pade na um Zenica i mrtav coek, nekome sinu karabin pred ocima a neko malodušno zazinu:

- Ubice, kakav je; da se bjezi!

Prkosan a nemocan Kekeriš ne zna šta ce, uhvatio se pa stoji, a preplašene prilike poceše da se povlace pred uzasnim, bijelim ocima Brkinim.

- Silazi!

Nemajuci kud, stisnutih usta, »lako ti je s puškom!« govoreci, Ante se primace, pruzi ruke, Avdo ga sveza i odvede.

Na otvorenu, napuštenu magazu nahrupiše sada Rešidefendija, Mujaga, Ibrahimbeg, gazda Ivo i nacelnik, zakljucaše je i dogovoriše se da ce najbolje biti ako zito kod svojih kuca »pricuvaju«.

- Ne mereš, br'te, nisi sjeguran za drzavni mal! ... Brko dobi svoju vlastitu ucjenu. Carstvo se drmalo, ko magaza pred nasrtajima gladnih ljudi, a ljudske glave bijahu jeftine.
- Pa što, bolan Hamza, za ceif Austrije udari po fukari i sirotinji zeljnoj hljeba, makar ne bila muslimanska, što?
- Eh... eh, hm, tako mi... u neprilici Brko uvrce brkove - ama da mi je sadašnja pamet... e zao mi i stid me sad, brte!...