Ibrahimaga, raspojasan, izuo se i noge podvio pa stenje za tezgom.

Avdibeg sjeo u kahvi, znoji se i misli »kako se coek, im'o-nejm'o para, osaniše pa se ne zna šta ce na 'voj bozjoj zegi«.

Mujaga bi spav'o, »ama mu teška glava, a sparina je, pa se ne mere«.

Išcekivanje.

A u kancelariji sreskog nacelstva skinuti kaputi. Mesnate, oznojene ruke i od duhana pozutjeli prsti leze nemocno na aktima. Svod kao da je pritisnuo tjemena. Ekspedit otpuhuje. Vruce. Lijeno.

Išcekivanje bez cilja.

U mesari zuje ose. Latif se ne mice, nekako mu svejedno sve na svijetu, gleda u Subhijinu krojacnicu i necemu se dalekom, neodredjenom, ali ugodnom otuda nada. I sjedi. Išcekuje.

A Subhija, »makar i grihota bilo«, skinuo fes pa svaki cas briše znoj što mu se izmedju rijetkih dlaka cijedi niz lubanju. Zaustavio šivacu mašinu i pospano gleda u šegrta koji se przi nad razgrijanom peglom. E, baš se ništa ne mere radit' od ove omore! Uh!«

Muro u svojoj »cerhani« prislonio novine uz nos pa napreze kratkovidne oci. Han mu pun. Pungo po stoti put prelomljenom iglom zašiva hlace što mu ih je gos'n pisar, prije godinu i po, velikodušno poklonio. Luka »baskija« zaviruje u košulju i »trijebi se«. Ibrahim »cosan« se kune da je »one onamo hefte, kad 'no je iš'o sa slasticarem Musinom na Ban-brdo, zaradio za dva i po dana banku, a baška što je tamo jeo sira i kajmaka«. Postepeno, u glavama pocinju da kuckaju misli: »Dje bi se, ovo, rucalo? Kako bi se štogoderce oparmacilo?«

Pukla caršija, duga i uska, vuce se kroz ljetno prijepodne, njiše i uljuljukuje ljude i golica brigama:

- Šta bi insan sad radio, de?
- Da okrenemo razanj pa da »akšamluk« kurišemo?
- Uh, pos'o je to, brate! Ko ce se tol'ko umarati'.
- Procita l' ti deride, Mujaga, šta ima po dunjaluku?
- Jok, vala. A što'š citat'? Umro ko cit'o - umro ko ne cit'o! K'o da nemam drugog posla!
- E, baš mi iz usta ote! Šta me briga za svijetom ? Nek sam ja ziv i zdrav, a drugi... e, baš je zega! Nego, šta bi ti sad radio, de? Imaš li išta pametnije?

Prašina. Neko daleko ljetno zujanje, melanholican zvuk dosade koji se i ne cuje i ne osjeca. Zuti prsti pomakli su se sa stola.

- Je li šef otišao?
- Odmak'o je stari podaleko. Ne boj se!
- Vala, da i mi malko odahnemo! Ubi me ova tinta.
- E, omrzoše mi slova zbog ovolikog pisanja - eto ti!
- Ko bi na ovoj vrucini po vazdan pis'o, ako boga znaš?
- Uh, a kad ce rucak?
- I šta ceš radit' do rucka?
- Baš, šta bi covjek sad, na ovoj sparini?
- Izmisli štogod, de!

U Subhijinom mozgu sivo. U mesari tezak mir.

Nad nepokretnom kasabom vise olovna pitanja: Kako da se pobjegne od vremena? Šta da se radi? ...Pungo krpi hlace. Luka pucketa i predlaze:

- Da se iscijepa kod Ibrahimage koji tovar drva. Ako ništa, rucace se. A u mene trbu' pjeva k'o gošcica.
- Jest, ako budne.

Onda je negdje kroz caršiju odjeknulo:

- Latife, daj meso, ja cu zerzevat, pa da napravimo pršulju!
- Bogami baš, dobro si se sjetio!

Cu se to po ducanima i »cerhanama«.

- Mujaga, mogli bismo i mi pršulju napraviti?
- Hajde, de! Brze ce nam proc' ovo do podne. Kancelarije se pokrenuše.
- Da se porezemo, svak po dva dinara, pa da pojedemo jednu pršulju!
- More se. Svakako starog nema.
- A daleko je rucak.

Zatim ruke, debele, tanke, oznojene, zilave, dugacke, oble ruke uzimaju nozeve i polako, nasitno sijeku meso, slazu paradajz, paprike, luk i to meso, dugo, neizmjerno dugo slazu sve to u plitke zemljane posude i nose. I dok u pekarama cvrce pršulje, dok miris golica caršiju dajuci smisao zivotu, u glavama nicu vesele predstave i nizu se sjecanja na prijatne, masne zalogaje.

- Eh, što ti je insan! Prije po sahata k'o ubijen u glavu, a sad znam što zivim - mudruje Avdibeg.

Olovna pitanja skinuta su s neba.

... Kad su se iz »Murinog« hana razišli, svijet je jeo vruce pršulje. I Pungo, opazivši u prolazu puna usta Subhijina kako halapljivo mljaskaju iznad krcate posude, iskreno, iz dna utrobe zazelje:

- Eh, da mi je barem samo jednom umocit'!