Zeni je za vecerom saopštio:

- Ja smislih pa kud puklo. Kupicu Jusufaginu magazu, eno je zja prazna, a i jest me stijesnila bila, nije mi davala da dišem. Samo ne znam bi l' probio duvar pa da sve bude jedna cerhana, il' bi u magazu smjestio štagoderce rijecemo... ama sve nešto kontam da ja i gazda Mirko zakupimo od drzave so za 'vu našu kasabu, biva, pa da od nas drugi kupuju; ih, al' bi bilo plaho oseiriti magazu pa na njoj krupnom jazijom stoji: »Velikoprodaja soli«, a dol': Ibrišim Maljic i Mirko Sreckovic. A, šta veliš, zeno? Bi l' bilo munasib, de?
- Ja ne znam, kako god ti prohesabiš; nako ce bit' najljevše. Da Bog da hajirli.
- Jakako - proteze se iza sofre presit i dremovan Ibrišim. - Pa, inšalah, oboricu i Adema, s lijeve strane mog ducana, šta ce njemu onaj cumez kad nejma ništa unutrima, a ni on nije nikakav tr... bh! elhamdulillah, trgovac. A kad i on propane, kupicu mu ducan, pa, akobogda, od cetiri cefenka, bh! elhamdulillah napraviti veliku radnju, pa cimentijerati po moderno, bh! elhamdulillah, što mi se nešto uzriguje, baš dobro vecerah«. I onako raspasan, u toplom halvatu, naslonio se na jastuk i zavodio se u polusan protkan širokim ducanima, dukatima, punim rafovima, slugama... zaspao je.

Onda su došli dani drukciji i svjetliji. Dotada zatvoren u se i svoju vlaznu ducansku budj, okruzen tajanstvenim pricama i izmišljotinama, sad je Ibrišim najedanput izašao na sunce, još uvijek u starim, vec sasvim sjajnim cakširama, ali sad obrijan i s lukavo veselim pogledom. Uortacio se s Mirkom, prikupio dug od ljudi, narod zacvilio pod ujedima kamata i Ibrišimovih iznenadnih tuzbi, poneko daleko u planini i selu zastenjao i jauknuo kad su mu njivu prodali, a nekadašnja Jusufagina magaza sinula veselo i zadovoljno sa utrobom zasicenom bezbrojnim dzakovima soli.

Tako se iz placa rodi radost, rat se davno svršio, njeko propada, njeko se pati, a njekom je bolje, njeko i kucu gradi i slaze car na car, njekome su djeca glavna briga, njekome briga što nejma djece, hele - nikom potaman, svak zna svoje, a tako, br'te, ako cemo pravo, i mora bit', njeko se pati a njeko uziva, dunjaluk je tako stvoren, šta moreš, i da nije fukare ne bi ni sunce sjalo.

Išlo kao po koncu. Jednoga jutra ne dodje ni Adem u svoj ducan, sud ga zapecati, dodje pljenidba i drazba i tamo amo - Ibrišim je najblizi i najpreci... kupi se i taj »cumez«, pa se sruši zid izmedju dva cumeza pa dodjoše novi rafovi, pa cement umjesto dasaka... nestade i cefenaka.

Još samo Ibrišim nosio svoje stare cakšire. Nekako mu se teško rastati od njih, u njima je on nad svojim racunima prosjedio, u njima je docekao da mu podje najbolje, i za njih mu vezani svi najljepši trenuci u zivotu. Drugovao je s tim nakrpljenim »uglancanim«, predratnim cakširama, gladio ih lijevom a desnom prebrojao novac: »Neka, neka, vidite li, lipe moje, ide, ide, hah, hah, kupili se, legli se, u babinu torbicu!«

Cakšire su se smijale šuštanjem.

Nekako se desilo da je Adem sa ducancicem izgubio sve i ostao prosjak.

- Šta ceš: bozje davanje!

Skocila cijena Ibrišimu. Sjede ljudi u kahvi, dime i prebrajaju svoje rijetke misli, a sa pobozno-dosadnom paznjom slušaju što kadija, k'o najpametniji, rasteze:

- Biva, šucur Allahu, docekasmo, eto, da se i naš coek malko pridigne. Neka i medju nama muslimanima ima bogatih, da se imamo cim pofalit'!
- Ja k'o hesabim da je i sevap u njeg pazarit! Što 'no rijec, halal mal, a svoj cojk, pa što da drugom ostavljamo pare! - preuzima mesar Bajko.
- Ama, nješto mi se cini da je i on s onim gazdom Mirkom u kompaniji... - usudi se iza vrata Mašo cjepar.
- Jok, šta ti znaš! Ono je samo za so, a ducan je njegov. Kad ne znaš, bolje ti je cuti!
- A jest vala, Ibrišim coek, nema fajde. Uz ovaj bajram podijelio je same sadake priko cetrest dinara!
- I svaki vakat on ide u dzamiju, bolan ne bio. Ne zaboravlja na din i na Boga, svejedno što ima on' liki mal. To je rijeti pravi muslim.
- Pa i blizu mu je, a sluge rade za njeg, što ne bi mog'o prispjeti vavijek u damiju! - misli na glas Mujo telal, skupljen u cošku.
- Šta ti hoceš, nesorto, dje š' ti moc' govorit' o jednom 'nakom efendiji i njegovom ibadetu kad i ne postiš!

A Ibrišim raste. Dolaze ljudi, podmiruju se seljaci, kupuju so svakog pazara, tefteri se pune, stidljivo i ponizno ljudi šapucu: »Deder ti to, vjere ti, zakajti, pa cemo vec svidjeti racune«, i nose šecer, kafu, brašno, zivot, a stare cakšire se zlobno sjaje: »Samo ti nosi, brte, lahko cemo, naši smo!« Smiluje se tako ponekom seljaku Ibrišim, pa mu za dug ne proda stoku nego se nagodi: »Eto, brate, insan sam i ja, znam i ja šta je nevolja, necu ti prodat' hajvan, nego, eto, nek ostane kod tebe, a ja cu ga samo na se pripisat', a ti muzi i cuvaj, a meni svake godine po tri kante masla i sira i vunu, je l' pravo, de! I vuk sit i janjci na racun!«

Protegle se otrovne - zelene Ibrišimove cakšire nad sivim bosanskim selima, zadrle u brda, iz njih izrasle kandze i zabole se u debele, blage i dobre bosanske planine, pa deru. Dvije hiljade Ibrišimovih ovaca polegle po padinama i daju sir u kace, u kasabe, na pazare i u gradove, a seljacke oci tuzno zure iz poderanih koliba i pastirskih dronjaka.

Raste Ibrišim. Svakog mjeseca razmijeni nešto para u zlato, pa to slaze u cekmedze. A u noci, kad tama polegne po krovovima, on se zakljuca u ducan, sabere i sredi racune, otvori cekmedze i nagne se. Sa petrolejskom lampom u ruci, raširenih ociju i sa jezivo-zelenim odsjajem na starim cakširama, on zavlaci ruku u dukate, miješa, sluša mekan zvuk što izlazi ispod dlana, draga se i draška i mjeri dokle je hrpa narasla. Pa se raznjezi, pa govori, tepa, smije se, šali sa zlatom: »He-he-eee! lipi moji, neka vas vašem Ibrišimagi, neka, kupili se -legli se. Što si se ti tamo sakrio, mali! Hej, hod'der, tako, tako, sjajni moji, neka vas vašem Ibrišimagi, zvecite, dico moja, bice vas još akobogda, još puno, puno, do vrha cekmedja, pa spavajte hi-hi!« - protresa novac rukama, a tišina sablasno odzvanja.

I misli se nadovezuju, granaju, šire, pa se spletu oko jedne predstave koja se kao pitanje uspravila u glavi: Mejrina kuca. Negdje u zidove njene, mašta ljudska ukopala je cuda, blaga, i od Ibrišimovog djetinjstva zene se kunu da je u toj kuci ukopan veliki cup dukata i da ga Mejra nece da otkopa i da ona zato ne da nikome da joj u kucu udje, a niko ne zna od cega zivi. I sad Ibrišimu navracaju sve cešce misli na tu udaljenu, cudnu, pogurenu Mejru što samotuje rašcupana i kao top gluha medju svojim zambacima u bašci i medju duvarevima punim dukata. Pa sve misli, ne zna što hoce, kopka ga zlatna tajna i bdije nezadovoljan. Nespokojstvo i nemir. Dukati! Gdje su dukati? Da je dukata! Zlato, sve zlato, snagu, citav svijet! Zlato, miješati ga, gladiti, tonuti u njeg, zivjeti zlatom!

... Ibrišim je pet puta dnevno klanjao u dzamiji...

- Dukate daj, Boze!

A dogodi se, eto, da Mejra jednog proljeca zaista umrije, a Ibrišim tek što ne izgubi glavu kad to cu. Ustrcao se, od caršije do kadije, od kadije do sudije, pa sreskom, pa vidjenijim i bogatijim ljudima, sve nešto spremajuci. I poslije nekoliko dana, kad opština i gruntovnica i sud otvoriše knjige na stranicama gdje pisaše: »Mejra Pezic« i kad ravnodušna pisarska lica završiše smrtovnice, Ibrišim je vec bio tresnuo kesom: kuca Mejrina i bašca i zidovi ne nadjoše drugog mušteriju do njega. A nasljednika gluha starica nije imala.

Svijet se ne zacudi kupovini.

Na beskrajnim ramazanskim sijelima zene su poluglasno nagadale: »Povampirice se ona, nece dati da joj se raskopaju zidovi. Cuva Mejra svoje sufurine«.

A Ibrišim se opet povuce u se. Manje je govorio s ljudima, sve cešce je išao u Karanfil-mahalu, obilazio kucu, zavirivao da nema koga. Malo pognut, u onim cakširama, krstario je vjecno izmedju ducana i Mejrine kuce cuvajuci nevidjeno zlato dok majstori ne dodju. Po noci je s fenjerom obilazio prazne i gole odaje što odzvanjahu, kuckao po zidovima, piljio ocima u neprovidan duvar pred sobom, mjerio, pogadjao i rješavao odakle da pocne kopanje.

... Bilo je malo, silno malo ono zlata u cekmedzetu...

Cekanje se proteglo k'o gladna godina.

Duge nesanice i ogromna volja da nadje, da uzme, da ima pare, zlato, cup dukata.

Oci su razdirale krec na zidovima. Nokti su nehotice zabadali... Tu, tu u onom nakrivljenom zidu lezi ogroman zemljani lonac. Tu...

Sa dva zidara, u ranu zoru, krenuo je Ibrišim da ruši zidove. Praznina ih je svu trojicu obgriila teškim cutanjem.

- Ovaj, najpre ovaj nahereni zid raskopajte. Vas se ne briga ništa i ne kazujte nikom ako šta vidite.

Platicu vam dobro i šutite. Samo polako udarajte, razbicete...

Poce. Na svaki udarac pijukom on je pritrcavao, zavirivao, a zatim: »Dalje!« Zid se ruši, malo po malo, zid više od stoljeca star, pokopa pod sobom zadah starine, nevidljive ostatke bezbrojnih zivota što su ledja svoja naslanjala na nj. Ibrišim zdere prašinu.

- Dalje, još prionite!

Krivi zid je pao: ništa.

Groznicavost veca: brze, drugi!

Udara pijuk, groznica raste. Brze, uh!

Oci kopaju prije gvozdja.

Cup, sad ce, sad...

Opet ništa.

- Ruši i treci!
- Ama, efendija, pašce kuca na nas.

Nervoza i drhtanje.

»Ruši i cuvaj se!«

U komadima što otpadaju još uvijek ništa. Zlato, ah, brze!

Pucketanje. »Bjez, efendija, pade!« Lomljava. Tres! Kuca je pala. Grede, krec, cigle, prašina, nepotrebna hrpa. Nešto se u sredini crni, zelenkaste... cakšire vec jure, košcati prsti zariše se u prašinu, Ibrišim kao prosjak posrce... to je... to, daj... hu-u-u! Samo nerazbijen prljav komad maltera. Ništa, ništa više.

Pridigao se Ibrišim na mjestu gdje je nekad stajala kuca, pogledao po ozbiljnim i zacudjenim licima zidarskim, po ruševinama, udahnuo duboko prašinu, stisnuo šake, othuknuo jetko: »Zar baš ništa? Zar dzabe! Ama zar ja dzabe kupih i oborih ovu kucu? Uh! Šta sam Bogu skrivio?!«

I zvjerski pogleda u duboke, preduboke radnicke oci.